Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Вечита жеља да се неко омаловажи, понизи, потцени, надвиси интелектом и духом и покаже другима своја умна мудрост

Posted in друштво, култура, књижевност, SerbianCafe by Соларић on 8 фебруара, 2009

AnaK__ – 24. novembar 2004

Sujeta je veoma kompleksno osećanje. Sujeta bez pokrića i čvrste osnove često skrene ka patološkoj.

Kad se to ukrsti sa niskim nivoom lične kulture, dobijemo diskutanta maštovitog i inspirativnog pseudonima mnmnmn. Koji ne zna tačno oko čega se diskusija okreće, nije baš najsigurniji šta se sve u pravopisu promenilo poslednjom reformom (pre 11 godina – videti pod nažalost), ali zna da niko ne osporava Klajna (videti pod razočaranje vs razočarenje) i nepogrešivo prepoznaje siromašne duhom i vlasnike navrat-nanos znanja. Savršen primer za ilustraciju onoga što narodna izreka definiše kao „nažalost mu/joj škola“.

Pravopis iz ’79 godine priznaje i razočaranje i razočarenje. Ako se period od četvrt veka može podvesti pod „šta se zadnjih godina desava sa našim jezikom“, onda ja očigledno ne znam šta „zadnjih godina“, u stvari, znači.

Zika .. – 24. novembar 2004
Nazalost ništa novo. Gomila suvoparnih fraza. Vecita zelja da se neko omalovazi, ponizi, potceni, nadvisi intelektom i duhom i pokaze drugima svoja umna mudrost. Nazalost u takvom duboko neljudskom stavu, covek otkriva bledilo svoje duse i malenkost licnosti. Licna karta je pokazana na ocigled publike. Međutim kada bi to još umelo da se shvati i prihvati kao cinjenica, trenutni status i polozaj na duhovnom termometru koji ocigledno pokazuje ZIRO, imala bi se solidna baza za temenjena na kojima će se graditi gradjevina koja će zaliciti i zamirisati lepotom humanizma. Nazalost ovde to nije slučaj. Ali covek uci dok je ziv, a ponavljanje je majka znanja…
Sa najboljim namerama i sa puno toplih pozdrava,

Извор:  SerbianCafe.com (дискусије)

Жикина прича

Posted in књижевност, SerbianCafe by Соларић on 8 фебруара, 2009

Zika ,, – 24. novembar 2004

Da li ste svesni da ste ucesnici jedne totalno nezanimljive teme?
Mislio sam da sam dosao na knjizevnost, a ono gramatika, sintaksa, interpukcija, sve sem prave knjizevnosti. Šta se to dogadja ljudi sa vama. Napisite nešto zgodno, ne mora biti gramaticki ispravno, to sad rade kompjuteri, zajebite formu i zapete, dajte neko stivo. Otvori te dusu za trenutak, „šta te boli brate dok rmbas u tudjini?, tako nešto. Pa se lepo ispraznis, kažeš i nama tvoju bol, podelimo ko drugari kruske.

A ovo , kako rece ona gospodjica gore, Begaj joj para njene nezne usi sa dijamantskim mindzusama . Kaže se pravilno Bezi. Pa shvata te li da u knjizevnom delu ne razgovaraju, nisu junaci knjizevnici, nego običan, neobičan, kulturan i nekulturan lik i onda naravno može biti i begaj, i bezi, i goni se u lepu pizdu materinu…Ovaj poslednji je preterao u slikovitosti ali covek nadaren.

Toliko, već mi se iskreno govoreci smucilo da čitam gramatiku, a svratim obično da nađem neciju ispovest, dozivljaj, stih izgubljenih stada sa naših pasnjaka, onih pasnjaka gde u blizini zvrje prazne i napustene vodenice i kuce u koje se praznina uselila i svojim zajedljivim smehom bez zivota, prica o svojoj usamljenosti, polako prica i necujno, ali svi koji prodju stazama pored reke ili onim brdskim putevima cuju tu njenu tisinu koja razara sluh.

Skoro sam isao tamo pored morave, tri kilometra od stalaca u brdu
sakrivena da jednom maloj zaravni, u zagrljaju hladnih ruku ogolelog drveca videh tu crkvicu. Zapitah jednog seljka koji je tupom sekirom sekao jedno suvo drvo; ko je i zašto gradio crkvu u ovako neprohodnom terenu i kako se crkva zove. Seljaku se nije pricalo stojeci. izvadi maramicu, obrisa lice i znojav vrat sede na neki panj i poce; namernice, crkvu je sazidao dosta davno neki monah bezeci sa svete gore koju su turci palili i monahe gonili.

Tu on uz Bozju pomoć napravi ovu crkvicu i kucicu pored nje u kojoj je živeo. U crkvu svake nedelje navrati neko od mestana okolnih sela, pociste , izluftiraju, upale svecu. Nema sinko moj napustenih crkava, uvek bar jedna ili dve duse dodju i Bogu se pomole, a da stignu dovde sa puta koji ide pored morave, treba im dobar sat uzbrto po strmom terenu. Pravo je mucenje doći dovde kolima za drva, ali se dodje, kad se hoće. I bolesni krenu i stignu, bolesni, stari i malaksali pa kad dodju nije im jasno kako stigise a kucni prag jedva preskoce na polasku. E moj sinko, kad ti napravis jedan korak prema Bogu, on napravi tri prema tebi. Važno je da mu ne okrenes ledja.

Zaboravih ime crkve ali zapantih blazeni mir i neku lepotu tisine koja me svog prihvati kad udjoh unutra. Gorelo je nekoliko sveca, znaci neko je već bio jutros, pomisli i zapalih svece za svoje žive i mrtve. Za nas ima živih i mrtvih, namernice, a za Gospoda svi su živi, rece mi strac ulazecu u crkvu da i sam upali svecu.

Da, pomislih u onoj blazenoj tisini dok je vosak mirisao i svece dogorevale, zar bi Otac voleo da mu deca umiru, sigurno ne. Htedoh to da kažem starcu ali njega nije bilo. Cuh u daljini kako onom tupom sekirom sece suvo drvo…

Извор:  SerbianCafe.com (дискусије)