Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Значи, ми са обе стране углавном прихватамо оно најгоре

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, музика by Соларић on 16 јула, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Србија – машина за копирање

Миодраг Зарковић

субота, 11. јул 2009.

Непријатно сам се збунио претпрошле године, негде у летње доба, кад су ми познаници из Норвешке, који су први пут боравили у Београду, затражили да их одведем у неки ноћни клуб у којем могу да чују српску музику.

Чекај мало, зачудио сам се у себи: странци, а захтевају српску музику?! Не српске ратне злочинце, српску колективну кривицу или мултикултурно парче српске територије – с тим не би било проблема, такве робе имамо у изобиљу, увек спремне за све који је траже – него српску музику!

Океј, закључио сам, колико год ненормалан био њихов захтев, испунићу га, водићу их на такво место. Само, које?! У ком то београдском ноћном клубу пуштају српску музику? Постоји ли уопште српска музика прилагођена ноћном животу, панично сам се запитао…

Са истим тим проблемом који сам ја решавао пре две године, ових дана суочавају се волонтери на Универзијади. Оне хиљаде спортиста, пристиглих са свих крајева света, неминовно од својих домаћина траже да им покажу карактеристичне, оригинално овдашње знаменитости. Па и у ноћном животу. Поготово у ноћном животу! Могућности за добар вечерњи провод важно су обележје сваке метрополе, а они су све млади људи. Пожелеће да виде како се њихови вршњаци у Србији забављају кад падне мрак. Као и они моји луди Норвежани, затражиће од својих домаћина да их одведу у типично српски амбијент.

Они који су то већ урадили, мало се разочарали. Дневни лист „Блиц“ је пре неколико дана пренео утиске појединих такмичара, придошлих са разних страна света, на почетку боравка у Београду. Поред укусне хране и лепоте овдашњих жена, што су већ општа места, истакли су и ноћни живот. Али, пожалили су се да није превише аутентичан. Тако је један турски спортиста (који је инсистирао на анонимности како га тренер не би казнио), рекао да су се он и његови саиграчи већ прве вечери искрали из универзитетског села и упустили у провод:

– Осим стране музике, пуштали су и српску, која је слична нашој, па не можемо да је слушамо баш целу ноћ – искрен је био млади Турчин.

Аустралијски кошаркаш Нејт Томлинсон каже да је потпуно одушевљен сплавовима, јер никада раније није видео клубове на води. Ипак, и он има примедбу:

Једина замерка је што сам слушао страну музику, коју слушам и код куће. Волео бих да сам чуо нешто ваше.

Искуства ова два академца заиста верно одсликавају овдашњи ноћни живот, најурбанију страну Београда (и сваког другог велеграда). Клубови у Београду деле се на оне у којима трешти турбо-фолк, и оне у којима грувају западни хитови. У једном од ових првих био је млади Турчин, па му је досадило да слуша песме које су накарадне копије музике његове земље. У једном од ових других обрео се млади Аустралијанац, па му је недостајало нешто што не може да чује и у својој земљи.

Музика која се слуша по ноћном Београду ни по чему није специфична, јединствена, оригинална. У реду, та чињеница, сложићемо се, није највеће зло које може да снађе један град и земљу којој је он престоница. Али, није ни пријатна, јер указује на озбиљније проблеме од губљења музичког идентитета. Рецимо, на свеобухватно одумирање националног идентитета.

У школству је преписивање регулисано на врло једноставан начин – забрањено је законом! Зато ученик који преписује може од тога да има неку корист само ако га наставник не ухвати, па се из петних жила труди како би његова илегална активност остала непримећена. У српској политици, међутим, ствар стоји потпуно другачије. Преписивање као да је не само дозвољено, него и пожељно. Већ девет година фотокопирамо од других све и свашта – законе, статуте, уставе, политичка уређења, економију, монетарну политику – али то уопште не кријемо. Напротив, хвалимо се на сав глас, из петних жила се трудимо да сви примете како преписујемо. Срећни смо када нас неко похвали да смо добро преписали и очекујемо неку награду за уложени труд, најпре „бели шенген„, а касније и чланство у Европској унији.

Насупрот очекивањима, такво одрицање од својствености и посебности не доноси никакве користи, нити олакшице. Нико не воли плагијаторе. Још мање цени. Анонимни Турчин, кошаркаш Аустралијанац и остали спортисти који буду схватили да је српска урбана култура ишчезла не само из ноћног, већ и из дневног живота, а да нам је национални идентитет страдао у транзицији, неће нас због тога нимало више поштовати. Управо супротно. …

Darko Andzic

8 субота, 11 јул 2009

Pa nije sve sto je u ovu zemlju doslo sa zapada bilo apriori lose. Ako sam protiv omogucavanja gej brakova ili legazizacije narkotika, nisam protiv klasicne muzike, rock n roll-a, jazz-a itd. Ja bih ta pomalo fundamentalisticka shvatanja cenio samo kod onih ljudi koji se odreknu svega sto dolazi sa zapada, to su dosledni ljudi. Sa druge strane za istok smo vezani pravoslavljem, slovenstvom, mentalitetom, kulturom ali iygleda da se nista od toga sa istoka ovde nije primilo, kao komunizam i turski mentalitet. Znaci, mi sa obe strane uglavnom prihvatamo ono najgore.

Ne vidim nikakav problem da uzivam i u srpskoj autenticnoj muzici (STAROGRADSKE,IZVORNE, KAFANSKA BOEMIJA) i rock muzici. Sa druge strane dosta tih sto na taj nacin srbuju,slusaju muziku koja se moze podvesti pod „radio teheran“, i taj melos nije nas, vec od onih koji su nas 500 godina kinjili i ubijali.

„Турска” музика не постоји

Posted in музика, SerbianCafe by Соларић on 13 јануара, 2009

Dimitrije-od-Srbije 29. decembar 2008.

Pre svega, neznanje nas ubija. Koriste ga dusmani da nas zavade.
„Turska” muzika ne postoji. To je mit iz Titovog vremena. Postoje razni turski i orijentalni RITMOVI dok je muzika mesavina balkanskih naroda, gde u raznim krajevima preovladava jedna vrsta ili druga. Evo recimo, u danasnjoj Hrvatskoj je mnogo popularna muzika uz Tamburice , instrument koji su Srbi Vojvodine napravili i koristili. To ne znači da su ti Hrvati srboljubi(jooj) već da im taj instrument odgovara.

Danasnja „turska” muzika je u svom korenu grcka muzika sa pridevima raznih naroda iz blize okoline. Takva muzika je popularna i u Turskoj, mada ne vidim da se oni odricu grcke muzike. Jevreji Izraela (ne ortodoksni) su spajajuci grcku muziku i arapske stilove napravili po mom mišljenju najlepsi spoj do sada,možda čak i lepsi od našeg narodnog iz ranih ’70tih.
Dakle , Srbi imaju neverovatno bogat repertoar muzike u svom melosu i mogu slobodno reći da su pravi zitelji Balkana.

Verujte da sam mnogo pricao sa raznim muzicarima iz nemacke, irske i norveske i da se svi oni dive nasoj sirokogrudosti i lepoti boja koje se kod nas slusaju: od arapskih do valza. Nazalost irci nam malo i zavide na tome, jer kod njih je jedno te isto. Evo par primera:

Irska muzika:

youtube=http://www.youtube.com/watch?v=bs_JHxfzAq8

Grcka muzika:

youtube=http://www.youtube.com/watch?v=hTHWxApSRxc

Turska muzika:

youtube=http://www.youtube.com/watch?v=Jx2v8ZGOCu0

Lauda (lopov)

29. decembar 2008.

Dimitrije prosipas se ko riza ovde. Prava Grčka muzika nema veze sa onim što se danas tamo slusa. Dovoljno je poslusati ovu tursku pjesmu sto si ostavio na linku i iako si se trudio da ih prikazes u sto kulturnijem svjetlu, ne može a da se ne primjeti kako dok žena pjeva u pozadini pjevaju izraziti muski glasovi paralelno sa njom. Taj način pjevanja je autentican za arapsko tursku civilizaciju, … Evo sada ću da ti pocnem ostavljati linkove pa da malo bolje vidis.

Dimitrije-od-Srbije

29. decembar 2008.

Da nije tragicno bilo bi smesno.
Kada god neko govori o „izvornom” jeziku, kulturi ili kao sada o muzici, da li ima ikoga ovde da zamišlja nešto izvorno kao nedodirnuto tudjim stranim uticajima? Da li je izvorna duhovna muzika srednjovekovne Srbije nastala bez icijeg uticaja, jednostavno se pojavila i to je to?

Države i kulture „istoka” (po relaciji sa „zapada”) većinom nisu bile xenofobične i imale su nasledstvo starijih i upliv susednih kultura. Zapadna filozofija fobija i raznih strahova se uselila u dusu naroda tako da je čak i muzika koja nije apsolutno i beskompromisno Srpska opasna po zivot i opstanak Srba.

Takve ideje i razmišljanja naročito gradskog stanovnistva danas u Srbiji koji nikada nisu ni dosli u dodir sa izvornom muzikom vise donose stete nego koristi. Pojavljuje se jaz između „cistih” i „krajcovanih” Srba, koji postaje veci čak i od prokletog generacijskog sukoba od sredine 20tog veka(uticaj tehnologije).

Ogromna briga usmerena na OCUVANJE izvorne muzike u Srba nije uspela u potpunosti iz razloga sto je pogresno formulisana i sprovedena na „politicki ispravnoj” osnovi.
Dakle, NARODNA muzika je prosto receno muzika koju slusa narod u sirem smislu, dok u uzem smislu je to muzika nastala u narodu (autor nepoznat).

Ja se slazem da uvek treba cuvati izvorni melos u svakom delu ove planete, ali muzika je kao i jezik ziva, menja se sa vremenom i sa uticajima. Ako jedan deo Srba u Nisu voli cigansku muziku da li to znači da će Srbi Nisa postati cigani? Ili obrnuto: ako Cigani Beograda slusaju Sumadijski melos da li će oni hodati okolo u opancima?

Извор: SerbianCafe (Дискусије)