Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Posted in здравље, образовање, филозофија by Соларић on 8 маја, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразомживети срећно треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

Астрологија

Posted in алтернатива, мистика, образовање, религија, SerbianCafe, Uncategorized by Соларић on 5 априла, 2009

rigel – Jun 02, 2002

Ekatarina, odgovor na tvoje copy-paste ‘argumente’ glasi:

Istina
EKATARINA – May 31, 2002

Da li ste, dok jurcate za novinskim, knjižnim i drugim horoskopima
ili tražite nekog da vam uradi natalnu kartu, razmišljali o sledecem:

1. Astrologija je nastala kao sastavni deo mnogobožackog pogleda
na svet, i drevni astrolozi su verovali da su planete koje upravljaju
ljudskim postupcima, u stvari, bogovi. Zato su ih tako i nazvali:
Merkur (bog trgovine, proroštva, lopova), Venera (boginja požude),
Mars (bog rata), Jupiter (vrhovni bog), Saturn (Jupiterov otac), itd.
Istiniti Bog je Sebe otkrio u Hristu kao Svetu Trojicu: mi, koji posle
Hrista živimo, kroz Crkvu Njegovu imamo ne samo punotu
bogopoznanja, nego i bogoopštenja, pricešcujuci se Njegovim Telom
i Krvlju. Kako onda možemo verovati da planete upravljaju našim
postupcima znajuci da one niti su bogovi, niti imaju božansko
poreklo, i ako znamo da ih je Bog stvorio coveka radi, a ne coveka
njih radi?

1. I medicina i astronomija i religija su nastale nekada davno kao deo
mnogobozackog pogleda na svet, pa sve te nabrojene oblasti ne
osudjujes zbog perioda u kom su nastale i zbog tadasnjeg religijskog
pogleda. Bolesti su nekada smatrali delima raznih zlih duhova, pa
sigurno neces ocrneti medicinu zbog tog pocetnog stepena ljudskog
(ne)znanja. !? Astronomi su nekada davno verovali da je Zemlja
ravna ploca i da se oko nje okrecu i Sunce i planete, pa ipak ne
ocrnjujes astronomiju zbog tog pocetnog pogresnog verovanja.
Argument koji si navela je olicenje licemerja, po obicaju.
Niko ne tvrdi da je Bog stvorio coveka radi planeta, niti se taj
zakljucak moze izvesti, ali…odakle ti ideja da je planete stvorio radi
coveka? I coveka i planete stvorio je Bog. Ezotericni astrolog
posmatra celokupno postojanje kao da ono potice iz jednog centralnog
i prvobitnog izvora (Boga). Zvezde su samo jos jedna manifestacija
Bozanske moci i uticaja. Prema tome, Bog je izvrsio uticaj i stvorio
nas, a zvezde tj. zvezdana mapa su samo deo Bozje tvorevine u
kojima se mi i nasi zivoti ogledamo.

(more…)

Туђина ми никад не постаде завичај, а завичај ми постаде туђина!

Posted in Срби у расејању, Србија, породица, SerbianCafe by Соларић on 28 фебруара, 2009

Serbmuzza (Inzinjer)
12. februar 2009.

Tudina mi nikad ne postade zavicaj, a zavicaj mi postade tudina!

Rece jednom davno jedan Srpski pisac i pesnik pa nastavi…
Lako je sitom gledati gladnog a gladnom je teško gledati sitog.

Draga moja braco i sestre…

Svako od nas ima razlicita i nepokolebljiva mišljenja…I svi su u pravu sa svoje tacke gledista.Vrlo je teško porediti sva ta mišljenja i sloziti se s njima ili ih pak negirati..
Zar ne?
Iako sam gradanin Srbije i VOLIM svoju zemlju, sve svoje gradane Srbe u njoj isto toliko VOLIM i svoj narod u tudini…
Imam brata u dalekoj Australiji i on mi je jedini još ostao od najrodenijih!
Kako je mogu da ga mrzim? Ili da mrzim zemlju koja ga hrani? Nije on kriv što se sudbina poigrala sa našim zivotima, ovim malim, kratkim i jadnim. Nije ni jedan SRBIN iz dalekog zapada otisao iz svog rodnog mesta zato što je tako zeleo nego zato što nije imao drugog izbora!

STRANAC si u Tudoj zemlji a STRANAC si i kad dodes u posetu ZAVICAJU!
Sve se menja, ljudi se menjaju, sistem zivota, mentalitet naroda, sve!
Živi se potpuno drugacijim tempom zivota…U inostranstvu…drugaciji ljudi, drugacija klima, drugacija zivotna atmosfera…Kako ljudi mogu ostati isti? da se ne promene? kako? Kako nas Patrijota da ne postane Demokrata? Dali je to moguće? Ne, covek se navikne i prilagodi svakom sistemu i nacinu zivota…PROMENI SE, MORA SE PROMENITI i verovatno ko god NEGIRA da je suprotno u velikoj je ZABLUDI!

Ja nikada neću razmišljati kao covek sa Zapada jer živim u potpuno drugom okruzenju ljudi sa potpuno RAZLICITOM mentalitetom i duhom!
Mnogi kažu…Nema nas covek sa Zapada dusu…Ima, svakako da ima nego nema vremena da se okrene k njoj i sebi!…
I njima je njihovo sveto, verujem u to…To sto imaju i sto su stekli, zaradili i ostvarili neznaci da su se odrekli Srbije!Ni svoje vere! Dali su je zaboravili? Možda? A možda nisu nego nemaju vremenskih i finansiskih uslova da je posete! Svako od nas je razlicita individua koja živi u razlicitim okolnostima sa razlicitim pogledom na zivot…Ne može mo se porediti… A ne možemo ni druge savetovati ni menjati…
Kao sto rekoh…svakom je svoje sveto i najlepse, ma gde god da je.
Nekom je mala njiva sa prezrelim ne okrunjenim kukuruzom i crvenim krupnim paradajzom vrednija od celog nebodera u najvecoj metropoli…
Covek je takav…svako za sebe, vredi onoliko koliko se sretnim oseca.
Neko uziva uz hladno pivo, ili domaću prepecenicu koja polako curi iz limenog kazana…a neko ne! To je uvek tako, svako ima svoj stav i nema pravo niko da ga u njemu pobije i kritikuje…Svi smo mi u sustini isti u dusi, Srbi, posteni i dobri pomalo temperamentni i eksplozivni ali okolnosti nas teraju da se sami polako vremenom menjamo, zašto? Da bi se lepse i lakse uklopili u novi sistem zivota, zato braco..
Dakle, demokrate, patrijote, socijalisti, kapitalisti i komunisti…Svi smo mi Srbi i ista krv našim venama tece..

Demokrate, gradite i izgraduj te Srbiju i doprinesi te koliko mozete..biće dovoljno.Vi ste stekli i biznis zanat ispekli, kako rece Ilija Peric..Pametan i bogat državu na noge podize..

Patrijote, vi nas branite podrskom…Srcem svojim i dusom, moralom…
To nam je KLJUC razvitka populacije i opstanka Srpskog naroda u celini.
Bodri te nas, e nedaj te okupatoru da nam uzme ovu krvavo stecenu i jedva opstalu dedovinu a ja sam tik uz vas sve do kraja evolucije!

Ja sam covek koji živi za porodicu…Kad okupim svoju decicu i zenicu oko sebe…i svu ostalu blizu i dalju rodbinu vise mi ništa nije potrebno u zivotu…ja sam svoju sreću tada nasao i svoju porodicnu idilu stekao i izgradio..No ipak nisam potpuno sretan, moje srce tezi ka zapadu i mom rodenom bratu…
Bilo kako bilo, ostaj te mi u miru i sreći…i vi moji gradani Srbi, i vi moji Emigranti sa dalekog zapada…Želim vam svima zdravlje i sreću i da shvatite samo jedno „COVEK DOK GOD DISE UVEK ZIVI NEGDE IZMEDU I NIKAD NIJE KOMPLETAN I CEO“
Srdacan pozdrav od vaseg Beogradanina.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Крајнњи резултат је збир свих акција, а не оно што су моћници хтели

Posted in друштво, тајна удружења, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 13 фебруара, 2009

Inteligentni ljudi veruju u odredjenost sudbine???

Alan Ford – Apr 14, 2001 13:19

Neki inteligentni ljudi koje sam poznavao veruju u odredjenost sudbine. Primetio sam kod ljudi koje smatram inteligentnim, jer naprimer su jako dobri u sahu ili u c++: veruju u odredjenost sudbine, veruju da je naprimer rat u Jugi bio neizbezan zato sto su tako hteli neki koji imaju moc. Oni misle da im zivot uredjuje neko drugi. Mene to zgrazava, ja verujem u neku cigansku slobodu na filozofskom nivou.

Mocnici su mocni, ali ne toliko da sve odredjuju, oni pokusavaju da odrede mnogo sto sta, ali odredjuju i svi ostali, pa i ljudi koji nemaju moc. Krajnji rezultat je zbir svih akcija, a ne ono sto su mocnici hteli. Kad bi mocnici mogli da urade sve sto hoce, ne bi ni bilo naprimer rata u Jugoslaviji nego bi oni odmah uradili to sto su hteli – postavili naftovod.

¿:))

idiot – Apr 14, 2001 18:02

Inteligencija i razum cesto ne idu zajedno. A duhovnost i da ne pominjem

Licno se slazem sa : „Krajnji rezultat je zbir svih akcija, a ne ono sto su mocnici hteli.“

Dogadjaji u Jugi mi nisu omiljena tema, zelim da zaboravim ako mogu, tj sto manje da mislim o tome, ali moram da kazam da smatram da desavanja cine ljudi uglavnom, i da mocnici ne bi postali mocnici da nisu zapalili odredjene bolesne porive, na zalost vecinskom delu stanovnistva tih prostora.

Moglo bi se reci da su se videla prava lica i na videlo je izbila sva prljavstina koja se krila. Drugo je pitanje zasto je uopste u ljudima toliko prljavoga nagomilano :)

U prilog odredjenosti da dodam da je simpatican stav da smo svi deo holograma i da samim tim uticemo na ceo univerzum.

Doprinos vecine za sada je ocigledan :(

I

Jung, Kastaneda … ne moze se vecina nositi sa dubokim saznanjima.

Jung

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Страх је инстинкт, много више него убеђење или предубеђење

Posted in књижевност, родитељи, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 21 јануара, 2009

Osećanje strah-a

idemo dalje – Jan 07, 2004

Strah je snazna emocionalna reakcija na okolnosti koje prete da ugroze ocuvanost organizma,manifestovana kroz bledilo,znojenje, drhtavicu, bekstvo, agresivnost…

U vezi s tim imam dva pitanja(i vremena malo vise nego obicno).Pod utiscima i pred „otiscima“ da je sve oko nas „prezasiceno“ osecanjem straha,ceste izjave tipa-„Plasim se da ……;bojim se…,strah me je…“ navode me da izadjem pred vas sa ovakvim pitanjima:

1.Da li je strah „kamen spoticanja “ u putu ka-napred (moje misljenje), ili je neophodan „pogon“ na koji jos bolje funkcionisemo?

2.“Sa strahom Bozjim pristupite….(hramu)“

Volim sakralne objekte, miris tamjana, zvona crkava, titraj tisine u molitvi,vizantijski stil, intimu ikona, freske, „vizantijsko“ plavo, duhovnu muziku,samo NE volim s t r a h !!!
Prozeta ljubavlju stupam u enterijer koji me obuzima i NE plasim Ga se,jer njegovo sam delo i sva moja „nesavrsenstva“ nosim bez straha.
———————–
Necemo o instituciji crkve i dogmi,vec o tome-MOGU LI LJUBAV I STRAH ZAJEDNO ???

Da li ste se plasili vasih roditelja?
Da li ste ih voleli?

Kritikovana sam jednom prilikom da samo znam da pitam a ne iznosim svoje misljenje. Evo,da preduhitrim kritiku- Plasila sam se (a tako je i sada)samo nasilne smrti,a mojih veoma strogih roditelja-nikad. A volela sam ih-neizmerno.Uvek sam bila spremna biti „kaznjenom“. I sada,ne volim da mi se prasta,volim da mi se (pre)sudi.

Nadam se da su sva slova na okupu i da je jasno ovo pitanje,jer na jednom simpaticnom forumu su mi vec uspostavili dioptriju,sad samo cekam isporuku,ubedjena u dobar ukus i moderan duh diskutanata.

&Lunja& – Jan 07, 2004

HRISTOS SE RODI, Idemo dalje. Zelim ti mnogo srece, da tvoje misli uvek ostanu ovako kristalno ciste, da nedoumice pobegnu od tebe, a hoce..jer ti je duh izuzetno jak.

Strah je instikt, mnogo vise nego nego ubedjenje ili predubedjenje, mada ima tu dosta zackoljica koje su neresene apriori, prvoj inicijaciji straha. Tema je isuvise kompleksna da bi se mogla objasniti tek tako. U nekoliko knjiga sam citala da se covek radja sa nekom vrstom straha, zato kazu da bebe placu po rodjenju. Kao da je to pomalo nasilno odvajanje iz apsolutne sigurnosti i zastite majke.

U toku odrastanja, deca imaju vrlo malo straha, osim ako im se strah ne uslovljava, naglim pokretima, ne dao Bog, batinama, osornim recima, nepruzanjem paznje na njihove zahteve i potrebe, odbijanjem da im se pruzi objasnjenje tacno onako kako to oni traze i mogu, prevashodno da shvate. Otuda i nastaje taj strah od roditelja. Razmisli…odakle potice tvoje prvo secanje? Gde je prva slika? Mozes li iz nje da izvuces makar jedan fragment, koji bi se mogao okarakterisati kao prizvuk straha? Nezbirisiva i primarna slika i utisak, koja ostaje za ceo zivot, i ako vremenom „izgubljena“ u biblioteci secanja.

(more…)