„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

…

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim¹ — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.² А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.³ — Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

¹ За тренутак.

² Тежак је у доколици мир.

³ Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола„: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.„) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразом „живети срећно„ треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Ја сам у Селу после 25 г. лутања први пут осетио да сам жив и највише СЛОБОДАН

Teslagenerator-X , 19/01/2009,

Kada budete ziveli i radili u Americi jedno 20 godina i pre toga po Evropi 5-6 godina onda povezite i stavite sve na kamaru i vagajte“staje najlepse“ja sam odvago daje Moja Srbija najleps i to na Selu.

Imam sve i zivim kao Car! Oni koji neveruju put pod noge i nekase dobro nauce da slusaju i budu dobri pokorno vaspitani i znaju svoje mesto. Za mlade narocito preporucujem da sto pre odu u Ameriku i osete i izuce i opametuse iskuse i da sami odluce i vagaju staje bolje? Jer ako tvoj zivot sacinjava samo ustani radi spavaj i sve ispocetka tutanj za Ameriku.

Ja u Selu posle 25 godina lutanja prvi put osetiosam dasam ziv i najvise SLOBODAN. Imam lepu farmu ovaca i koza i sa njima moji zivci su izleceni posle ogromni stresova„stace biti sutra“koji dug pre da platim“imamli dolara jos“nikada kraja dok nisam posetio brata u Srbiji i vidim covek lepo zivi od stocarstva i svoj gazda svi trazu ovce a odradi svoih 6-7 sati jedino kadasu zetve zapnese i zimi napoji stoku nahrani i opet slobodan da radi sta hoce nema kredita nema dugova ima osnovno sve jede i pijese dobro deca nemaju problema,

Necemo Mi ziveti 1000godina i gdeste zapeli? Ja sam morao ispocetka da ucim „Kako se Zivi“ radmije samo zanimacija hobi koji volim uzgred i placen sam.

Vi Kako hocete izvolite pa trazite srece ja sam je nasao.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Несрећа је „заразна болест“.

Odnosi u porodici

kushke 24. mart 2009.

Kako ih poboljšati kada su katastrofa?

Mislim da dajem sve od sebe, ali u tom davanju često se samo iznerviram, dok ljudi na kraju krajeva ni ne primete da neko hoće da nešto bude bolje…

Some tip?

Thx

sta-li-ja-radim-ovde (radim)

24. mart 2009.

Uvek treba početi o sebe. Ljude oko sebe ne možeš da promenis, ali sebe možeš. Ako si smorena i sve je bezveze, onda se potrudi da ti tvoj zivot bude dobar, a druge pusti da sebi organizuju zivot kako hoće. Velika vecina ljudi voli da pati i bude izbedacena, i ti tu ništa ne možeš niti treba da se mesas. Samo zato što se neko ljuti, vristi ili je depresivan, ne znači da ti treba da ih menjas ili im pomazes, jer ne bi oni bili takvi da im to na nekom nivou ne odgovara.

Jedini način da znaš šta ti stvarno srce želi je da se sa vremena na vreme odvojis od porodice i saslusas svoje zelje dok setas po parku ili gledaš omiljeni film. Onda isplaniras kako da ostvaris te zelje i radis na tome. Pocni od realno mogućih zelja, a ne od toga da ti treba 10 miliona dolara da bi kupila sebi ostrvo kod Bahama i sve će se vremenom promeniti.

Naravno, kada napravis te odluke, onda ih zapises negde, recimo u email da niko ne može da procita, i ne dozvolis da te iko pokoleba. Pitaj za savete, ali tvoje odluke su samo tvoje. Bolje je napraviti svoju grešku nego tudj uspeh.

Budi pazljiva u izboru ljudi sa kojima najviše komuniciras. Budi sto vise u kontaktu sa ljudima koji su onakvi kakva bi ti zelela da budes, a sto dalje od onih ciji zivoti ti se ne svidjaju, pa makar oni bili tvoja porodica. Nesreća je „zarazna bolest“.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

Туђина ми никад не постаде завичај, а завичај ми постаде туђина!

Serbmuzza (Inzinjer)
12. februar 2009.

Tudina mi nikad ne postade zavicaj, a zavicaj mi postade tudina!

Rece jednom davno jedan Srpski pisac i pesnik pa nastavi…
Lako je sitom gledati gladnog a gladnom je teško gledati sitog.

Draga moja braco i sestre…

Svako od nas ima razlicita i nepokolebljiva mišljenja…I svi su u pravu sa svoje tacke gledista.Vrlo je teško porediti sva ta mišljenja i sloziti se s njima ili ih pak negirati..
Zar ne?
Iako sam gradanin Srbije i VOLIM svoju zemlju, sve svoje gradane Srbe u njoj isto toliko VOLIM i svoj narod u tudini…
Imam brata u dalekoj Australiji i on mi je jedini još ostao od najrodenijih!
Kako je mogu da ga mrzim? Ili da mrzim zemlju koja ga hrani? Nije on kriv što se sudbina poigrala sa našim zivotima, ovim malim, kratkim i jadnim. Nije ni jedan SRBIN iz dalekog zapada otisao iz svog rodnog mesta zato što je tako zeleo nego zato što nije imao drugog izbora!

STRANAC si u Tudoj zemlji a STRANAC si i kad dodes u posetu ZAVICAJU!
Sve se menja, ljudi se menjaju, sistem zivota, mentalitet naroda, sve!
Živi se potpuno drugacijim tempom zivota…U inostranstvu…drugaciji ljudi, drugacija klima, drugacija zivotna atmosfera…Kako ljudi mogu ostati isti? da se ne promene? kako? Kako nas Patrijota da ne postane Demokrata? Dali je to moguće? Ne, covek se navikne i prilagodi svakom sistemu i nacinu zivota…PROMENI SE, MORA SE PROMENITI i verovatno ko god NEGIRA da je suprotno u velikoj je ZABLUDI!

Ja nikada neću razmišljati kao covek sa Zapada jer živim u potpuno drugom okruzenju ljudi sa potpuno RAZLICITOM mentalitetom i duhom!
Mnogi kažu…Nema nas covek sa Zapada dusu…Ima, svakako da ima nego nema vremena da se okrene k njoj i sebi!…
I njima je njihovo sveto, verujem u to…To sto imaju i sto su stekli, zaradili i ostvarili neznaci da su se odrekli Srbije!Ni svoje vere! Dali su je zaboravili? Možda? A možda nisu nego nemaju vremenskih i finansiskih uslova da je posete! Svako od nas je razlicita individua koja živi u razlicitim okolnostima sa razlicitim pogledom na zivot…Ne može mo se porediti… A ne možemo ni druge savetovati ni menjati…
Kao sto rekoh…svakom je svoje sveto i najlepse, ma gde god da je.
Nekom je mala njiva sa prezrelim ne okrunjenim kukuruzom i crvenim krupnim paradajzom vrednija od celog nebodera u najvecoj metropoli…
Covek je takav…svako za sebe, vredi onoliko koliko se sretnim oseca.
Neko uziva uz hladno pivo, ili domaću prepecenicu koja polako curi iz limenog kazana…a neko ne! To je uvek tako, svako ima svoj stav i nema pravo niko da ga u njemu pobije i kritikuje…Svi smo mi u sustini isti u dusi, Srbi, posteni i dobri pomalo temperamentni i eksplozivni ali okolnosti nas teraju da se sami polako vremenom menjamo, zašto? Da bi se lepse i lakse uklopili u novi sistem zivota, zato braco..
Dakle, demokrate, patrijote, socijalisti, kapitalisti i komunisti…Svi smo mi Srbi i ista krv našim venama tece..

Demokrate, gradite i izgraduj te Srbiju i doprinesi te koliko mozete..biće dovoljno.Vi ste stekli i biznis zanat ispekli, kako rece Ilija Peric..Pametan i bogat državu na noge podize..

Patrijote, vi nas branite podrskom…Srcem svojim i dusom, moralom…
To nam je KLJUC razvitka populacije i opstanka Srpskog naroda u celini.
Bodri te nas, e nedaj te okupatoru da nam uzme ovu krvavo stecenu i jedva opstalu dedovinu a ja sam tik uz vas sve do kraja evolucije!

Ja sam covek koji živi za porodicu…Kad okupim svoju decicu i zenicu oko sebe…i svu ostalu blizu i dalju rodbinu vise mi ništa nije potrebno u zivotu…ja sam svoju sreću tada nasao i svoju porodicnu idilu stekao i izgradio..No ipak nisam potpuno sretan, moje srce tezi ka zapadu i mom rodenom bratu…
Bilo kako bilo, ostaj te mi u miru i sreći…i vi moji gradani Srbi, i vi moji Emigranti sa dalekog zapada…Želim vam svima zdravlje i sreću i da shvatite samo jedno „COVEK DOK GOD DISE UVEK ZIVI NEGDE IZMEDU I NIKAD NIJE KOMPLETAN I CEO“
Srdacan pozdrav od vaseg Beogradanina.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Збир свих бројева на рулету је „666″

Kasino i nas covek..

Lena_ – 07. новембар 2004.

Cesto se pitam zašto nas covek trosi uzalud novce na po kakvim kockarnicama?????
Nije li to teze stecen novac da bi se na tako lak nacin izgubio?
Sta vi mislite šta je to sto privuce coveka da se da u rasipanje novca????!!!…neki čak izgube i celu roditeljsku imovinu…nisu li to bolesne osobe ili šta već ima u tome da se odaju kocki?
Sta vi mislite o ovoj temi?
Posebno me zanima mislenje migracije?

vb (Neimar) – 07. новембар 2004.

Ono sto sam primetio po kasinima (u USA), a bio sam u nekoliko desetina istih (poslom ili kao turista) je sledece:

-U kasinu necete videti instaliran sat, zidni ili bilo koji drugi.
-Jos uvek nisam video unutar kasina fontanu ili bilo kakvu (Tekucu) vodu.
-Masine za kocku su tako poredjane da je lako izgubiti orjentaciju. Tesko se unutar kasina pamti sa koje ste strane usli. Cesto izadjete na potpuno suprotnu stranu, pa se morate ponovo smucati kroz kasino da nadjete izlaz (vazi za velike sale).
-Znak Izlaz je stidljivo postavljen.
-U kasinima može jeftino (i dobro) da se jede. U ‘all you can eat“ restoranima, hranu tako zacine da ne može mnogo da se pojede.
-Posetioci kasina su u velikoj vecini stari ljudi (penzioneri).
-Azijati se strahovito mnogo kockaju.
-Cak se može videti starija osoba sa iglom zabodenom u venu, gde joj iz one providne kese neka tekucina kaplje u telo, kao u bolnici, kako se zagrizeno rve sa jednorukim dzekom.
-Najgore su masine za kocku one sa instaliranim ulazom za kreditnu karticu. Zabodes karticu unutra i teraj. Nista ne boli dok sve ne izgubis (i vise od toga).
-Najtuzniji bendovi sviraju po kasinima. Namerno im je utisan zvuk, tako da se njihovo sviranje pomalo mesa sa zvukom masina za kocku, ako niste bas ispred bine. Cesto ih gleda svega nekoliko ljudi i posle pesme se par Klap KLap aplauza zagubi u buci koju prave masine za kocku. A muzicari uopste nisu losi…
-U kasnima NEMA onih lepotica koje se mogu videti na sve strane kada je u pitanju kasino na filmu, ali staraca ima na pretek.
-Koliko znam nase ljude, ne kockaju se mnogo (u odnosu na ostale).

Blackjack – 08. новембар 2004.

Upravo zavrsih posao i kao po ustaljenom obicaju sipam sebi jedno pice prije spavanja. Jedno od velikih uzitaka je takodje prosetati ovim forumima, procitati nesto novo i pogledati šta nasi ljudi imaju reci o proteklom danu. Do ovog trenutka sam bio pasivni posmatrac SC-a ali bas ovog jutra naidjoh na temu gdje bih mogao dati moje misljenje u ovom topiku. Nasi ljudi i kocka…Zanimljivi postovi ali vecina od njih sastavljena od onih koji nikada nisu ucestvovali, osjetili ili čak bili svjedoci velikom poroku zvanom kockanje. Mozda i grijesim jer pojam „KOCKANJE“ danas mozete naci u svim oblicima. Za primjer, mnogi od vas koji zivite na zapadu, ulazete svoj tesko steceni novac u razne investicije (citaj kockanje) koje bi vam donijele neki profit u odredjenom roku. Za takve poduhvate ne postoje nikakve garancije, podjimo od Stock marketa i sl. Kod nasih ljudi, koji imaju novaca, jos uvijek vrijedi ona ustaljena: uzdaj se u se’e i u svoje kljuse. Veoma jaka zivotna vodilja koja drzi nas podalje od rizika kojih se jako bojimo i izbjegavamo. Slican zakljucak se može izvuci kada je riječ o nasim ljudima i postavljenoj temi. Nasi ljudi ce jedino kockati onda kada buducnost ne izgleda sjajna. Vjerovali ili ne, bogat ili siromah ali Vi ce te naci put ka kocki u trenutku kada drustvo u kojem ste/smo ne pruza sjajnu buducnost. Podjimo od lota, nagradnih igara, kockica, loptica i šta jos ne. Cilj je ponuditi bilo šta u vidu zabave koja će bitiza nekoga slamka spasa u okeanu. Nas narod nije sklon tome ali je zaveden, kao i mnogi drugi, da će do svojih ciljeva doci na ovakav nacin. Prije posljednjih ratova radio sam u kockarnici koja je ugoscavala jedino one koje su sticali novac putevima poznatim samo njima. Nasi ljudi, takodje, bacaju novac na kocku ali za to je potrebno imati isti. Zasto ga bacaju? Pa vjerovatno zato sto niti oni sami nisi sigurni o njegovom porijeklu. Za one druge koji traze zivotni spas u kocki, rjesavanje svih zivotnih problema i bolje sutra, tih mi je zao. Zavrsavaju bas onako kao što neko opisa, pored tesko stecene imovine, gube prijatelje, porodice i nerijetko svoje zivote. Ja malo oduzih u mom prvom ucestvovanju. Ako vas interesuje vise o kasinu,pitaj te, rado cu pisati jer jos uvijek radim u jednom od mnogih.

Друштвена интелигенција се може стећи у раном детињству кроз дружење

acelaidlaw88 (trgovac) – 2. oktobar 2005.

Socijalna inteligencija se može steci u ranom detinjstvu kroz druzenje, uklapanje, dakle srećan zivot. Ako neko nije imao tu sreću kroz zivot, mnogo je teze izboriti se za to u kasnijim godinama. Za mene je sreća biti prihvacen od svoje okoline.

Iz mog iskustva mogu da zakljucim da ima mnogo osoba sto su sklone kategorisanju ljudi prema njihovim primanjima, kvalitetu namestaja u njihovim domovima, prema tome sa kime se druže/koga poznavaju. Takvima sam suvise svog vremena i paznje posvecivala i zato bila nesretna kroz zivot. Kao i oni i ja kategorisem ljude, ali na drugaciji način. Licemeri i lazovi, koje sam celog svog zivota proucavala kao prirodnjak krokodile u Africi u vecini slučajeva uzivaju u jedenju mesa.

Sto su slonovski rogovi bili za pohlepne lovce na safarijima, to su evropski malograđani sa svojim prokletstvima bili za mene. Uvek sam im zavidila jer nemaju emocije i čini mi se da ih nikad ništa ne boli. Rodjeni bez jedne trunke savesti, ta uskogrudna bica tumaraju ovim svetom služeci Satanu, sijuci zlo menu ljudima. Mrze Katolike, Jevreje, Crnce i Latine jer zivotnim stilom i moralno razlikuju od njih kao dan i noć.

Sitne dokone osobe poput mene su im trn u oku jer u meni prepoznaju sebe, sto im jako teško pada jer onda pocinju biti svesni sopstvenog ega i to im ne odgovara. Na konkretna pitanja ne žele da odgovore jer u suprotnom bi morali da priznaju sopstvenu inferiornost u odnosu na mene. Ima mnogo boljih ljudi od mene i oni su mi uzor. Bolji od mene se prema meni ponasaju kao da sam za njih nešto sveto, u mojoj malenkosti prepoznaju sopstvenu bol i hrabro se suocavaju sa tim trudeci se da mi pomognu znajuci da sve to Bog gleda odozgo, ali ne ocekuju nagradu ili priznanje za to. Milo im je da znaju da je njihov dobar cin imao efekat u mom licnom zivotu.

Isti osecaj ima doktor kad uspesno izleci pacijenta pa tu dragu tajnu drzi u sebi da ga inspirise i daje mu snagu za nove podvige. Za onoga sto prasta vise od mene ja sam inteligentna, vredna postovanja bez obzira na moj trenutni drustveni status ili moju proslost.

Istinska ljubav prema Bogu je u onoga što se ne boji šta će komsije da kažu ili njegovi poznanici šta će da misle ako njega ili nju vide u drustvu sa mnom. Jedan Latinac će da radi od jutra do sutra da bi svojoj porodici omogućio lepo druzenje, veselje, muziku, obrazovanje, sa njim žive njegova bolja polovina, njegovi i njeni roditelji radi cuvanja dece dok su mali, braca i sestre, ujaci i tetke. Kad vam dodju u goste ne gledaju vas namestaj niti ih interesiraju vase lične stvari. Njega interesira samo njegov licni zivot. Ista stvar sa Jevrejima i Katolicima.

Zahvaljujuci istinskoj odanosti Bogu Jevreji su usprkos svojoj rastrkanosti po svetu ocuvali svoju tradiciju i obicaje. To je znam, neka druga tema, ali Jevreji i Katolici su mnogo privrzeniji svojim verama od samozvanih Pravoslavaca i to želim da istaknem u sklopu ove teme da bih nekako ukazala na koren problema sto ga je istakao postavljac teme, dakle OTUDJENOST.. Sav taj duh kojeg nemaju takozvani „stranci” neće se dugo odrzati zbog svoje nenormalno ogromne cene. Mislim na sakupljanje materijala za ogovaranje.

Moja pastorka je uperila prst u Crnkinju sto je prošla pored nas sa sestero dece i kaže „Vidi je kakva je stroklja kao da ju je dete pravilo za rucni rad!” Žena pogleda u mene a ja u zemlju pozelih da propadnem. Ja sam se izvinila ženi i objasnila joj da ju je ona podsetila na njenu majku koju nije videla godinama. Žena je prasnila u smeh, potapsala me po ramenu i rekla „I feel sorry for YOU, my child”, u prevodu, „zalim te dete moje”. Nije morala razumeti srpski da bih osetila da je bila predmet nečije „PRICE”.

Ovom dugom polemikom nisam htela da kažem da su Srbi uzrok otudjenosti. Drustveni napredak u drugim etnickim grupama je stvorio svest o varijantama mimo onog rekla-kazala-videla. Jedan Jevrej bi radje diskutovao o dobrim univerzitetima ili snizenjima u trgovinama nego razglabao o tome kako njegovi poznanici vaspitavaju svoju decu. Americki Talijani sa kojima se družim pricaju o planiranju svojih godisnjih odmora u Italiji, zezaju se na racun onih kojima su nepodobni, polemisu o nepravednosti ovog sistema, nostalgicno se secaju dobrih starih dana.

Talijani i Španci imaju zajednicko to što gledaju smesnu i veselu stranu zivota mnogo vise od mene, dok ja sve uzimam zdravo za gotovo i mnogo dramatizujem stvari. Prema tome, ogovaracke drustvene sredine bi mnogo mogle da nauce od naprednih, naravno ako za to postoji volja. U suprotnom stihija sveopceg drustvenog napretka će ih neminovno odvuci na vodopade samounistenja.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Живот је храброст, баш као што је и љубав храброст

Radosti i negativnosti
&Lunja& – Feb 19, 2004

Retka je iskrena radost danas. Ljudi su melanholicni, nihilisticki rapsolozeni jer su uslovi zivota, usled ispolitizivanosti zivotne sredine, ostavili vrlo snazan uticaj na ljudske reakcije i osecaje.

Medjutim, ne nalazi se radost izvan nas, vec u nama. Kaze jedna poslovica, vrlo cesto upotrebljavna u psiholoskim istrazivanjima, zavisi sve od toga kako covek gleda na svet oko sebe. Kao casu polupraznu ili polupunu…

Zasto je ljudima bliskija negativnost umesto makar, potencijalne radosti? Zbog cega se u svemu trazi ono crno umesto ono svetlo?
Sta je to, koja je to misao, koji osecaj koji utice tako snazno
da je brzi od neke, mozda, potisnute misli, pa ako ta pozitivna
misao i postoji, da joj ona druga, mracna i preteca uzme mesto prioriteta?

Koliko ljudi ume da posmatra svet oko sebe sa radosnim osecanjem,
sam za sebe, bez toga da mora da ima dodatak iz tog sposljasnjeg sveta, da pronadje prevashodno u sebi smisao zasto svet moze ili treba da bude lep i prijatan? Da covek sam da svetu svoj impuls radosti? Otudjenost i udaljenost, jos je jedan fakat koji utice
na ispoljavanje negativnosti.

Ipak, u prkos svim ovim cinjenicama koje su potencijalno „opravdanje“ za mizantropiju, zar nije zivot u sustini magija? Lep? blistav?
Zar nije moguce u njemu ima i dobroga ili nade za dobrim, zelje za dobrim? Svako moze da probudi taj osecaj u sebi, samo ako to dovoljno zeli. Posmatrati ceo zivot i svako ljudsko bice iza tamnih naocara, vodi u tamne katakombe duse, gde se osecaji dobrote i lepog ubijaju, nestaju…

Ljudima je dat osecaj ljubavi, zasto se onda tako drasticno izbegava? zar je zadovoljstvo vece, kada je covek vodjen mrznjom, crnim mislima, zeljom da nekoga povredi da bi se osecao „dobro“???

Mnogo smo izgubili u zadnjim godinama, mnogo je dobrog izgubuljeno
iz nas, zarad politike, razorenosti misljenja, nezadovoljstva u sopstvenim okruzenjima. Ostaje nam izbor, uvek, da uzmemo ipak
dobro i napredno, umesto ruznog i teskog. Samo, kao da je lakse, mnogo lakse, uzeti tu jos misao destrukcije, nego malo onog, samo za nas sto cuvamo lepog, pa da ga sebe radi, poklonimo cak i onima koji su taj osecaj zagubili negde, na nekoj raskrsnici svojih puteva.

Из филмова на ТВ омладина само ствара површну слику света који не постоји

mocart – Sep 18, 2002

ZAPAD DANAS SVI SU PUNI PARA- OVA MI SE RECENICA NE DOPADA,DAJ BOZE DA JE TAKO ALI NIJE. DA BI NEKO BIO BOGAT MORA NEKO DRUGI DA BUDE SIROMASAN ITD. PUNO TOGA LJUDI IDEALIZUJU U GLAVI I MASTAJU, DALEKO JE TO OD ISTINE.

A TO DA TESIS SEBE DA NA ZAPADU SLJAKAS PO NEKOJ FABRICI ZA NEKU SKROMNU LOVU SA KOJOM PREZIVLJAVAS  SKROMNO I UPOREDJENJU SA LJUDIMA U JUGI SE OSECAS NADMOCNIM MISLIM DA JE POGRESNO, NE UPOREDJUJ BABE I ZABE.

PAREMOGU DA KUPE MATERIJALNA BLAGA ALI NIKADA U ZIVOTU NISU USPELE DA MI ZAMENE MOJ NAROD, MOJU ZEMLJU, MOJU KULTURU, OBICAJE, SALE I ZAJEBANCIJE NA BALKANSKI NACIN.

VISE PUTA SAM SE OSECAO FINO U NEKOM KAFICU U JUGI SA MANJE PARA NEGO NA ZAPADU U RASKOSNOM DRUSTVU

SA IZVESTACENIM I ODGLUMLJENIM OSMESIMA OKO MENE, OSMESIMA KOJI KRIJU STRAH I ZEBNJU A NEKAD I ZLOBU. SVE TO COVEK TREBA DA DOZIVI NA ZAPADU DA BI DOSAO OVDE I ISPRICAO. IZ FILMOVA NA TV OMLADINA SAMO STVARA POVRSNU LAZNU SLIKU SVETA KOJI NE POSTOJI.2-3 POSTO

ZIVE BOGATO OSTALI RADE ZA NJIH DANJU I NOCU.