„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

…

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim¹ — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.² А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.³ — Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

¹ За тренутак.

² Тежак је у доколици мир.

³ Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

О српским спахијама под турском владом

ГЛАСНИК СРПСКОГА УЧЕНОГ ДРУШТВА

КЊИГА 69, У БЕОГРАДУ 1889

ЦРТЕ ИЗ БОСНЕ,

I.

О српским спахијама под турском владом.

Руски гроф Милорадович (1771–1825) , потомак спахијске породице Милорадовића из Херцеговине. Под његовим заповедништвом је побеђен Наполеон/француска војска код Вјазма

Осим турских спахија у Боснп, о којима се и сувише доста знаде, ми готово кроз сву епоху турске владавине налазимо имена српских „спахија“, записатих у домаћим биљешкама; као и њихове слике по манастирима, удостојених тога мјеста било као осннивачи, поновитељи, пли приложници св. храмова.

У Босни пак (а од чести и у Херцеговини) налазимо тијех спахија све до прве четврти овог столећа; а њихове потомке још и данас.

Неће бнти сувишно, ако о томе изнесемо неке податке на видик, уплетене са народњим предањима и причама.

Поред спахија (овде је све ријеч о православнима спахијама), који имадоше право на своје посједе (као Милорадовићи у Херцеговини), истичу се и други, без својих посједа, који имадоше привилегије: побирати за себе десетину у извјесним мјестима као год и турске спахије, с чиме да како бијаше скопчано неко благородство, уз почасну на то сабљу и султански „Берат.“ Такови „бератлија“, па ма и сељак био, могао је носити самур-калпак и постављен ћурак, док у вријеме „Јањичара“ и Дахија најбогатији трговци сарајевски носише дуге гуњеве неке накарадене високе капе, које посље замјенише правим „читачкама“, какве носи мирско свештенство у Србији; а од времена Омер-паше, те „читачке“ наглим кораком замијенише црвени Фесови. Ове бруке у промјени ношње не бијаше мислим ниђе у Херцеговини, а ваљда ни у Босни осим јединога Сарајева. —

По што је већим дијелом босанско-херцеговачка аристокрација примила вјеру мухамеданску ради сачувања живота, имања и племства, о чему тврде сви који писаше о пропасти Босне, мени се чини, да ти спахилуци, о којима је овдје говор, нијесу дијељени православнима из прнзнања њиховога старог племена, него за неке особите заслуге, учињене султанима и њиховим војскама у вријеме ратова, или у другим неким приликама, а таковијех је згода и сувише могло бити у вријеме Мехмеда II, бјегства двојице Арсенија, ратова између Турске и Аустрије и т. д. — Пошто је Боспа пала под Турке, ко год се није хтео потурчити, тај је постао унижена „раја“, па ма он био племић или прости сељак, те се дјеца неистурчених бољих породица лаћаше помогућству трговине и заната. Код босанских краљева налазимо у отменој служби Десисалића, а можда од исте породице у 15 и 16 вијеку налазимо у Сарајеву златаре Десисалиће,…

Спахије Милорадовићи, од којех су данашњи грофови у Русији, имају и сад у манастиру Житомишљићу свој Ферман, у коме неки султан (мислим Сулејман) вели: „давамо овај наш превисоки Ферман Милошу (Милисаву) спахији за услуге нама учињене“, и који ће Ферман мислим скоро угледати свијета у преводу. Не знајући ми ништа даље о тијем „у с л у г а м а'“, какве су и колике биле.

Милорадовића породица била је, и остаје узор благочастија и особите побожности, што свједоче и њихове задужбине и дуговремене потпоре истима, као и припознато њихово јунаштво и благородство на далеком сјеверу. У осталом, њихов ферман свједочи: да Турци нијесу бранили имућним Србима од богоданог имања подизати св. храмове, те такови манастпри и њихове земље бијаху ослобођени од свакијех дација, што свједочи још и политички корак Мехмеда II, подаривши Фрањевцима Ферман у Сутјеској покрај Бобовца. Таковијех Фермана султанских налазимо доклен су год Турци допирали у Приморју, и то како у православним тако и у латинскпм манастирима, што сам од очевидаца слушао који су их виђали (Архиман. Николајевићи и Фра Грго Мартић). Сама Крупа у Далмацији има их с бератима преко 15.

У манастиру Тројици (у Плевљима) има у препрати са потписом Воин Спахија Подблаћанин (село је Подблаће између Пљевља и Чајнича), као поновитељ, исте богомоље.

Године 1711 Бошко спахија са Гласинца (из Соколовића) поклони сарајевској цркви „Постнин тр’шдћ.“ У записнику исте цркве: „Милош Патријархов, брат спахије“, и то ће бити онај исти, који се спомиње и у 42 „Гласнику“, у споменицима од г. Новаковића. Овијех спахија било је највише дуж ријеке Дрине, почевши од Фоче, Устуколине, Горажда, Вишеграда, Мокре Горе, па онда код Лијевна и Гломача даклен све на тачкама стратегичним и планинским.

Почетком овог вијека бјеше у селу Бранковићима (рогатич. кот.) Иван спахија Блажујевић и његова три братића: Стојан и поп Остоја од једнога брата, а Коста од другога. Иван је имао спахилук у истоме селу, ђе је многобројна породнца истурчених  Бранковића,   те су и од ових Блажујевићи побирали за себе десетину (!?).—  (После окупације  исељавају се Бранковићи у Турску).

Ивану спахији изумрије све што је мушко и наком њега остаде шћер Јелка, удата после у Сарајеву, и бјеше пуница данашњега Јове Шиндића, златара. Кад Мустај-паша постаде заповједником у Сарајеву, почне прегледати спахинске „берате“, пак дође ред и на Јелку. Као женској глави одузме берат и сабљу, а пружи јој у накнаду 5 турских „игр’милука“ (до 12 Фор. у све вриједности) и свилене још материје да скроји једну дугачку „антерију.“

Примјетити ми је овдје, да право спахилука на побирање десетине важило је у мушкој лози са оца на сина —  до деветог кољена; а у побочној лпнији — на браћу,
до трећег паса.

Трећи братић Иванов, Коста, имао је спахилук код Новог-Пазара, али врло мршав, пак је с великом муком побирао и оно што му је припадало. За то враћајући се једном с војске испод „Сазије“ (ишли су ваљда против Руса), он сам својевољно предаде Турцима свој берат и сабљу.

Овај поступак свједочи јасно, да су и српске спахије морале ићи на војску, и о својој брашеници, као год и турске.

Од горњега попа Остоје Блажујевића има и данас један унук, Коста, скоро ожењен у Дервенти; а син је покојнога пона Ристе Секиларије, бившег ефимера у сарајекском пољу.

Друге опет сиахије овог имена (спахићи), можда и род горњијех по што једни и други славише Васиљев-дан (1 јануара), били су најприје код Горажда и тамо имали сиахилук. Од те породице бијаху покојни сиахићи: Никола и Ристо; први као учитељ у Сарајеву, а други као трговац у Бањојлуци, ђе им још живи сестра Мара и Ристина дјеца.

У Старој Гори (рогатич. кот.) имају три брата Балчаци на својој земљи, којијех предци такође бијаху спахије. Њихова сабља, или боље рећи старински неки везени мач, одузет им је при побирању оружја после окупације. …

Сродне теме:

• Портрет М.А. Милорадовича
• Али-ага Дадић
• Gaston Gravje: Novopazarski Sandžak

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

…

Што се тиче боје косе, у првом веку после Христа нарочито је била у моди златно-плава коса германских жена. Од драгоцености, римске даме су нарочито волеле бисер. Јулије Цезар платио је за једно зрно бисера, које је поклонио мајци Марка Брута, без мало 1,700.000 динара. Римљанке су у опште волеле накит; носиле су, осим минђуша и прстења по рукама, још и прстење на прстима од ноге и скупоцене нарук-вице и гривне. Један римски научник, Плиније Старији, видео је на једној, и то још не најсјајнијој забави, царицу Лолију Паулину, жену Калигулину. Она је била сва, и по глави, и по врату, и по коси, и по прсима претрпала смарагдима и бисером, и носила је на себи огромно имање од неких 12 милиона динара. Нарочито велики луксуз могао се код старијих замислити у робовима. Људска снага је онда била мало продуктивна, и веома јевтина, и ми због тога у свакој кући налазимо робовски апарат колики се данас не може ни да схвати. Док се на пример данас куће у којој има, за чисто домаће послове, 5 или 6 или 10 млађих, може сматрати за богату, дотле је у старом веку домаћинство са 15 и 20 и 25 робова било сасвим обично и свакидашње. Кућевни робови у богатим кућама нису имали, сваки за себе, готово никаква посла, или су им послови били тако огра-ничени и специјализовани да нам данас цела њихова служба изгледа често забавна и комична. Отмена дама имала би, на пример, једнога роба који би имао једину дужност да носи писма, али не и да доноси одговор: за то је био сасвим други роб. Још би се често, за један тако напоран посао као што је ношење једног писма слало по 10 и 15 робова!

Даље, имале би нарочиту робињу за хаљине, другу опет за мирисе, трећу која их је хладила лепезом, четврту која би им одржавала у реду сандале, и тако даље. Овакав господски и нерационални распоред људске снаге имали смо, да узгред споменем, и у најскоријој прошлости, у властелинским руским кућама: ту је често било у једној кући по неколико стотина мужика, чији су послови били сведени на минимум: неки би на пример имали само да донесу воде ујутру, а други увече, и тако даље. Нарочито је морала бити велика процесија робова када би се каква отмена римска дама кренула у шетњу или на пут. Царица Агрипина је на својим путевима, поред читавог легиона робова, водила још и по 500 мазги, у чијем млеку се свакога дана купала. …

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола„: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.„) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразом „живети срећно„ треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

… Али је била једна грчка државица у којој су жене од најстаријих времена биле еманциповане, у најбољем смислу ове речи. То је била Спарта. Спартанци су у грчком свету живели у изузетним приликама. Они су освајачи, који су се, када су окупирали Пелопонез, нашли у средини бројно надмоћнијих непријатеља Да би одржали превласт, и да би се у опште могли одржати, морали су они да буду стално спремни на напад или одбрану, да буду, тако рећи, стално мобилисани – да стално живе војничким, логорским животом. Цело њихово васпитање, које је држава узела у своје руке, имало је једини циљ да од грађана начине поуздане војнике; државу су дакле интересовали само они њени поданици које ће моћи употребити за своју одбрану. На тај начин жене су биле прилично испале из комбинације. Њих нису обухватиле никакве веома строге уредбе, јер зато није било ни потребе, а Спартанци нису зато имали много ни времена. Жена је код Спаратанца била слободна и уживала бесконачне привилегије. Али су Спартанке биле исправне жене. Оне су као девојке биле васпитане на строг, може се рећи свиреп начин, и тако су у живот улазиле са челичном вољом и необичном моралном снагом. „Ви сте једине, рекла је нека странкиња Спартанки, које владате људима“. „То је истина одговори јој Спартанка, али ми смо и једине које рађамо људе“.

Када је Паузанија, спартански краљ, који је постао издајником своје отаџбине, био осуђен на смрт, па побегао у храм да би се спасао, прва која је подигла камен да се храм зазида и Паузанија умори глађу била је његова рођена мати. Другој једној Спартанци јави гласник да су јој свих пет синова у боју погинули. ,,Не питам те то, каже му она, него ми реци ко је победио„. Када је гласник одговорио да су победили Спартанци, Спартанка стегну срце, и окићена венцем, оде да принесе боговима жртву захвалницу. Један је опет запитао заробљену Спартанку да ли ће се добро понашати, ако је купи. „Хоћу ако ме и не купиш“, одговори му Спартанка.

Врло су интересантни и необични били спартански свадбени обичаји и у опште њихови погледи на брак и брачни живот. Младожења би морао да отме своју жену, управо, да инсценира отмицу, пошто би се претходно договорио са девојачким оцем или старатељем. Кад изврши отмицу, он невесту не би одвео у своју кућу, већ у туђу, код какве своје рођаке; ту би долазио својој жени кришом, на веома кратко време, јер је и дан и ноћ морао проводити са друговима у логору. Састанак је био обично само доцкан увече, у неосветљеној соби, тако да је млади Спартанац могао са својом женом изродити децу, а да је готово никако и не види. При свем том, он ју је као девојку морао познавати добро.

Питали Харила прича нам Плутарх зашто код њих девојке излазе у чаршију са непокривеним лицем, а жене га сакривају. „Зато, одговори Харил, што девојке треба тек да нађу мужеве, а жене да сачувају оне које већ имају“. Из ове анегдоте се види да је младић могао добро познавати девојку пре но што се реши да је узме – ситуација, дакле, сасвим друкчија но у осталом грчком свету премда су и Спартанци старога времена били још далеко од тога да знају шта је то брак из љубави.

Мираз је у Спарти био по Ликурговим законима, забрањен, „да сироте не би остала неудате, а богате да не би биле нарочито тражене, већ да би сваки гледао на карактер и бирао према девојачкој врлини„. Неженство се у Спарти сматрало за недозвољено и нечасно, а матори момци су били изложени свакојаком подсмеху и кињењима.

У Спарти су млађи веома поштовали старије, и позната је на пример анегдота, како су се у атичком позоришту, када је ушао један старац и није могао наћи места, подигли у публнци са својих седишта, да староме начине места, само Спартанци; у Спарти је дакле био ред да се пред старијим устане, па ипак се зато један младић није хтео подићи пред краљем Деркилидом који није био ожењен. „Нећу да устанем пред тобом бранио је он своје понашање – јер ти ниси родио никога који ће доцније устати преда мном“. Најзад, треба још споменути да је у Спарти постојала нека врста диандрије и полиандрије, то јест једна би жена, са одобрењем свога мужа, могла у исто време да буде и жена неког другог. …

Целокупан садржај :  О жени у Грка и Римљана

Како да се изврши морални препорођај друштва?

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија… Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

… Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

…Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

…Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

… Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав „испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској

Њ. В. КРАЉ МИЛАН I.

(1872-1889).

Ненадно, и у пуном јеку и мушкој снази, угасио се, 29 јануара у Бечу, сразмерно кратак али буран живот првога српскога краља после пропасти старе краљевине српске.

Бурно доба Краља Милана беше као што је и прошлост наша у прошломе веку ! Између каквих крајности није она осциловала! Између необичних доживљаја, прелома и скокова, манифестација животне енергије и жилавости, и наступа резигнације и анатије, – хероизма и клонулости, живота и мртвила! Несрећан удесом – а на домаку Истока и Запада и сукоба интереса великих сила – наш је народ у другој поли XIX века испаштао последице прекинутога континуитета историског развића, те је у своме обновљеном државном животу морао журити бржим темпом него други, срећнији, народи. Мучно да се игде тако брзо живело у тако кратком времену, те се силни утисци и силна искуства већ нису ни могла скристалисати и генералисати у наук из своје рођене историје. А слабе стране и врлине младости, културна нејакост и наслеђа горке прошлости, ентузијазам и воља за новим животом, нове тежње и старе навике – слили су се у необичне психолошке моменте нашега недавнога политичког живота.

Када доциији историк буде објективно ценио историски значај и рад Краља Милаиа, неће смети обићи ни један од ових момената, јер без разумевања узајамног утицаја двају чинилаца историског живота – средине (шире и уже) и личности – нема правилнога суда. Тек се тада одређује сваком своје место у историји ; тек се тада може омеђити лични моменат од утицаја општих чинилаца, и казати коме шта иде на лични рачун.

Међу нашим историским личностима друге половине XIX века рељефно ће се истицати Краљ Милан својим талентима и необично интересним, силним, животом. Сав темпераменат, и то силан, плаховит као бујица, импулсивна природа – какав беше Краљ Милан- он је у времену, у ком је делао, оставио дубока трага свога необичног духа. Успомене на оваке личности остају свеже и неизгладљиве и онда, кад се историски живот далеко одмакне од доба њихова делања. Такве необично јаке индивидуалности не дају се, без великога отпора и личних жртава, носити струјом живота, – већ њоме хоће да управљају ; оне не остављају историски ток његовим елемемтарним снагама, већ хоће да га оне кр-ћу својом рођеном енергијом, да подвласте све својој свестраној вољи.

И живот Србије беше за доба његова делања буран и интензиван, као што беше необична и силна његова индивидуалност. У историји Србије XIX века биће доба Краља Милана понајинтереснији период времена обилношћу крупних догађаја, мена, прекрета, и необичним темпом целокупнога живота.

Остављајући политичким органима јавнога мњења оцену политичкога рада Краља Милана, ми смо се у овим редовима зауставили на оном што сада већ историји припада, и на кратком помену заслуга његових на културном пољу.

Разнострани ум Краља Милана није се занео био само многобројним комбинацијама унутрашње и спољашње политике Србијине, већ се интересовао и културним животом своје земље. Познавајући европску културу, умео је схватити и значај књиге и просвете; па ипак се у те послове није мешао заповеднички. »У свашта сам се мешао«- рекао је једном приликом,- »свуда сам заповедао; за све бих, одговарао; само се у научне послове нигда нисам мешао.«

Колико је ово много значило, може се оценити, кад се имају на уму тешкоће с којима су се, у своје време, пре њега, имали борити један Вук и један Даничић. Што се на просвети српској почело и урадило за владе његових претходника, сад се наставило, тако да се целокунна просвета српска испела на ступањ модерних потреба. И у основну, и у средњу, и у вишу наставу унесен је, било коренитим било делимичним реформама, модерни дух; увећан је број просветних расадника и радника; број је основних и средњих школа готово удвојен; уз Велику је Школу подигнута ботаничка градива, опсерваторија и неколико нових лабораторија и катедара ; појачани су материјални извори за опстанак свих ових школа и уставова; уведева је обавезна основна настава, тако да се у његово доба удвојио сразмеран број писмених Срба.

Место Српског Ученог Друштва основана је Академија Наука, коју је Краљ Милан после и из својих личних средстава потпомагао. А своју љубав према Великој Школи посведочио је опет једном великом личном жртвом – поклоном Јевремовца, да се на њему подигне ботаничка градина. Волео је нумизматику, старине, као и етнографске објекте, те је посредно и непосредно потпомагао напредовању тих студија у нашем народу. А у детаљној и опсежној историји просвете и књиге ваше наћи ће места и многа друга лична или владалачка дела његова и заслуге.

Имајући укуса за лепо, Краљ Милан је био дарежљив меценат српских и других уметника. А у земљи, као што је наша, где се само државном иницијативом може уметност развијати, та је његова црта повољно утицала на смерне почетке њихова неговања.

И просветна историја с осећајима саучешћа за умрлим Краљем Миланом записује на листовима својим тековине његове владавине, која је тако интересна, обилна и значајна не само по политички, већ и по културни  живот наш !

Др. драг. Павловиђ.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио

…

У то време, не само код нас, већ мање више свугде, начело народности узимало се буквално. Узнмало се, другим речима, да свака народност, с нешто мало одушевљења, може створити своју државу. Што се тиче нас Срба, нас је варало још и искуство наших устанака. Сељачка армија с трешњевим топовима, ми смо, у тим устанцима, побеђивали Турке; тим пре их морамо победити сада, кад имамо организовану војску са сувременим оружјем: тако се резоновало шесетих година. Тих година, Херцеговина се бунила, а Црна је Гора ратовала с Турском, и зато што турској војси није ишло сасвим лако с тим херцеговачким и црногорским герилама, ми смо били још више утврђенн у веровању, да рат с Турском не премаша наше снаге. И врх свега дошла је још и Вукова радња, којом је у наше интелигенције била пробуђена не само народна свест, већ и народна самосвест, – ова последња, може бити, више но што је требало. Одушевљена Вуковим песмарицама, наша је интелигенција уображавала да су Срби народ хероја, коме је све могућно.

Михаило се, дакле, нашао испред једне ратоборне струје, која се осећала не само у његовој земљи него на целом полуострву. Да се он тој струји просто подао, његова заслуга не би била никаква, јер подати се струји може и најслабији владалац, и управо овакав јој се владалац подаје пре него ма који други. У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио. Он је организовао револуционарне тежње балканских народа, и то тако да им свима буде центар у Београду. Он је, 1866, закључио савез с Црном Гором; 1867, с Грчком; те исте године ухватио је везу и с бугарским комитетом у Букурешту, а 1868 покушао је да у ту балканску лигу која се стала око њега образовати увуче и Румунију. Речју, он је тако био везао све балканске народе, да ниједан од њих није могао ништа предузети, ако не баш без његова пристанка, а оно за целоне без његова знања. Ако баш није био у стању зауставити једном својом речи сваки покрет на Балкану, Михаило је бар био сигуран да неђе ниједним таквим покретом бити изненађен. Услед тога, у Европи се на њ стало гледати, не као на једног обичног српског кнеза, већ као на вођу једне велике балканске конспирације, од које зависи мир Отоманске Царевине, па с њиме и мир целе Европе.

Михаило је изгледао балкански Наполеон III, јер, као што је познато, овај француски цар имао је везе са револуционарним странкама свију европских држава. За овакав положај у балканској политици Михаило дугује нешто себи самом, а нешто и Русији. Он је имао особине једног вође : веру у своју мисију, спојену с ретком лнчном куражи; постојаност“, како је сам говорио, у идејама; најзад, ону лепу особину да никад својим присталицама не открије дно својих планова. У њега је увек било нечег енигматичног, као да би више знао но што хоће да каже, и то му је ауторитет само појачавало. Што се тиче Русије, њој је требао један човек преко кога ће радити на Балкану, јер од Париског Уговора њој није било могућно мешати се у балканске послове непосредно. Њен је избор пао на Мнхаила јамачно стога, што је он био национални владалац у једној словенској држави. Онда кад још није било Бугарске, Русија је, природно, претпостављала онако Србију свим другим балканскпм државама, као што им данас претпоставља Бугарску. Свакојако, Русија се не само живо интересовала за наше ратне припреме, него нам је шта више ишла на руку да закључимо и те савезе с Грчком н Црном Гором, који су обезбедили Михаилу главну улогу у Источном Питању. Да лн се, у тренутку своје смрти, Михаило налазио у очи једног великог рата противу Турске? На ово питање одговор треба тражити, опет, у тадашњој политичкој ситуацији Европе.

…

Слободан Јовановић

Извор: Српски Књижевни Гласник

Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан

АНТУН ФАБРИС.

Павле Поповић

Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

…

Фабрис је, дакле, постао уредник „Дубровника“. Знате ли шта значи то бити уредник „Дубровника“? Значи није претерано ни неумесно рећи бити сам, без сарадника, без икога који вам може помоћи ма у којој рубрици, имати само по којег случајног помагача или дописника из покрајине, писати све од почетка до краја листа, од наслова уводног чланка до последње „дубровачке вијести“ о кретању и крцању домаћих пароброда, радити као човек којега је странка изабрала, узела, скоро погодила да пише и уређује, а ви сад трљајте главу како ћете писати и уређивати! Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан: „па шта је то тако страшно, могу они рећи, па и ми скоро тако исто пунимо број, и још наш лпст излази сваки дан а не једанпут недељно као „Дубровник“!

Знам, али има листова и листова, има разлике између онога чиме се „Дубровник“ пуни а чиме њихови листови, који би, у осталом, бољи и кориснији били кад би излазили шест пута мање недељно, па и седам пута. Да се савесно уреди један број „Дубровника“, да се пажљиво испише и проконтролише све штоо треба да попуни три стране овога листа које су можда веће него два цела броја помемутих листића, да се ни при једном броју не задоцни у актуалности, да се ни за једно пптање о којем је реч не оскудева у аргументацији и подацима, да се у сваком чланку и у свакој белешци погоди тон који треба, и пази на све потребне обзире -потребно је, поред много мишљења, још и много читања, припремања.

Потребно је било Фабрису, који је врло високо схватао позив свога листа, да много чита; да чита све листове, словенске и туђе, редом, од првог до последњег; да чита часописе и посебне брошире, расправе и књиге, и стручне, многостручне; да се стално одржава у течају свих ствари српских, словенских и туђих ; да непрекидно ради на томе и никад не остави лектиру и послове једнога дана за сутрашњи дан кад друга лектира и послови долазе; да од понедељника у јутру до суботе у вече једну масу, огромну једну хрпу публикација прегледа, прочита, да исподвлачи у њима или запише потребно, да асимилише и у себи прекува све што се јави у јавном жнвоту преко једне недеље дана, и све само зато да у свом листу, може дати израза томе, коментарисати домаће ствари са те тако високе тачке гледишта и са тим тако општим идејама, пружити есенцију свега што треба рећи, срж од сржи, бирано међу бираним.

„Нема се времена писати колико треба читати“, говорио је Бјелановић, и Фабрис се врло често сећао те речи, под притиском своје обимне а непрестане лектире; и ми који смо га на послу гледали, знали смо како је то врло тачно. Додајте још да је Фабрис уређивао и „Срђ„, и поред „Срђа“ календар „Дубровник“, и поред тога водио бриге и о „Српској дубровачкој библиотеци„, и уз то био члан неколико локалних друштава, и то члан активан и најпречи, итд., па ћете видети колико је био апсорбован послом, прогутан њиме да не може да дане, да дигне главе.

…

Можете мислити како је било Фабрису, који је као приватан човек толико патио, кад је уза све то имао да претрпи и познате вам патње као политичар, као јаван радник. Знате већ његово тамновање, познато широм белога света, у дубровачком Кармену, под бедемима старога града, које је довршило његов преслаби живот. Али сем њега било је и сваковрсних мањих незгода којима је он био изложен као смели уредник једног вазда опозиционог листа, и он је нпр. често пута могао страховати да га не нападну, ноћу, кад се без револвера враћао из града својој врло удаљеној кући. А требало је често бити консеквентан и смео, у оној по Србе страшној политичкој атмосфери у Дубровнику од 1899 па дуго на овамо, која се дај Боже поменула а не повратила; а Фабрис је био смео (то су му и противници признавали), и против својих интереса често, и у пркос разноструким опасностима.

Још свему томе додајте оно што га је највише пекло, његову унутрашњу патњу, опет као јавног радника, то што је гледао како бедно стоје српске ствари, упркос свима плановима и тежњама његовим. Као патриота, желео је пуно ; као политичар, тражио је позитивне путове да ма најмању жељицу оствари, бадрио је да се створе ма у колико повољније прилике за наш злосрећни народ, ма само толишно да се лакше и срчаније издржи даља борба, а сваким даном гледао је како, поред местимичног и спорадичног подизања главе, народ његов пада, малаксава, одустаје од борбе, губи терен који је једанпут тобож чврсто ухваћен. Са својим свесрдним а скромним, стварним патриотским жељама, он често није био задовољан ни стањем у Далмацији, ни стањем у осталим српским покрајинама.

Дубоко уверен да се све српске ствари могу подићи само ако се са српске стране ради консеквентно, истрајно и непрекидно, а само по позитивним, реалним путовима, ако у том раду уделују све српске покрајине, свака на свој начин али све хармонично, саобразно, уједињено, и ако све иде непосредно циљу, и правом најкраћом линијом, он је тешко гледао честе примере у јавном животу српском кад се од те линије удаљавало.

Њему је тешко падало кад је виђао у Дубровнику, у његовом Дубровнику који је он тежио сав посрбити, у српском смислу васпитати, у здравим политичким идејама образовати, како се понекад и у српским круговима фриволно мислило, нездраво политички радило; или како се каткад у Далмацији, у крилу српске странке, после смрти Бјелановића, који је држао све чврто у својим рукама, долазило до раздора, до врло рђавих последица, до последица убитачних како је он овда онда помишљао („фунеро Бјелановића је фунеро српске странке„, говорио је он који пут, својим кратким, простим, а крепким и сентенциалним стилом); или како се, напослетку, у Србији, чију је културну моћ и претежни утицај високо ценио, често радило и делало наопачке, сасвим противно оном што треба. …

Извор: Српски Књижевни Гласник

Сродне теме:

• лист „Дубровник“: Штампа у Србији