Корени адвентистичког суботарства

koreni adventistickog subotarstva – 1

sasa – Jun 24, 2001

Autor ovog teksta je ROBERT D. BRINSMED. Postujem ga u dva dela.

Da bi se jedan verski pokret razumeo potrebno je poznavati istoriju njegovog razvitka. Cak i ako covek u velikoj meri zaboravi svoje rano detinjstvo, to doba ostaje verovatno vaznije u oblikovanju njegovog zivota nego uticaj svih narednih godina. Isto vazi i za jedan narod ili versku zajednicu.

Ideje se moraju ispitati u svetlu istorije koja ih je izrodila. Subotarstvo adventista sedmoga dana poniklo je u kontekstu usko povezanih ideja i dogadjaja. Malo adventista danas zna kako je njihova vlastita tradicija nastala. Nasa namera ce stoga biti da ukratko skiciramo povest dogadjaja koji su doveli do pojave subotarstva kod adventista sedmoga dana.

Adventistički pokret je nastao u prvoj polovini 19. veka, kada je farmer Vilijam Miler (William Miller), pripadnik baptističke crkve, zakljucio na osnovu svojih apokaliptickih izracunavanja da Drugi dolazak Isusa Hrista treba da se odigra negde oko 1843. godine.

Nema potrebe da se sumnja u Milerovu iskrenost ili njegov zdravi razum. Milera su njegovi sledbenici od miloste zvali „tata Miler.“ Bio je to dobar hriscanin, prijatnog karaktera, koji se trudio da odstrani fanaticnije elemente iz adventnog pokreta. Hrista je voleo zarko i nikada nije prestao da upucuje gresnike na Gospodnju milost kao jedini put spasenja.

Ipak, Miler je bio poznat kao osoba koja se bavi apokaliptickim teorijama i izracunavanjima. Mnogi tadasnji biblijski strucnjaci, koji su inace u drugim stvarima bili prilicno pravoverni, nagadjali su o vremenskim periodima iz knjige proroka Danila, kao i o dolasku hiljadugodisnjeg carstva. Miler ih je jednostavno sve nadmasio.

Godine 1843, on je objavio petnaest „dokaza“ da ce Gospod Isus doci upravo te godine. Neki od tih „dokaza“ bili su neverovatno fantasticni. U jednom od „dokaza“ tvrdio je da je sedam vremena iz 3. knjige Mojsijeve (glava 26, stih 18) zapravo 2520 godina koje dosezu do 1843. godine. Medju njegovim ostalim „dokazima“ bili su i sedmogodisnji rat iz Jezekilja 39,9-10; subota kao sedmi dan; broj oprosnih godina iz 3. Mojsijeve 25,8; kao i tri dana iz Osije 6,1-3.

Milerova čudesna masta vesto je primenila sve ove razlicite vremenske periode da „dokazu“ da je 1843. godina pravi datum Drugog Hristovog dolaska. No, glavno prorocanstvo bilo je ono o 2300 dana i noci iz Danila 8,14.

Tokom poslednjih dvanaest meseci Milerovog pokreta, adventisti su poceli predskazivati tacan dan Hristovog dolaska. Kako su njihova ocekivanja bila vezivana za odredjene dane, njihove nade su se uvek iznova rusile kad god se Isusov dolazak ne bi ostvario.

Konacno, Semjuel Snou (Samuel Snow) je, sledeci Milerovu sugestiju da se Isusov dolazak poklapa sa Danom pomirenja (2 Mojs 16) u jevrejskom sedmom mesecu, izracunao da ce Hrist doci 22. oktobra 1844. Da bi stigao do ovog datuma, Snou je sledio racunanje malo poznate sekte karaitskih Jevreja, radije nego upotrebu ortodoksnog rabinskog kalendara. Danilovih 2300 dana bilo je tako povezano sa desetim danom sedmog jevrejskog svetog meseca. Dodatnim fantasticnim izvrtanjem kalendara i biblijske povesti, Snou je odredio datum 22. oktobar 1844. i dogmatski ga proglasio danom u koji ce Hrist doci.

Kada je Snou objavio ovo senzacionalno otkrice, do 22. oktobra je bilo ostalo jos samo nekoliko sedmica. Milerovi sledbenici su bili tako umorni od neizvesnosti i od ponovljenih razocaranja, da su prihvatili Snouov novi datum sa zadivljujucim entuzijazmom. Cinilo se da odredjivanje datuma treba da izbace iz svog sistema u jednom velikom klimaksu apokaliptickog iscekivanja. Ljudski um i nesvesno smatra da se nesto mora dogoditi, samo ako on u to dovoljno strasno veruje.

Buduci da im nije bilo dovoljno da samo odrede datum Drugog dolaska, Snou i njegov kolega Dzordz Stors (George Storrs), objavili su da je prihvatanje datuma 22. oktobar – proba spasenja.

Suprotstavljanje crkava ovom odredjivanju datuma bilo je smatrano dokazom da su verske zajednice odbacile svetlost i ozalostile Duha Bozjeg. Adventisti su objavljivali poruku da je Bog odbacio crkve jer su one postale „bludnice Vavilona“. Napustanje crkva je takodje bilo ucinjeno probom spasenja. Ostati u zajednistvu sa bilo kojom od njih, znacilo je biti unisten zajedno s njima o Hristovom dolasku 22. oktobra 1844. godine.

U ovom trenutku, Miler, Hajms (Himes) i ostale stvarne vodje adventizma prakticno su izgubili kontrolu nad pokretom. Iako se nisu slagali sa dobrim delom fanatizma koji se javljao, oni nisu mogli da zaustave goruci plamen entuzijazma. Odredjujuci datum 22. oktobar, adventisti su osigurali svoju vlastitu propast. Poput leminga, koji se sele u smrt, i adventisti su jurili ka propasti u dan koji su sami izabrali.

Kada je ocekivani dan dosao i prosao – a da se Hrist nije pojavio – doslo je do tzv. „velikog razocarenja“ medju adventistima. Nakon ovog „velikog razocarenja,“ Miler, Hajms i ostale odgovorne vodje pokreta priznali su svoju gresku pokusavanja da odrede datum Hristovog dolaska. Narocito su odbacili entuzijazam nametnut od Snoua u onome sto je bilo poznato kao „Ponocni poklic“ (Matej 25,6).

Ipak, skromna manjina („verni ostatak“) odbila je da napusti duh ovog apokaliptickog pokreta. Oni su nastavili da veruju da su odredjivanje ovog datuma (22. oktobar), entuzijazam „ponocnog poklica“ i poziv da se napuste „vavilonske“ crkve, bile Bozje probe namenjene ovoj generaciji. Datum 22. oktobar, tvrdili su, bio je ispravan. Oni su, navodno, samo pogresno razumeli prirodu ovog eshatoloskog dogadjaja. Umesto ocekivanog Zenikovog dolaska na zemlju, On je dosao na svadbu u nebu i zatvorio vrata (Mt 25,10) – bas kao sto je i predskazao. Dok je Hristos sada posredovao za „malo stado“ u Svetinji nad svetinjama – u koju je, navodno, prvi put usao 22. oktobra 1844. – On je prestao da posreduje za odbacene (otpale crkve i zli svet, kako su nazivani) na dan 22. oktobra.

Drugim recima, Hrist je do 22. oktobra 1844. godine vrsio sluzbu posredovanja za covecanstvo u prvoj odaji nebeske Svetinje. Zahvaljujuci toj Njegovoj sluzbi, ljudi su mogli primiti dar pokajanja, vere i spasenja. Bog je na temelju Hristove zrtve i posredovanja, izlivao svoju milost na pali svet. No, 22. oktobra 1844, Hrist je, navodno, presao iz prve odaje nebeskog hrama u drugu, Svetinju nad svetinjama, zavrsivsi tako svoje posredovanje za covecanstvo, i otpocinjuci novu sluzbu posredovanja samo za svoj izabrani narod, „ostatak“, koji se – prema verovanju ove grupe adventista – nije vise sastojao od mnostva hriscana sirom sveta, nego samo od ove male grupe adventista koji su ostali verni „vesti iz 1844.“ Dakle, svi drugi su odbaceni, samo ova mala grupa uziva milost Bozju kroz Hristovo posredovanje u Svetinji nad svetinjama. Tamo On vrsi istrazni sud nad njihovim zivotima, da bi uskoro – kada se taj sud zavrsi – dosao ih uzme, a svet kazni. Ovo novo ucenje bilo je poznato kao doktrina „zatvorenih vrata“.

Medju zagovornicima „zatvorenih vrata“ bili su osnivaci Crkve adventista sedmoga dana. Troje najistaknutijih bili su Džozef Bejts (Joseph Bates), Džejms Vajt (James White) i njegova mlada zena, vizionarka, Elen (Ellen). Punih sedam godina (1844-1851), oni su se uporno drzali ove fanatične doktrine „zatvorenih vrata“ – cineci od nje cak i probu spasenja!

Potrebna je zaista zadivljujuca vera da bi se verovalo da je Bog odbacio sve druge hriscanske zajednice i vernike, i da jedino ova mala grupa predstavlja Bozji narod i ima istinu za poslednje dane.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)