Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани

Posted in друштво, књижевност, медији, образовање by Соларић on 22 маја, 2009

Извор: Спрски Књижевни Гласник, бр. I

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/74331864/

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

ГРГУР МИЛОВАНОВНЋ: О слободној штампи у опште, in 8°, ХVII, 254, Београд, 1901.

Дело је г. Миловановића дакле знатна тековина за нашу правну књижевност.

Партнја у којој се говори о појму и важности слободне штампе, о њеном задатку н ограничењима којима она у ошпте подлежи или треба да подлежи, мало је колебљивија. С тога можда човеку по кадшто изгледа као да извесни закључци у потоњим деловима књиге нису у довољној хармонији са поставкама из овога дела. Тако на пример, писац је, као што се из читаве ове партије види, у начелу повољно расположен према штампи и брани слободу исказивања мисли ; али доцније, његова је брига у главном сконцентрисана на то да нађе начин да се спрече злоупотребе које штампа може починити. Услед таке тежње, која је сама по себи оправдана, он по кадшто, н. пр. у историјској партији свога дела, одобрава и мере којима се слобода исказивања мисли спутавала баш и у по неким легитимним манифестацијама својим.

У осталом, ову бригу о спречавању злоупотреба бринули су и сви теоричари н законодавци. Системи који су изналажени у жељи да се слобода исказивања мисли осигура, и у исто време да се злоупотребе спрече, многобројни су и разноврсни: прописивано је претходно одобрење за вршење штампарске радње, узимана је велика кауција, наметана је обвеза потписивања свију чланака, тражене су нарочите квалификације за уредника и т. д. У практици се међутим, показало да све те превентивне мере противу штампе или нису ни у колико спречавале злоупотребе, или, ако су их спречавале, оне су у исто време уништавале и слободу. Мере, које би само злоупотребе спречиле, а слободу исказивања мисло оставиле недирнуту, нису нађене.

Така констатација учинила је, те су слободне државе, које нису хтеле злоупотребе да уклањају по цену слободе исказивања мисли, од превентивних мера одустале. Тим начнном оне сваком остављају могућност да, исказујући своју мисао, учини и злоупотребу, али бар сваком остављају и слободу исказивања мисли са свима добрим и корисним последицама које таква слобода има.

Разуме се да уклањање превентивних мера још не значи и некажњивост за злоупотребе. Баш на против, ако би се превентивним мерама успело да се злоупотреба спречи, онда злоупотреба не би требала ни да буде кажњена, јер није произвела дејство. А кад превентивних мера нема, онда одговорност за онога који је дело учинио остаје и треба да буде потпуна.

Кад смо дакле имали пред собом искуство других, политички старијих народа које нам је показивало да се подесне мере за спречавање злоупотреба не могу наћи, онда је, по готову, било сасвим излишно да и ми окуша-вамо мере које су се код других показале као безуспешне. Али туђим се искуством обично не користе ни народи исто као ни појединци, па смо се с тога, истим путем којим и други, упутили и ми. Али данас би већ наше рођено искуство требало да буде довољно да нас поучи, шта о мерама за спречавање злоупотреба треба да мислимо. Ми смо имали цензуру, па смо је напустили, имали смо кауцију, па смо је укинули, имали смо квалификоване уреднике и видели смо да је с њима штампа, у опште узевши, била још гора но раније, при слободној утакмици. Све то искуство фатално упућује и нас оним истим путем којим сада већ иду други слободни народи у питању о штампи : ми морамо све превентивне мере уклонити и оставити исказивању мисли потпуну слободу. Против злоупотреба има само једна санкција, а то је казна, дакле мера репресивна, а не превентивна.

С тога се никако не можемо сложити са поштова-ним г. Миловановићем који мисли да од уредника треба тражити факултетску спрему, јер држн да ће штампа тако дати много боље резултате но ако се та квалифи-кација од уредника не тражи. Факултетска диплома може бити доказ да једна личност има ону спрему која се у факултету добија ; она никако још не може бити доказ ни о интелигенцији ни о моралности. А питање да ли ће у један лист бити пуштани кажњиви написи, да ли ће се у тај лист намерно пропуштати злоупотребе или не, зависи директно од моралности и од деликатности осећања одговорнога уредника и других меродавних личности у листу, а никако од њихове стручне спреме. Када дакле стручна спрема не постоји ни у каквој директној вези са моралношћу и деликатношћу једног човека, онда откуда се могу од те стручне спреме очекивати последице које од стручне спреме никако не зависе? Да законодавац тражи од одговорнога уредника доказе о његовој моралности и деликатности, такав би се захтев могао у неколико још и разумети. Али камо критеријума по коме ће се оценити да је један човек у оној мери и у оном смислу моралан и деликатан у коме је то потребно па да штампарске злоупотребе не чини, и ко ће о томе да судн ?

Јер, за јавне послове у опште нису довољне само интелектуалне особине и стручна спрема, него су у равној, а по кад што и у већој мери потребне и извесне моралне особине које стручна спрема не даје и које, ако се нађу код човека без на-рочите стручне спреме, могу и треба овом да обезбеде већи успех него ли другом неком његова стручна спрема. Превентивне мере ваља дакле укинути; репресивне нека остану. Оне ће вазда бити као нека претња над главама оних који буду показали склоности да слободу исказивања мисли злоупотребе. Међутим, ако се репресивне мере размотре са гледишта њихове употребе, онда ће се констатовати ово: у земљама у којима је јавни живот развијен, и јавни људи и власти све ређе и ређе чине употребу од репресивних мера које им законодавац ставља на расположење против штампарских злоупотреба. То не долази само отуда што се, у слободним земљама, они који рукују инструментом слободне штампе постепено навикавају на то да сами, без икаквих цензорских или других превентивннх мера, злоупотребе избегавају; то долази још и поглавито отуда што се сама читалачка публика, са употребом слободе, постепено навикава да штампарске злоупотребе одмерава правом мером и да им не поклања више кредита но што таке појаве у истини заслужују. Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани. Ако је истина да грађани треба да буду претходно васпитани за то да слободу штампе не злоупотребе или се не даду њоме заводити више но што то треба да буде, исто је тако истина да грађани само под режимом слободне штамне могу то васпитање добити. Не треба мислити да се до тога резултата може лако доћи, или да ту способност брзо добијају и најшири кругови грађана. Така би претпоставка била нетачна. Али оно што је тачно јесте то, да у слободним земљама број грађана који таке способности добијају постаје све већи и већи и да се тим самим опет корелативно смањује број грађана који се злоупотребама у штампи дају заводити. …

В. С. Вељковић.

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

Posted in Срби у расејању, Србија, друштво, SerbianCafe by Соларић on 28 фебруара, 2009

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala.
Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)