„Страни језик се учи најмање 10 година да би могли без проблема разумети и комуницирати на том језику”

Kako najbrze nauciti engleski jezik

duka2007 (El Teh)

08. септембар 2007.

Kako najbrze nauciti engleski ali da ozbiljno možeš da komuniciras .

irmi& 16. септембар 2007.

Uz ucenje moras obavezno da nauceno primjenjujes odmah i u praksi tj da svakodnevno s nekim razgovaras na engleskom. Ucenje stranog jezika zavisi i od tvojih godina, neće se istei rezultete postici sa 16,25 ili 35 godina – sto si mladji sve bolje.
Ne znam gde živis ali i da živis na engleskom govornom podruciju ništa bez najmanje 3 do 4 godine ucenja. Secam se moje nastavnice engleskog još u osnovnoj skoli kada nam je rekla: „Deco, strani jezik se uci najmanje 10 godina da bi mogli bez problema razumeti i komunicirati na tom jeziku” Mi smo je tada gledali u fazonu ja budale, ali u sustini ona je bila u pravu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala. Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Питање је само које ћеш проблеме да изабереш: оне у Србији или ове у Емиграцији.

Roksa – Sep 10, 2000 10:58

Najveci shok koji nas covek dozivi odlazeci na zapad je kada spozna da ce imati onoliko koliko sam zaradi. Samim tim, prva recenica sa dubokim razocarenjem u glasu je „U, jebote, pa ovde mora da se radi!?“

Sledeci shok su zakoni koji se postuju, a sa njima u vezi i „plati pa klati“ princip.

Ovde se poslovi i ekonomija ne vode na „dodjem ti“.

Posebna prica su face koje su progutale pesmice o srpskoj superiornosti, pa im je alfa i omega strategije „uspeha na zapadu“ – „lako cemo“. “ More kada me vide ima da padnu nicice“, misli se nas covek slecuci na aerodrom u nekoj belosvetskoj vukojebini.

Ono sto jedan prosecan dijasporicar (po mogucnosti buduci, sadasnjeg dijasporicara sticanje ovog saznanja boli) treba da zna je sledece:

1.Domoroci imaju ogromnu jezicku prednost. Dok vi svoje „speaking skills“ dovedete na razumljivi nivo, proci ce bar godinu dana. Potrudite se da ne mislite o Beogradu za to vreme a pogotovu na one koji se u to vreme tamo zezaju.  Zezaju se i ovi ovde, samo ne sa vama (bar ne dok ste u istoj prostoriji). Sto je i razumljivo. Jebes fazon koji pola ne razumes zbog akcenta,  a druga polovina nije uopste smesna.

2.Ne bavite se politikom, a pogotovu ne politikom Jugoslavije. Prosecnog domoroca boli kurac gde se vasa bivsa domovina nalazi i zasto se Srbi mrze sa Albancima. Podsetite se kako izgleda pricati o muzici i ostalim neobaveznim temama.

3. Ne ocajavajte sto za prva tri dana (nedelje, meseca) niste nasli prijatelja.

3.a) ODRASTITE sto se tice prijateljstva. Ne tazite prijatelje iz detinjstva, posto vise niste dete.

3.b) Postavite realne ciljeve kada trazite prijatelja. Znaci: ne smatrajte za budalu onoga domoroca koji ne razume fazone o Muji i Hasi … Za pocetak je dovoljno da je osoba manje vise normalna (uzimamo u obzir da je pristala na druzenje sa vama, jel) i da mozete komunicirati.

4. Ne trazite Jugoslaviju tamo gde je nema. Jugoslavija (Srbija) je jedna i jedina i vi ste upravo iz nje udarali nogicama u dupe da dodjete do mesta na kome se sada nalazite.

5. I poslednja stvar: ukoliko se niste uklopili, to ne znaci da su domoroci bezdusni, da ne znaju da se zezaju. Uvek je najlakse naci krivca izvan vase koze.

UKOLIKO VAM SE UCINI DA SU LJUDI OKO VAS IZVESTACENI, TE IPAK POCNETE DA RAZMISLJATE O YU U PINK NIJANSI,

to znaci da se ste Muhamed koji ceka breg da se pomakne. NECE vam se primaci!

A to sto mislite na duhovne vrednosti je dobar znak, znaci da niste gladni. Kao 70% gradjana nase otadzbine…

*********

Прича о Болоњи због размене студената је за нас шарена лажа, јер ретко ко ће имати паре или знање одговарајућег страног језика

Bolonja-Akreditacija

kobayashi (haiku)

27. mart 2008. u 11.59

Molio bih da se ova tema izdvoji, posto se radi o vrlo ozbiljnoj stvari.

Fakulteti u Srbiji ove godine ulaze u proces akreditacije nastavnih planova i programa po pravilima Bolonjske deklaracije. Osim što se moraju zadovoljiti uslovi kompatibilnosti sa bar TRI druga univerziteta/fakulteta (ne moraju biti ista tri za sve programe), potrebna je još gomila papirologije i ispunjavanje velikog broja uslova koje je vrlo teško ostvariti u ovako kratkom roku.
Naročit problem predstavlja to što se donose nova pravila u hodu tako da se tek zavrseni delovi dokumentacije svaki cas moraju prepravljati.

Sama Bolonjska deklaracija ima za jedan od ciljeva priblizavanje Evropskog skolstva americkom, gde studenti upisuju univerzitet a ne fakultet, i gde student ima veoma veliki broj izbornih predmeta sto omogućava veću efikasnost studiranja, posto student može odabrati predmete koji ga najviše interesuju i koji mu najbolje idu. Sam student treba da (uz odredjene izuzetke, posto postoje predmeti koji su međusobno uslovnjeni ili vezani) brine kakvu diplomu dobija odredjenim izborom predmeta, dok kod nas fakulteti u tom izboru znatno ogranicavaju studente u izboru, a sa druge strane ima namecu predmete koje oni ne žele.

Prica o Bolonji zbog razmene studenata je za nas sarena laza, jer retko ko će imati pare ili znanje odovarajuceg stranog jezika da bi studirao na strani, dok kod nas prakticno ne postoje adekvatni uslovi za strane studente (slabo znanje engleskog od strane vecine profesora, loše laboratorije, los smestaj, skupa hrana…).

Takođe, kod nas će i po Bolonji ostati FAKULTETSKA podela univerziteta, cime se izbor buducim studentima ni malo ne proširuje, uvode se izborni predmeti ciji je jedini smisao da neki profesor zadrzi radno mesto iako mu po struci nije mesto na odredjenom fakultetu (jer je doticni ostao tu iz vremena kada je neki smer postojao, a u međuvremenu je ugasen), a planovi i programi će sustinski ostati 90% slični sa starima (mislim na gradivo) samo će se promeniti forma predmeta (naziv, broj casova, raspored predmeta po semestrima).

Zakon je mogao makar novosadskom univerzitetu da dopusti da se reformise u pravi univerzitet, sa departmanskom podelom, pri cemu bi npr. svi profesori matematike bili na matematickom fakultetu gde bi svi studenti slusali i polagali odgovarajuce matematicke predmete (cime bi se npr. i studentu ekonomije omogućilo da slusa kurs ciste Algebre ako to želi, dok bi studenti tehnickih nauka mogli da slusaju samo Analizu 1 i 2, a zaobidju gradivo iz algebre koje im malo ili nimalo ne treba).

Sve ono sto je dobro u americkom skolstvu (uslovi studiranja, izbor predmeta, literatura, opremljenost laboratorija, konsultativna i tutorska nastava od strane saradnika ili starijih studenata…) je IZOSTAVLJENO, a sve ono sto nije valjalo u nasem starom sistemu (slab izbor predmeta i smerova, losa opremljenost laboratorija i ucionica, prevelik broj predmeta i casova, insistiranje na manje vaznim stvarima i na suvoparnoj teoriji, slaba primena softvera u resavanju problema…) je OSTAVLJENO!

Sve mi ovo lici na još jednu od ‘reformi’ skolstva gde će pojedinci da odrintaju pripremu papirologije, a onda će se po dobijanju pecata INTERNO sve nastaviti po starom (osim spoljasnje forme izrazene u nazivima predmeta i broju casova)!

============================
Jedino pozdravljam uslove za mentorstva na doktorskim studijama, gde će se najzad koliko-toliko uvesti neki red, i gde oni koji nemaju značajnijeg rada u inostranstvu neće vise moći da stancuju doktorske diplome. Kamo lepe sreće da je na svim fakultetima, kao na nekim PMF, odavno za odbranu doktorata uveden uslov da kandidat ima objavljen rad u casopisu sa SCI liste. Ne kažem da nema i jačih casopisa koji nisu na SCI listi, ali to je bar jasan kriterijum koji neće moći da se tumaci kako kome odgovara!
Ovako, mnogi fakulteti imaju značajan broj čak i redovnih profesora koji nemaju nijedan rad u značajnijem međunarodnom casopisu, ali su zato među prvima po broju magistranata i doktoranata.

Hemija, kao i medicina i još neke nauke su nezgodne za rangiranje po citiranosti (da ne sirimo pricu zašto), i mnogi osporavaju takav metod rangiranja, ali…

bar postoji NEKI relativno ozbiljan kriterijum. Ako taj casopis dozvoli da se svasta objavljuje, brzo će citiranost da padne pa će da ispadne sa te liste.

Inače, pri pominjanju ovoga sam aludirao na situacije gde su ljudi postajali redovni profesori bez ijednog ozbiljnog rada u nekom casopisu ili međunarodnoj konferenciji – da siroj publici bude jasnije, sve radovi na nivou seminarskog, gde se tretira poznata problematika i zakljucak se svodi na bla-bla-bla bez ijednog KONKRETNOG rezultata koji donosi bilo šta novo.

PRIMER: Gledam u nekom starom zborniku ‘radova’ neki nazovi rad iz masinstva, i u celih 5 strana tog rada samo jedna jedina formula, koja postoji čak i u udzbenicima masinstva za srednju skolu. I to bi trebalo da se zove Naucni ili strucni RAD?????

PRIMER 2: Čuo sam za slučajeve gde ljudi dobijene rezultate (grafikone i sl.) prepravljaju u Corel-u i tako dobijaju ‘poboljsanja’ i to se negde objavljuje, ali to nikada ne može proći u casopisu koji je usao na SCI listu.
Naravno da tu i tamo ima lobiranja, ali u ovim jačim casopisima bar nema tako ociglednog naucnog kriminala…

PRIMER 3: Jedan profesor iz Nisa objavio rad na domaćoj konferenciji, pa mu nije bilo dosta, nego ga ‘preradio’ i preveo na engleski pa poslao u neki strani casopis. I pogodite šta se dogodi: rad dodje na recenziju bas coveku od koga je ovaj u stvari ukrao sve rezultate koje je skockao u taj rad, i čuo sam da je Univerzitet u Nisu (ili odgovarajuci fakultet) dobio zvanican dopis u vezi sa tim!!!

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Времена су се променила, оно што је раније било „kul“ више није

Pubertet

pozitivno – 17. juli 2006. u 07.01

roditelji kako se ponasate sa decom u pubertetu. moj sin ima 13 god. i sve je drcniji, izdire se…
razgovaramo dosta ali kao da me ne cuje o cemu pricam.
sve se svodi na glupiranje …
kako se postaviti u tim trenucima koji će pretpostavljam da budu još izrazeniji.

sunce na prozorcicu – 18. juli 2006. u 14.15

da, stvarno je potrebna hladna glava i puno strpljenja. ali ne možemo
uvijek imati hladnu glavu. Meni najviše smeta kod moje gospodjice to njeno odgovaranje i sto njena mora biti uvijek zadnja. Koliko god da kažem ona doda još pet na svaku moju. Kad se smiri situacija kaže da joj je zao, ali da je to jače od nje i da ona sigurno ne misli tako.

Ali evo šta mene spasava. Ponekad kad osjetim da dolazi oluja potrebno mi je samo dve tri sekunde gdje ću sama sebi reci: „samo mirno i to će proći“ ili nešto u tom stilu. Tada nam se razgovori uvijek zavrse pozitivno sa salom i smijehom. Te dvije tri sekunde me toliko smire i opuste da se poslije divim kako sam to majstorski izvela:-)
Ali kad sam sama u stresu i s previse briga i razmišljanja u glavi ne sjetim se da izbrojim do tri i onda nastaje rat.
treba imati snage izdrzati njihovo neprestano ispitivanje naših granica dok ih malo zivot ne spusti na zemlju i ne pokaze da nisu samo oni najpamentiji, najljepsi i da se oko njih ne vrti cijeli svijet.
Puno pozdrava i držite se, proćiće i to

boshkobuha (pedagog) – 21. juli 2006. u 11.04

Nemam decu u pubertetu ali knjige kažu:

1. deci u pubertetu se desavaju velike telesne promene tako da se brzo umaraju (naporno im je uciti, vole spavati dugo…)

2. jako im je bitan njihov fizicki izgled (smetaju im bubuljice,velike grudi…itd)

3. provode puno vremena sami (pišu dnevnike, slusaju muziku koja ispoljava njihova osecanja…)

4. druže se sa drustvom koje ima slična shvatanja okoline i poistovecuju se sa njima (imaju idole). Roditelji u ovom periodu treba da obrate paznju na drustvo u kojem se nalazi njihovo dete.

5. smetaju im roditelji jer misle da ih ne razumeju, verovatno iz razloga što se pored njih osecaju kao mala deca a sigurni su da to nisu. Misle da razumeju ceo svet a da njih niko ne razume.

6. često su melaholicni

Sve ovo sto sam navela je normalno i prirodno.

7. Pubertet je prolazno stanje. Nikako batine jer iste izazivaju revolt a kasno je detete prevaspitavati u 13-oj godini.

8. Roditelj treba da pokaze zainteresovanje, razumevanje a pre svega da je strpjiv. Treba da objasni detetu da razume period u kojem se nalazi i da ako ima bilo kakav problem da mu se obrati prvome za pomoć ma šta god to bilo…

Двојезични одгој

Dvojezicni odgoj

nesigurna majka – 21. август 2004

cao svima ! posto zivim u njemackoj neznam kad moj sin pocne da prica kako da ga ucim dva jezika od jednom??? dali prvo da nauci jedan pa drugi ili paralelno da uci oba jezika? htjela bih da podje u djecji vrtic sa tri godine, ali bi tada trebao znati njemacki (nije obveza, nego da razumije drugu djecu). dali je neko od vas imao isti problem i kako ste to savladali, kako su vasa djeca ucila jezike? unaprjed zahvalna !!!

vojvodjanka_mala (privatnik) – 24. август 2004

Nemam vremena da citam sve komentare a i zurim,zelim samo da prenesem svoje iskustvo. Zivim u mesovitom braku,u selu u kojem su pripadnici druge nacije. Roditelji mog supruga su od prvog dana govorili sa mnom srpski, a ja sam iz postovanja prema njima vrlo brzo naucila njihov jezik.

Kad sam se porodila, svom detetu sam se obracala na srpskom, a oni su mu pricali na svom jeziku. Kad smo ga ucili kako se nesto zove , to je bilo istovremeno na oba jezika. Dete (musko) nije progovorio do svoje druge godine, sve je razumeo, a kad je poceo da prica pricao je perfektno oba jezika i nikad nije pogresio.

Meni je bilo zamerano (od strane nekih dusebriznika) da maltretiram dete i da ga opterecujem, sto je apsolutno netacno, jer njemu kasnije nije bilo jasno kako to da druga deca ne razumeju recimo srpski, da moraju da uce jezik , a on jednostavno zna !

Ja nisam mogla da dozvolim da u susretu sa mojom porodicom on nema pojma o cemu se radi i nista ne razume, kao i da ne razume jezik sredine u kojoj zivi i drugi deo porodice. Poznavanje vise jezika u Vojvodini u mesovitim mestima je prirodna stvar medju decom. Njima je to igra, nikako opterecenje.

Danas moj sin koji ima 17 god. govori 5 jezika (za sada).

zapadna obala – 22. август 2004

Imam devojcicu od 4 godine koja odlicno govori oba jezika a nas pise cirilicom stampano i rukopisno, cita cirilicu i ovih dana sama kapira kako se cita latinica na osnovu engleskog alfabeta koji je naucila.

U kuci se iskljucivo od prvog dana govori srpski a engleski je naucila preko TV, u obdanistu i naravno preko susreta sa ovdasnjim ljudima i decom. Engleski je najmanji problem jer je svuda a deca upijaju kao sundjeri.

Zato je fokus na nasem jeziku.  Svakog dana citamo pricice i napisemo nesto na nasem jeziku. Morate raditi svakodnevno ako zelite da deca dobro savladaju nas jezik ali nemojte na silu jer tako ne ide. Ako se pocne rano i deci jezik priblizi kroz price, pesmice, video na nasem jeziku i naravno rodbinu, prijatelje i decu (u crkvi ili van nje) sve ide mnogo lakse i prirodnije.

Moja mala stalno pita zašto mora da ide u englesku skolu kad vise voli srpski. Naravno, stvari će se promeniti kad krene u osnovnu i kasnije ali se nadam da će osnova koju je sada stekla ostati za citav zivot i ostaje da se dogradjuje i odrzava. Jedna nasa prijateljica ima malu od 6 godina koju cuva Ruskinja pa dete osim engleskog i srpskog lepo prica i ruski jezik.

buduca mama… – 23. август 2004

kompletno mi familija zivi u austriji (mislim na ujake,tetke…) i svi su svoju decu ucili do trece godine samo srpski…naravno od trece godine su deca krenula u vrtic i perfektno nemački savladali (kad se oni medjusobno druze uvek pricaju nemacki,a samo sa roditeljima u kuci pricaju srpski…i sto je po meni sasvi o.k. posto nemacki uci na svakom koraku (gde god da je vrtic, prodavnica, kroz igru sa decom…) a srpski ne (samo je taj neki mali fond što se vrti sa roditeljima svakodnevno)…moja jedna prijateljica je napravila gresku i kaže da sebi to neće oprostiti…i ona zivi takodje u austriji i kada se njen sin rodio…u samom startu pocela je da ga uci nemacki…i naravno sad joj´sin ima četiri god.

i ona bezuspjesno pokusava da ga nauci srpski, mali to uporno odbija. bili su sad kuci i mali nit koga od rodbine razumije i obrnuto i ona se zapitala šta će biti kasnije (verovatno neće ni hteti da ide ne odmor u domovinu-nece mu biti interesantno)…tuzno. inace kao pedagoski radnik; sigurna sam da je bolje po meni prvo srpski uciti, a u vrtic kad krene savladace perfektno nemacki… Sretno i pozdrav!!!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)