Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура by Соларић on 30 априла, 2009

Како ти је име, Србине?

Зора Латиновић

петак, 24. април 2009.

(НИН, 23.04.2009)

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

брм, недеља, 26 април 2009

нација је искључиво везана за државу, тековина је демократског политичког система и значи просто СВИ ГРАЂАНИ ДРЖАВЕ – ДРЖАВЉАНИ…Према томе оно двоје што се љубе у бусу ПО НАЦИОНАЛНОСТИ СРБИ А ЕТНИЧКИ (народносно) РОМИ ИСПАДОШЕ ОБРАЗОВАНИЈИ И КОМПЕТЕНТНИЈИ ОД ГОТОВО ЦЕЛЕ САНУ…нација може да има идентитет колико га имају американци састављени од различитих народа (што Гојко Тешић илуструје својом причом из живота)…НАРОДИ ИМАЈУ КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ..појединац ако га изгуби постају део другог народа (што се десило са Далматинцима католицима) или само „члан“ нације своје државе, што се отприлике тренутно дешава са Црногорцима и Бошњацима са преспективом далматинског сценарија.

@Влад какве везе има то што си испричао у вези своје деце са питањем да ли Србин може да буде католик или муслиман као што је био СВО ВРЕМЕ ИСТОРИЈЕ СВЕ ДО ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 20 ВЕКА...управо коментатори са грчким именима су поставили суштинска питања, вероватно због веза са нормалним народом који не да својеи сам сам био у истом кругу лудила у ком су и даље већина Срба док нисам краће време живео у Грчкој и видео уживо шта би било кад би били оно што су били наши преци..

Овим пласирањем дезиформација и празним блебетањем не постижете ништа

Posted in Србија, медији, повесница, политика, SerbianCafe by Соларић on 19 априла, 2009

Draža i zablude Srba!

Laudan 04. april 2009.

Ovo pisanje o Draži prevazilazi svaku meru!
Razlog?
Ima ih vise.
Jedan od najvaznijih je to da se još vise podeli srpski narod.
Drugi razlog je svakako zarada onih mediokriteta koji plasiraju ta pisanja po stampi i imformativnim sredstima.

A korist?

Pa Srbi moji Draža je od davno mrtav,njegova sudbina je zapecacena.

Vasim glupostima ga svakako necete vratiti u zivot,a isto tako ni u politicka razresavanja koja su od značaja po Srbe.

Ostavite pokojnika na miru ,a svoju stvaralacku energiju koristite u nešto pametnije od čega bi srpski narod imao koristi.

Ostavite Dražu njegvoj familiji i istoricarima.
Ipak su oni ti koji treba da brinu o njegovoj ulozi u istoriji srpskog naroda.

Ovim plasiranjem deziformacija i praznim blebetanjem ne postizete ništa.
Naprotiv,samo nanosite još veću nesrecu srpskom narodu.
Toliko.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

Posted in друштво, повесница, политика by Соларић on 10 априла, 2009

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ.

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Из рукописа Горњебрезничког

Posted in повесница by Соларић on 9 априла, 2009

Кучи – живот и обичаји

Posted in друштво, повесница, породица by Соларић on 7 априла, 2009

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме:

У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио

Posted in повесница by Соларић on 6 априла, 2009

У то време, не само код нас, већ мање више свугде, начело народности узимало се буквално. Узнмало се, другим речима, да свака народност, с нешто мало одушевљења, може створити своју државу. Што се тиче нас Срба, нас је варало још и искуство наших устанака. Сељачка армија с трешњевим топовима, ми смо, у тим устанцима, побеђивали Турке; тим пре их морамо победити сада, кад имамо организовану војску са сувременим оружјем: тако се резоновало шесетих година. Тих година, Херцеговина се бунила, а Црна је Гора ратовала с Турском, и зато што турској војси није ишло сасвим лако с тим херцеговачким и црногорским герилама, ми смо били још више утврђенн у веровању, да рат с Турском не премаша наше снаге. И врх свега дошла је још и Вукова радња, којом је у наше интелигенције била пробуђена не само народна свест, већ и народна самосвест, – ова последња, може бити, више но што је требало. Одушевљена Вуковим песмарицама, наша је интелигенција уображавала да су Срби народ хероја, коме је све могућно.

Михаило се, дакле, нашао испред једне ратоборне струје, која се осећала не само у његовој земљи него на целом полуострву. Да се он тој струји просто подао, његова заслуга не би била никаква, јер подати се струји може и најслабији владалац, и управо овакав јој се владалац подаје пре него ма који други. У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио. Он је организовао револуционарне тежње балканских народа, и то тако да им свима буде центар у Београду. Он је, 1866, закључио савез с Црном Гором; 1867, с Грчком; те исте године ухватио је везу и с бугарским комитетом у Букурешту, а 1868 покушао је да у ту балканску лигу која се стала око њега образовати увуче и Румунију. Речју, он је тако био везао све балканске народе, да ниједан од њих није могао ништа предузети, ако не баш без његова пристанка, а оно за целоне без његова знања. Ако баш није био у стању зауставити једном својом речи сваки покрет на Балкану, Михаило је бар био сигуран да неђе ниједним таквим покретом бити изненађен. Услед тога, у Европи се на њ стало гледати, не као на једног обичног српског кнеза, већ као на вођу једне велике балканске конспирације, од које зависи мир Отоманске Царевине, па с њиме и мир целе Европе.

Михаило је изгледао балкански Наполеон III, јер, као што је познато, овај француски цар имао је везе са револуционарним странкама свију европских држава. За овакав положај у балканској политици Михаило дугује нешто себи самом, а нешто и Русији. Он је имао особине једног вође : веру у своју мисију, спојену с ретком лнчном куражи; постојаност“, како је сам говорио, у идејама; најзад, ону лепу особину да никад својим присталицама не открије дно својих планова. У њега је увек било нечег енигматичног, као да би више знао но што хоће да каже, и то му је ауторитет само појачавало. Што се тиче Русије, њој је требао један човек преко кога ће радити на Балкану, јер од Париског Уговора њој није било могућно мешати се у балканске послове непосредно. Њен је избор пао на Мнхаила јамачно стога, што је он био национални владалац у једној словенској држави. Онда кад још није било Бугарске, Русија је, природно, претпостављала онако Србију свим другим балканскпм државама, као што им данас претпоставља Бугарску. Свакојако, Русија се не само живо интересовала за наше ратне припреме, него нам је шта више ишла на руку да закључимо и те савезе с Грчком н Црном Гором, који су обезбедили Михаилу главну улогу у Источном Питању. Да лн се, у тренутку своје смрти, Михаило налазио у очи једног великог рата противу Турске? На ово питање одговор треба тражити, опет, у тадашњој политичкој ситуацији Европе.

Слободан Јовановић

Извор: Српски Књижевни Гласник

„Људи, ми смо жртве манијака..”

Posted in друштво, медији, SerbianCafe by Соларић on 4 априла, 2009

Ljudi, mi smo žrtve manijaka..

usamljeni_jahac (gonic stoke)
03. januar 2009.

Svi mi treba da unistimo svoje manijake. ako neće da se lece odda ih zapaliti. Mi hoćemo da živimo u harmoniji sa drugim ljudima i sa prirodom. Hoću da gledamu u sunce i nebo a ne u manijake koji ne silaze sa naslovnih strana svih medija…

„ dajte mi tacku oslonca, polugom ću da pomerim svet “ Tako je govorio Arhimed.

Sve sto mi treba da uradimo jeste da im ne dajemo podrsku. Svoje fantazije neka sprovode u delo SAMI: Nas neka ostave na miru.

Manijak je covek koji ne može da kontrolise svoje osecaje, koji se oseca jak , siguran i previse normalan.
Pun je energije i novih ideja koje želi ostvariti bez obzira na cenu. Zivot će ići jednim nemoguće brzim tempom koji je teško , za normalne ljude da prate. Dr Micke ih je opisao da im mozak funkcionise kao auto-put bez krivina i bez drugih vozila. Ne postoje prepreke , ne postoji kolebljivost ,samo gas. losa sosobnost rasudjivanja , ne postoji potreba za odmorom, provokativno ponasanje , i nikada ne priznavanje soje sopstvene greške su osnov na kojima pociva ta podmukla bolest. Covek koji boluje od takve vrste bolesti naziva se MANIJAK.

Desava se često da takav bolesnik u sred noći telefonira poznaniku i da prica o njegovim brilijantnim idejama. Veoma sigurno i argumentovano će objašnjavati svoje ideje ne vodeci racuna da li je to pravilno ili ne. Da li su ideje realne ili ne.
Mnogi će biti agresivni i lako se uzbudjuju , a potreba za snom će se smanjiti. U najgoroj epizodi bolesti dolazi do psihoze koja znači da pacijent halucinira i da ponekad „cuje“ glasove ili ga neko prati i prisluskuje. Trazice od drugih da ga zastite i da ima pratioce koji ću se brinuti o njegovom zivotu ili da se donesu specijalni zakoni za njegovu zastitu.

Osnovni simtomi su;
-velika energija, nema zelje za odmorom
– Euforiski , veliki , ekstremni Humor
-Mala potreba za snom
– Potreba za provokacijom
– Agrevisitet
– Nepriznavanje da je nešto greška.
– Ideje koje dostizu fantazije.

Kasnije po zavrsetku euforije dolazi period depresije. Aktivitet se naglo smanjuje , pesimizan i razocarenje . Pacijentu je teško da se koncentrise , postoji zelja za snom i zelja za samoubistvom. Razocarenje i pesimizam, ne postoji zelja niti nada.

Za nas normalne ljude je najbitnije , ako imamo Manijaka u svojoj blizini, da ne pratimo njegove EUFORICNE IDEJE koje nemaju osnovnu realnost i da shvatimo da je covek BOLESTAN.
Jer Bolesnik će često, veoma često traziti od Drugih da te njegove bolesne ideje ostvari i tako druge ljude „ uvuce “ u njegove probleme i euforicne fantazije. Ako normalan covek to primi ka srcu dolazi do samooptuzivanja ,( zašto ne može ostvariti ideju koju je zamislio bolesnik) a samooptuzivanje je prvi korak do depresije i do Bensedina.,

Da bi izbegao takav psiholoski udar bolesnika covek mora biti svestan ; Da ga je njegov Tvorac stvorio Slobodnim bicem i da je njegova duznost da umre kao slobodan covek. Sve Euforicne Ideje drugih ljudi, sumljivog mentalnog zdravlja treba da posmatra kriticki .

Manijacka potreba za provokacijom ;danas mi dozivljavamo svaki dan. Dovoljno je samo kupiti dnevnu stampu ili upaliti TV .Videcete da se taj svet bitno razlikuje od vasih nada i zelja , vaseg unutrasnjeg sveta i vasih pogleda na zivot.
Danas svi psiholozi , pre Bensedina , daju savet ljudima da ne prate „ dnevne dogadjaje , koji se odvijaju u manijackim glavama“, već da svoje misli posvete citanjem lepih knjiga ili da svoje vreme iskoriste za zivot u prirodi, miru i tisini daleko, daleko od MANIJAKA.
Ako moji saveti pomognu nekom dobrom coveku ja ću biti sretan.

(more…)

Тако се онима који су НАЦИСТИЧКУ ИДЕОЛОГИЈУ доживели у свом премијерном издању у источној варијанти даје улога ЗлочинАЦА

Posted in Србија, медији, повесница, политика, SerbianCafe by Соларић on 4 априла, 2009

maliperica1 (ing)
03. april 2009.

…belogardejci, domobrani, ljoticevci…pripadnici policije, zandarmerije, nadzornih sluzbi… ideolozi i antiideolozi… agenti stranih i domaćih kontraobavestajnih sluzbi na vodjenje specijalnih i psiholoskih ratova…

…želim da vas obavestim da u Banatu pocinju da cvetaju tresnje, zumbuli, zelene se vrbe … i sunce sija … proleće je 2009.

zori (tetak)
03. april 2009.

perice…
neću da ti kvarim temu… ali znam da znaš svapski…

http://www.dradio.de/dlf/sendungen/kulturheute/944567/

maliperica1 (ing)
03. april 2009.

Zori, havala na linku tj. teksu sa Dojclandfunka:

Gospodja Ursula Rütten je autorka teksta. Rođena je 1950 god. u Aachenu, studirala politologiju, sociologiju i pedagogiju. Studijska zadržavanja u Beogradu i Zagrebu… redaktorka radija, od 1981 slobodna noivinaraka sa tezistem politika i kultura juzne Evrope.

citat iz teksta:

Weil dies ein Tabuthema ist in der serbischen Gesellschaft, mitsamt den Traumata der Kriegsheimkehrer. Ebenso wie Krebserkrankungen oder die statistisch erfasste Zahl von mindestens einer halben Million Menschen am Existenzminimum. Ebenso wie die Kriegsverbrechen zum Beispiel von Vukovar und Srebrenica oder auch das Nazi-KZ auf dem alten Belgrader Messegelände und die Tatsache, dass Belgrad die erste „judenfreie“ Stadt in Europa im Zweiten Weltkrieg geworden war.

kraci prevod:

Jer je to jedna tabu tema u srpskom drustvu, zajedno sa traumom povratnika sa ratista. Isto kao i bolesti od raka ili statisticki uzeti podaci o pola miliona ljudi na egzistencijalnom minimumu. Isto tako kao zločini na pr. iz Srebrenice i Vukovara ili takođe NACIstickog koncentracionog logora na starom beogradskom sajmistu, da je Beograd bio prvi grad u Evropi u drugom Svetskom ratu „SLOBODAN OD JEVREJA“

***

Lično obradjujem jedan fenomen u vodjenju specijalnih psiholoskih ratova najgrubljim zamenama teza i uzroke nastanka ovog fenomena u modernom, slobodnom svetskom novinarstvu…

Ovako to grubo izgleda kao hipoteticka, heuristicka teza.

Nakon drugog sv. rata je planirano obnavaljanje linija podela između dva bloka dalo mogućnost da se ideologija NACIZMA i FASIZMA ocuva iza paravana navodnog antikomunizma i antiboljsevizma. Nije trebalo dugo vremena da se u blagodetima i prednostima zapada između ostalog jednostavno prevede sve iza demokratske fasade u ANTIKOMUNIZAM, anrisocijalizam, antiateizam,,, i u cije ime je nastavljen realni kulturni, politicki, nacionalni i ekonomski genocid…

ali, ništa manje i najgrublja falsifikacija realnosti slozenih istorijskih procesa …

Tako već dozivljavamo praksu da nas upucuju na seminare gde nam preobucena nacisticka ideologija o zločinu protiv Jevreja, kao jednog dela ukupnog zločina protiv covecanstva izazvanih drugim svetskim ratom… drzi predavanja o intelektualnoj i duhovnoj kontaminaciji… Tako se onima koji su NACISTICKU IDEOLOGIJU doziveli u svom premijernom izdanju u istocnoj varijanti daje uloga ZločinACA koje treba od strane one gornje promene duhovnih uniformi zla, PREVASPITATI i obrazovati kako su im unisteni zivoti i unistene ne samo porodice već ili čitave grupe komsija, već im je oduzet ceo zavicaj…zemlja, identitet, pravo na glas…

***

Da li su Srbija i Srbi u clanku Ursule Rütter po gebelsovskom principu osuđeni na kolektivnu odgovornost kao kolektivni trajni krivac po dubinskoj psihologiji Junga?

DA

Da li je ovaj clanak Ursule Tütter kao i njena kriticnost prema stajalistima jednog Jürgena Elsessera SPECIJALNI PSIHOLOSKI RAT protiv Srbije i Srba?

DA

***

Mi nismo bili nacisti, mi smo bili ANTIKOMUNISTI, mi nismo bili UstašE, ne mi smo bili Hravti koji su se borili protiv komunizma …

Jadna je i bedna slobodna demokratija koja se sluzi ovakvim jeftinim trikovama u SATANAZICIJI NARODA, koji su se digli dok je cela Evropa i ceo svet grcao…

***

Jedna od relativizacija zločina je razradjena zamena teza o zločinu 41-42 na Sajmistu, za koji se odgovornost baca veoma vesto na Srbiju i Srbe i to čini ovde gospodja Ursula Rütte… Tom recenicom je jedna 59godisnja slobodna novinaraka i expert Balkana pokazala sustinu svoje pristrasnosti. Napravila je namernu grešku verujuci u MOC SATANIZAIJE i poznavajuci duboku psihologiju Junga na pr.

zori (tetak)
03. april 2009.

perice
posmatram već od početka ’90 ove svapske „journalje“…
kod njih se to zove „schreibtischtäter“…

a tebi svaka cast!

maliperica1 (ing)
03. april 2009.

Link o još jednom tekstu koji za malo analiticnije otkriva tu prefekcionisticku crtu usmerenog, i kanlalisanog „SLOBODNOG ZURNALIZMA“…

Radi se o kritici knjige Jürgena Elsessera. Bez obzira na sadrzaj, radi se o nacinu nove propagande u psihologizaciji medija…

OK, to je i normalno do izvesne granice, ali preko neke granice postaje zurnalizam cista nekriticka politika:

http://www.dradio.de/dlf/sendungen/politischeliteratur/383910/

***

Kritican sam iz najboljih trajnih interesa BRD i ocuvanja ustavnog i pravnog poretka obzirom na svu nepreglednu dinamiku i iskustva proslosti…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„И данас се боримо да докажемо заслуге Николе Тесле, чиије изуме је добро уновчио крупан капитал Запада, а да се и данас на Западу потискују његово име и заслуге”

Posted in Срби у расејању, образовање, SerbianCafe by Соларић on 2 априла, 2009

Jocko4 (observer-analist)
29. mart 2009.


Tokovi anti-srpske propagande su inicirali najpre nashe chudjenje, a zatim sve izrazenije neslaganje, da bismo na kraju shvatili da zaista imamo spoljne neprijatelje.

Te spoljne neprijatelje nismo mi izmislili, nego su se oni sami objavili, a deluju i danas. Bilo bi glupo da to ne uochavamo i nemamo odnos prema njihovom delovanju.
Kako su oni sasvim direktno pokazali svoj odnos prema nama, otpochelo je i nashe preispitivanje svega sto su nam uchinili u daljoj proslosti.

Kažeš da si jedno vreme živeo u Rusiji, a pominjes i nashe velikane, koji su radili na Zapadu.
Što se tiche Zapada, upadas u iluziju da su nashi velikani tamo imali dobar prijem.
Zapravo su tretirani kao dobre koke, koje mogu da nose zlatna jaja.
Obrati paznju da se i danas borimo da dokazemo zasluge Nikole Tesle, chije izume je dobro unovchio krupan kapital Zapada (prvenstveno Amerike), a da se i danas na Zapadu potiskuju njegovo ime i zasluge.
O njemu se danas vishe govori i u Americi zahvaljujuci naporima Srba sadasnje generacije, a za ogroman broj Amerikanaca on je i dalje nepoznat, ili su samo nachuli da je postojao neki Tesla.
Da je bio Englez, Holandjanin, Nemac, ili Francuz, znali bi i o njegovoj nacionalnosti.

Pominje se Mendeljejeva tablica elemenata, jer je neizbezna, a ne kaže da je on iz Rusije.
Ne govori se o radovima Meshcherskog i Ciolkovskog, premda su oni osnivachi grane Fizike o kretanju tela promenljive mase i bez chijih radova ni Von Brown ne bi uspeo da razvije raketnu tehniku Nemachke i Amerike.

O Pupinu u Americi mahom znaju oni koji su u toj profesiji, a izvan tog kruga je potpuno nepoznat.

Извор: SerbianCafe.com (коментари корисника)

Срби урадили ово – уништи их, Срби урадили оно – уништи их, Слава је крканлук – уништи је…

Posted in Србија, кувар, медији, религија by Соларић on 1 априла, 2009

Сезона крсних слава и(ли) крканлука

Склоност ка претераном разбацивању и крканлуку у сезони слава није новијег датума. Остало је забележено да је Свети Петар Цетињски почетком 19. века у Црној Гори привремено забранио крсне славе. На такву радикалну меру митрополит црногорски се одлучио јер су домаћини почели да се задужују да би припремили богату трпезу због чега су породице потом месецима живеле у немаштини.

Миленко Пешић
[објављено: 21/12/2008]

Љубиша Митровић, 22/12/2008,

Наслов овог чланка је или несрећно изабран (што би могло бити знак ствараочевог непознавања посла кијим се бави) или пак примерено одабран да се злонамера ствараоца оствари на лак начин (што би била потврда да је писац научио једну од лекција злонамерног новинарства).

Ево и зашто. Наслов је недвосмислен, он има само једно значење – Славе и крканлуци су једна те иста ружна и неприхватљива ствар. Нигде места недоумици. Речи испод наслова, за оне који се ипак одлуче да их читају иако је већ све речено у наслову, немају никакве везе са самим насловом.

Нигде се не показује како су то Славе исто што и крканлуци, а хвала Богу, такво тврђење је чиста бесмилица па се и не може доказати. Ако је писац имао искрене намере, да изобличи један непримерен начин понашања, `благоутробије`, онда треба да зна да је то особина појединаца а никако целог народа, а поготово да нема никакве везе са самом Славом.

Оно што мени не дозвољава да поверујем у добронамерност писца текста, је, да је ово каљање Славе и српског народа урађено по испробаном рецепту који су непријатељи свега што је српско примењивали нарочито од 90. на овамо. Срби урадили ово – уништи их, Срби урадили оно – уништи их, Слава је крканлук – уништи је…

А после узми па читај мемоаре зликоваца како си био у праву (наравно, ако си преживео).

Извор: Политика Online (коментари корисника)