Срби на ЗАПАДУ, има ли веће среће?

Mary – Nov 10, 2000

Jedno pitanje: zasto ste otisli, da ne kazem pobijegli ? Ovo se pogotovo odnosi na Srbijanske intelektualce.
Razumijem Izbjeglicu, on nije imao izbora.
Pobjeci iz rata, tragedije, ostati bez clana porodice, kuce,rodnog kraja… To su razlozi zbog kojih se ide u Njemacku, Kanadu, USA…Za ljude iz Bosne i Hrvatske to je bilo najbolje rjesenje.
Pogotovo kad se uzme u obzir korumpiranost ljudi koji su predvodili narod u ovom ratu u Srbiji i RS.
Ali ti Dragane i ostali, vi ste POBJEGLI.
Zasto ste dopustili da vam zemlja propada.
Gdje ste Beogradska inteligencijo, najlakse je bilo pobjeci i onda cekati da neko drugi sredi situaciju u vasoj rodnoj grudi.
Zasto ste pustili sljamu da izadje na povrsinu.
I zasto sad kukate.
Pobjegli ste zbog materijalnih razloga.
Sad vam je materijalno dobro, ali to nije sve u zivotu.
Treba se boriti da sve to imate u svojoj zemlji, a ne bjezati.
Mislita li da je meni i ostalima bilo lako patiti svo ovo vrijeme ?
Pa nismo pobjegli.
Kao sto nas pijesnik kaze…
Ostajte ovdije, sunce tudjeg neba
nece vas grijat k’o sto ovo grije…

kalimegdan – Nov 09, 2000

Zasto se ne vracamo, dobro pitanje. Pokusavam da ga odgonetnem vec godinu i nesto, boraveci u zemlji „blagostanja“, Kanadi.

Moje misljenje je da ko ovde provede vise od tri godine nema izgleda da ce se ikada vratiti. Desice se neki izuzetak, ali u jako malim procentima. Treca godina je najgora, tako kazu. Do tada shvatite da ovde vaze drugacije norme zivljenja, i kada se priviknete na njih, vi ste korak blize „njima“. tezak je korak posle vratiti se.

Nije problem u Milosevicu sto se ljudi ne vracaju, i sto dalje hoce da emigriraju, problem je sto smo mi nekako proklet narod, tudje nam je uvek lepse, pa makar gledali jad i tugu na ulicama, invalide, ludake. Mnogi od nas su zavoleli tudji jezik, zavoleli su neke tudje obicaje, kojih u stvari i nema. Neki od nas bi uradili sve ne bi li dosli do boljeg posla, vise para.

Cudan smo mi narod. Ima nas preko 70 hiljada u Ontariju, ja verujem da je 50 hiljada u Torontu. imamo tri radnje, koje bolje i da nemamo mrzimo se medjusobno, saplicemo, i mislimo da sto pre pocnemo da palacamo jezik i krivimo usta dok pricamo engleski da cemo time pokazati da smo jako pametni i sposobni. I mislim da smo jedina nacija ovde koja pljuje na svoje tamo.

Nasi ljudi vas maltene teraju da se odreknete Srbije, bez ikakvog vidljivog razloga. dozivljavao sam sve i svasta za ovo vreme provedeno ovde, ali u glavnom, nista pametno, i retko sta lepo. Ko o cemu prica, to je o poslu. nema zivota, ali nema veze.

Nema veze ni sto ce nam decica nositi minice sa 12 godina u skolicama, nema veze sto gledamo svaki dan ludake, bolesne, poremecene, perverzne ljude po ulicama, a ima ih mnogo. jedini zdravi ovde su u stvari emigranti. nema veze sto ce deca zaboraviti i ko su i sta su, sto nece imati detinjstvo, sto ce biti u milosti i nemilosti perverznih Jevreja i Engleza.Nema veze sto zivimo u kucicama od najeftinijih materijala, nema veze ni surova klima, bolesno sunce, vestacka hrana. mi smo srecni, mi smo na ZAPADU! Srbi na ZAPADU, ima li vece srece?

No, da se vratimo topicu, zasto se ne vracamo? ne vracamo se jer smo presekli svoje mostove, ne vracamo se jer nas je sramota sto u stvari nemamo nista, ne vracamo se jer smo svesni da sa ovim nacinom zivota koji smo naucili ovde nemamo sta da trazimo nigde, osim ovde. Ni nigde ne idemo, samo pricamo kako cemo da odemo u evropu.

Svi smo svesni bespotrebnosti ostajanja ovde, ali ostajemo. I da zavrsim, mnogima je i zao sto je doslo do ovih promena kod nas, mnogi su izgubili sve koordinate, baljezagajuci levo desno u trazenju daljnih razloga ostajanja. najzalije mi je onih koji deci oduzimaju ono sto je njihovo, njihovo mesto, nesto sto nikada nece imati ovde…. ma kakva kriza bila, smatram da zivimo kvalitetnije i zdravije nego ovi ovde.

Pa u cemu je onda poenta? Zapad, i Srbi zeljni wooow fazona u njemu. sve bljesti, sjasti, imamo po 5 traka na putu, visokee zgrade….

База привреде и друштва лежи у онима који умеју, знају и могу да стварају реални друштвени производ

Бећарска економија

Arandjel (moler) 21. januar 2009.

Економска политика

Светска економска криза као алиби
Јован Б. Душанић

уторак, 20. јануар 2009.

– Сведоци смо озбиљне светске економске депресије, кризе либерализма и краха тржишног фундаментализма. Да ли наша управљачка елита има адекватне одговоре на изазове са којима се суочавамо ?

Пре свега, историја нас подсећа да глобализација у којој живимо на прелазу ХХ и ХХI века није прва глобализација. Светска привреда се чак брже повезивала крајем XIX и почетком XX столећа, када се сматрало да капитализам делује као слободна тржишна привреда у којој ништа не спречава развитак производних снага и у којем понуда сама ствара тражњу и осигурава равнотежу. Велика економска криза 30-их година прошлог века је распршила илузију либералног капитализма о функционисање „невидљиве руке” тржишта. Данашња глобализација се од претходне – од пре једног столећа – разликује, пре свега, по превласти финансијске над реалном привредом.

maliperica1 (ing) 21. januar 2009.

Profesor je u debelom u pravu…

dobar deo dobre kriticke analize.

***

ali, baza privrede i drustva lezi u onima koji umeju, znaju i mogu da stvaraju realni drustveni proizvod i njegovu ukupnu osnovu.

ta baza je nestala, čak i svest o njoj.

***

taj noseci vitalni deo svakog drustva se ne stvara nikakvim akcionizmom, kratkorocnim intervencionizmom i aktivizmom.

1. Ne radi se u celom sistemu o nikakvom LIBERALIZMU pogotovu ne u smislu dogmatike koja mu je godinama pripisivana. Već o kompleksnom diktatu. (Preduslov liberalzma jeste usvajanje zajednickih sloboda i zajednickih osnova obavezujuceg pravnog sistema. Neimanje nikakvih obaveza i pravo na realnu i povrsnu manipulaciju nije nikakakav liberalizam, već prinuda iza koje se krije realna diktatura.

2. Period tkzv. liberalizma druge polovine 19 veka je prekopiran na ovo vreme i posledice će mu biti verovatno ako ne iste ono u sadrzaju po covecanstvo veoma slične.

3. I opet bez zelje za provociranjem. Iza svih fasada i svih tragedija sa kraja 80ih. je tekao u svojoj biti isti proces. Oni netransparetni delovi dogovaranja i obecavanja iza poverljivih fasada su sustinsko ogledalo gazenja elementranih demokratskih principa i slobode. One demokratije i slobode u svakom pogledu koja postoji kao cilj koji treba pokriti i onemogućiti.

Iza fraza se radi u realnosti stvarnih procesa o diktaturi Haosa koji se krije iza umeca igranjem jakim emocijama i egzistencijalnim strahovima – gradjana, naroda, manjinskih grupa … i njihovim nadama … – ovo je sustina POLITIKE, a ne da svako ko je u javnom zivotu zna sve o monetarizmu, MMFu ili SB. itd.

veoma važna poruka za sve o kojoj je vredno zamiliti se bez obzira na sve razlike:

citat SPC bozicna poslanica

Поред тога, данас је човечанство веома забринутозапочетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза нијесамо економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенственокод најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара,рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односапрема свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и моралнакриза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезанаи са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима – као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економскукризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса, гази се правои правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичнихинтереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичномслучају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављанина пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавајуоне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење животана инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

http://www.spc.rs/sr/bozicna_poslanica_srpske_pravoslavne_crkve_1

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Већно је питање, зашто људи подрхрањују своју свест негативним мислима?

Neuroza.. Unutarnja glad i praznina.. Zavist.. Q&a
Raskuchin – Jan 09, 2004

Zdravo Stelo..

Ako imamo slucaj osobe kojoj nista ne ide od ruke tacnije ne ide joj u zivotu, onda imamo samo osobu koja se povija pod tezinom svoje nesposobnosti i cija se frustracija lako moze razumjeti, i na tome joj se ne moze zamjeriti.

Gledajuci, s druge strane, osobe koje su bolesno nezadovoljne onim sto imaju, mada bi to drugima moglo izgledati pozeljno, njima bi se moglo preporuciti da na svom problemu porade i da budu ljudi na mjestu, u okruzenju koje imaju a koje nije okruzenje kojim bi trebali biti nezadovoljni. No ko zna koje se aspiracije kriju u naizgled obicnim ljudima, domacinima i domacicama.. mozda neki recidiv junacke poezije kojom su bili zadojeni u djetinjstvu !

&Lunja& – Jan 09, 2004

Dobro Vam vece, kradljivci jedni…nocas ste ozbiljni mudraci, sto u tisini svojih pecina tragaju u mislima u potrazi za istinom…

vrlo lepo napisano, zaista, Raskucine, odsecno i iskreno.

Vecno je pitanje, zasto ljudi podhranjuju svoju svest negativnim mislima? Podseca me to na stare romane Carlsa Dikensa, koje sam citala u detinjstvu…Mozda su ostavljali tako vividan utisak, zbog teske londonske magle na mostu pokrivenom memlom, pretvorenom u malu pokrajinu, kao grad u gradu, steciste svih izgubljenih i suvisnih…
Da, mozda u tome lezi odgovor, osecati se izgubljenim i suvisnim…
A ko je suvisan svetu, taj je suvisan samom sebi, prevashodno.

Dusa ume da traga i da pronalazi lepote, male, skrivene negde uz latice cveta u travi, u prolecnom lahoru sto ce dodirnuti lice, sasvim lagano, kao topli dah. Ima dusa…ja ne znam da li su to jos duse..ali kao da je na njima vec urezan vecni trag, sto pece i koji se mora previjati tudjim, ma sta da je to…
Traziti u svemu potvrde, zahtevati prepoznavanje u svemu, makar i u zluradosti, u sitnim pakostima, a misliti u sebi kako je to veliko, uspesno, ne shvatajuci..da se zig jos jednom previo povojem neceg tudjeg.
Zbog cega je to tako? Mozda zbog straha od samoce…mozda zbog nemogucnosti izrazavanja sopstvenih slabosti, nesigurnosti, ali ipak, prepoznavanja tudjeg bola i staha i bas kao taj,izgladneli kojot, hraniti se ostacima uverenosti u „sitost“ od jeda…

Sve u svemu…vrazija rabota…

Teska je tema Raskucine, znam i ja..znas sta mi je zao, sto je bio ovaj rat i sto je i ono malo ljudi zdrave pameti, podleglo ruznom.
U starim japanskim pricama, postoji prica koja se zove Cvet kao sunce.
U basti jednog bogatasa rastao je prekrasan cvet koji je opijao svojom lepotom sve prolaznike. Starac je bio usamljenik, cudljivac, Dostojevski bi ga opisao kao nihilistu…kao da nije voleo zivot.
Svakoga dana, uz visoku kamenu ogradu, sa cijeg se vrha pomalajo prekrasni cvet, prolazila je mala siromasna devojcica. Starac nije voleo decu, nije voleo cvece, a ipak ta basta je bila najlepsa sto su oci male devojcice videle do tada. Jednoga dana, ohrabrila se i otisla na kapiju, moleci da je pusti da pogleda izbliza cvet.
I tako..dete je dolazilo svaki dan, divilo se cvetu, pricalo starcu, prelazeci preko njegove teske i gundjave prirode…dok nije dosao tren da mu je smeksala srce…Svojom detinjom cistotom istopila je dugogodisnji led…

Ali…i ovo je samo bajka, divna, topla, o decijim ocima i cistoti malog srca…odrastanjem ljudi izgube te drazi, odbace ih, stide se detinjarije i nevinosti u dusi. A opora kora koja obavije dusu, tesko se razbija…

Mozda je zato jos dobro, da citajuci i posmatrajuci zivot oko sebe, shavati koliko je dragoceno ono svoje, ma kako mu se cinio malo jer…mnogi nemaju ni toliko. No, ako se od malog uvek trazi i isiziskuje jos i jos i jos…vrazija rabota, a meni je mrsko i tamno
o tome da mislim.

Stela, primecujes li koliko je jaka ta rec – nista…Njih vise nema…
I nista ih ne moze vratiti, da budu tu, kao nekad…Pitam se, zasto se onda ljudi ponasaju tako kao da zaivde sami sebi sto su zivi?

Zbog cega je potrebno, u dobitku tog dara zivota, zavideti nekome na bilo cemu? Zbog cega se trazi nesto vise kada je to u stvari i onako apstraktno? jer sta su necije reci, da ti neko kaze, ti si sjajan, ti si ovakav i onakav…to su reci, doduse, tacno je da se pamte i da imaju svoju snagu ali ipak..one ne postoje u delu…ako dela nema, ako negde ne postoji trag tog sjaja, utisnut, zabelezen, ostavljen na necijem dlanu kao dar?…

Ipak je zivot sam za sebe najveca impresija, naj-jaci utisak na dusu…a zivot je sirok, spektakularan i treba se samo malo okrenuti i on pruza, na sve strane, darezljivo i otvoreno. Pa i u svim prazninama moze se naci malo vrednosti, bas zbog tog zivota…ako covek ume da vidi, ne samo ocima, vec celom dusom.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Страх је инстинкт, много више него убеђење или предубеђење

Osećanje strah-a

idemo dalje – Jan 07, 2004

Strah je snazna emocionalna reakcija na okolnosti koje prete da ugroze ocuvanost organizma,manifestovana kroz bledilo,znojenje, drhtavicu, bekstvo, agresivnost…

U vezi s tim imam dva pitanja(i vremena malo vise nego obicno).Pod utiscima i pred „otiscima“ da je sve oko nas „prezasiceno“ osecanjem straha,ceste izjave tipa-„Plasim se da ……;bojim se…,strah me je…“ navode me da izadjem pred vas sa ovakvim pitanjima:

1.Da li je strah „kamen spoticanja “ u putu ka-napred (moje misljenje), ili je neophodan „pogon“ na koji jos bolje funkcionisemo?

2.“Sa strahom Bozjim pristupite….(hramu)“

Volim sakralne objekte, miris tamjana, zvona crkava, titraj tisine u molitvi,vizantijski stil, intimu ikona, freske, „vizantijsko“ plavo, duhovnu muziku,samo NE volim s t r a h !!!
Prozeta ljubavlju stupam u enterijer koji me obuzima i NE plasim Ga se,jer njegovo sam delo i sva moja „nesavrsenstva“ nosim bez straha.
———————–
Necemo o instituciji crkve i dogmi,vec o tome-MOGU LI LJUBAV I STRAH ZAJEDNO ???

Da li ste se plasili vasih roditelja?
Da li ste ih voleli?

Kritikovana sam jednom prilikom da samo znam da pitam a ne iznosim svoje misljenje. Evo,da preduhitrim kritiku- Plasila sam se (a tako je i sada)samo nasilne smrti,a mojih veoma strogih roditelja-nikad. A volela sam ih-neizmerno.Uvek sam bila spremna biti „kaznjenom“. I sada,ne volim da mi se prasta,volim da mi se (pre)sudi.

Nadam se da su sva slova na okupu i da je jasno ovo pitanje,jer na jednom simpaticnom forumu su mi vec uspostavili dioptriju,sad samo cekam isporuku,ubedjena u dobar ukus i moderan duh diskutanata.

&Lunja& – Jan 07, 2004

HRISTOS SE RODI, Idemo dalje. Zelim ti mnogo srece, da tvoje misli uvek ostanu ovako kristalno ciste, da nedoumice pobegnu od tebe, a hoce..jer ti je duh izuzetno jak.

Strah je instikt, mnogo vise nego nego ubedjenje ili predubedjenje, mada ima tu dosta zackoljica koje su neresene apriori, prvoj inicijaciji straha. Tema je isuvise kompleksna da bi se mogla objasniti tek tako. U nekoliko knjiga sam citala da se covek radja sa nekom vrstom straha, zato kazu da bebe placu po rodjenju. Kao da je to pomalo nasilno odvajanje iz apsolutne sigurnosti i zastite majke.

U toku odrastanja, deca imaju vrlo malo straha, osim ako im se strah ne uslovljava, naglim pokretima, ne dao Bog, batinama, osornim recima, nepruzanjem paznje na njihove zahteve i potrebe, odbijanjem da im se pruzi objasnjenje tacno onako kako to oni traze i mogu, prevashodno da shvate. Otuda i nastaje taj strah od roditelja. Razmisli…odakle potice tvoje prvo secanje? Gde je prva slika? Mozes li iz nje da izvuces makar jedan fragment, koji bi se mogao okarakterisati kao prizvuk straha? Nezbirisiva i primarna slika i utisak, koja ostaje za ceo zivot, i ako vremenom „izgubljena“ u biblioteci secanja.