Како да се изврши морални препорођај друштва?

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија… Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

… Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

…Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

…Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

… Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав „испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској

Тренутак истине стања многих људских свијести и савјести

ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

Престонички медији описују мајку која изводи двоје деце из аутомобила, тражи од њих да се загрле и намешта их током фотографисања да стану тако како би у објектив фотоапарата ушао и несретник који стоји над амбисом.

Каква успомена за цео живот!

Драгољуб Жарковић
[објављено: 27/02/2009]

Zagy , 26/02/2009,

U Hrvatskoj vec godinama tiskani mediji pozivaju gradjane na foto suradnju. Snimaj, salji, zaradi. Naglasak je na zadnjoj rijeci. Za novac ce ljudi napraviti puno gore stvari. Mediji su „zedni“ krvi, gradjani im, kupujuci novine daju financijsku „infuziju“.

Prije 25 godina snimio sam fotke teske prometne nesrece sa smrtnim ishodom.Urednik mi je bukvalno rekao ovo: „Zasto si zrtve snimao s ledja?“. Zato jer sam zelio sacuvati dostojanstvo mrtvih, a rodbinu postedjeti uzasnog prizora-odgovorio sam. Naravno, fotke nisu objavljene u tom, nego u drugom listu. Bez postavljanja glupih pitanja. U slucajevima (pokusaja) samoubojstava, nesretne ljude ne bi smjeli snimati na nacin da im se vidi lice. No,medijski lesinari ne mare za to. Sto krupniji kadar,to bolje.

Citatelji financiraju takvu stampu i mnogi najprije traze, citaju, gledaju „crnu kroniku“. Trenutak istine stanja mnogih ljudskih svijesti i savjesti.Ako je,uopce,imaju. Dno dna,a ocito uvijek moze i jos nize.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Нигдје на свету не постоји толики број политичких емисија и корумпираних политичара

Giddens (Sociolog)
16. februar 2009.

Zašto je Balkan razlicit nego sav normalan svijet?Ako želimo da aliziramo Balkan kao fenomen,možemo zapaziti da kod nas ništa nefunkconise kao kod drugih naroda.U Japanu vozovi godisnje kasne ukupno pet minuta, a kod nas svaki voz najmanje sat vremena.

Svuda u svjetu se postuje red i zakon, a kod nas su antiheroji glavni protagonisti u javnom zivotu. Nigdje na svijetu nepostoji toliki broj politickih emisija, i toliki broj korumpiranih politicara. I najlosiji politicar ima svoje vlastito obezbedjenje i vilu za koju mogu zavidjeti i holivudske zvijezde. Kada je u pitanju „estrada“, to je već posebna prica. Svuda na svijetu vlada pravilo„Bavi se profesijom za koju si kompetentan“,međutim kod nas u svijetu „novokonponovane“ muzike postoji najveci broj muzicko nepismeni individua. Dovoljno je da imate dobro tjelo (čitaj-seksipilnost za mase), arogantano drzanje, napumpana usta i grudi, prepoznatljivo estradno ime tipa (Kiki,Ciki,Viki,Riki,Siki,Miki;Cica Maca i nadalje…), sumnjivog sponzora i urednika diskografske kuce (koji za protivuslugu izdavanja CD, trazi uslugu u krevetu).

U institucijama kao posta i banke, obično rade jarko nasminkane gospodje, koje te streljaju svojim mrkim i pesimistickim pogledom. Redovi su ogromni, a cekanje u redovima je mala vjecnost. Vozaci autobusa su posebana prica, oni kasne po obicaju, čitaju novine na parkiralistu, dok ljudi cekaju, deru se i nikada nisu nasmijani, zatvaraju srednja vrata negledajuci imali putnika…Na Balkanu vecina imaju velike poslove, iako nemaju da ti plate za kafu. Obično cifre su astronomske prirode (milioni eura) u dilu.

Nigdje na svijetu ne postoji toliko samopouzdanja a manje podloge za takvo samopouzdanje. U novije vrijeme postoji trend „Sto si deblji to si veca faca“, zaboravljajuci na zdrastvene probleme tipa (poviseni krvni pritisak, stomak ala jastuk, reuma, proširene vene, podvoljak ..) Vecina stanovnista se nebavi nikakvim sportskim aktivnostima, i već poslije tridesete kada metabolizam se radikalno mjenja dobiva tjelo „Oliva na cackalici“ (čitaj-nepropocionalno mrsave noge na debelom djelu tjela).

Mi smo veoma cudan narod, smatramo da smo bolji od drugih, a nevidimo nasu puku realnost. Ljubomora je posebna kategorija, nedaj boze da si bolji od mene. Sve se oprasta samo ne uspjeh. Ljudi se parnice na sudu, braca i sestre nepricaju radi podjele zemlje (izuzetna situacija-svi se okupljaju samo kada treba jesti i piti,obično kod onoga sto najmanje zna za sebe).

Medicinske sestre su arogante i ocekuju za svaku malu uslugu protivuslugu (bombonjera,pare,cvijece). Komsije vise znaju o tebi nego ti sam o svome zivotu. Oni koji rade u inostranstvu su crne ovce, koje su duzne da donose poklone i ispunjavaju zelje kao djeda mraz. Nasi ljudi većinu svoje ustedjevine ulazu u kuce i skupa auta. Dok je u svijetu trend sto manja auta, kod nas nisi interesantan ako imaš malo i ekonomicno auto i kucu bez tri sprata (veću nego komsijina). Da bi impresioniro komsije kupuju se automobili sa najvecom kubikazom i najvcim brojem konja. Obični ljudi vise znaju o zivotu politicara, nego o svojoj vlastitoj rodbini. Vecina ljudi je pesimistickoga svatanja, i nesmatraju da postoji optimizam za buducnost.

Takav je Balkan…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„Психолошка порнографија“

„Тренутак истине“ само за старије од 18 година

Данас седница Савета РРА, али неће расправљати о контроверзној емисији јер није било званичних притужби

Приче о ванбрачним излетима и другим интимним пикантеријама које је, на полиграфу и пред камерама, изнео први учесник емисије „Тренутак истине“ на ТВ Пинк и даље изазивају различите коментаре, а могуће је да ће се огласити и Републичка радиодифузна агенција (РРА) која надзире рад електронских медија и садржај програма који емитују, а чији савет заседа данас.

М. Петрић
[објављено: 10/02/2009.]

Милан , 10/02/2009,
Одличан је текст, повезан и са овим, у броју Политике од другог фебруара „Таблоид, серијски убица људског духа“ (аутор Иван Ергић). Собзиром да је аутор фудбалски репрезентативац, текст је објављен у рубрици „Спортске приче“, што је можда ускратило многим људима који не прате спортска збивања да га прочитају.

Свакоме ко још није имао ту прилику, препоручујем тај текст, јер даје одличну анализу таблоида. Водитељка поменуте емисије је, као и већина њених колега и колегиница у данашњим медијима у Србији управо из тог миљеа, таблоида, жуте штампе. Након вишегодишњег „таблоидирања“, стижемо и до неке врсте метастазирања тог процеса. Није та емисија једини облик те метастазе, има их још, а емисија би као интернационална била емитована и са неким другим водитељем, многи би били пресрећни да су на њеном месту. Можда сам преоштар, али ја бих овакве емисије крстио термином „психолошка порнографија“.

Уобичајена порнографија, се бави телесним, физичким, видљивим, а овакве емисије задиру у унутрашњост особа који су у некој врсти, углавном емотивних веза, бракова, сецирајући те односе уживо, пред камерама, доносећи свима корист колико и обична порнографија. Дакле, гледаоцима који се „навуку“ једну животну странпутицу, а једину опипљиву корист, материјалну, могу имати креатори, продуценти, порно-глумци и глумице, а овде водитељи и учесници.

Идеално би било емитовање свих таквих програма забранити законом, а до тада би се, за почетак, могао термин емитовања померити да буде обавезно после поноћи, јер у Србији ваљда порнографија може само тада да се емитује. Лоше је што уопште може да се емитује, али боље и овако него у ударним вечерњим терминима.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Богатим појединцима одговарају непросвећене масе

To be or not to be – 29. april 2007.

Rabitu, ..

Pominjes te uspesne, u vezi sa time podji do toga šta znaci biti uspesan danas. Kada kažemo da je neko uspesan, onda svi automatski misle na već koju znaš vrstu uspeha. To ti je kao sto i danas u dobrom delu našeg naroda kada vide nekog debelog, kažu za njega da ima para da jede, da je bogat.

Od prvog dana pratim ovu temu, dobro je osvezenje za razliku do dosadne i sujetne loše poezije koje pojedini plasiraju. Pravi je potez sto je tema izdvojena, jer kako je potrebno materijalno da bi egzistirali, još je potrebnije i duhovno.

Covek je duhovno biće kako i materijalno, jedno bez drugog ne ide,sa razlikom sto je duhovno uzvisenije.

Temu možemo i prevesti kao „materijalno vs duhovno”.

Duhovnost i materijalizam se vrlo često iskljucuju, posebno kada je jedno u vecoj kolicini. Preterani materijalizam sigurno da potire duhovna stremljenja. Svi ljudi imaju tu epsku ili lirsku potrebu. Samo se razlikujemo kako je konzumiramo. Neko to ostvaruje na najnizi način preko televizije, tabloida, holivudskih gadosti, preko popularne muzike. Najmanje je onih koji svoj duh obogacuju pomoću vrhunske knjizevnosti, filozofije, uz klasičnu muziku.

Ljudi su svuda u svetu veliki duhovni lenjivci. Razlike postoje od regiona do regiona, ali svuda gro ljudi traci svoje vreme najviše na čisto materijalne stvari, ili na jeftinu i vulgarnu zabavu koja duh još vise zatupljuje.

Svi smo svedoci da oni koji imaju najbolje uslove za duhovnu aktivnost, zapravo se oni time najmanje bave i najveci su zagadjivaci duhovnog omotaca planete. Koliko je bogatasa koji ne samo da nikada nisu nešto procitali, ni slusali sem Shabana ili Shakire, već nikada nisu dali ni dolar pomoći nekoj skoli, nekom talentovanom studentu ili umetniku, nikad izgradili neki dom za sirotinju.

Najvaznije je usvojiti neko dete iz Mozambika, vencati se u Zambiji, bezati od paparaca.

Poenta i jeste na ljudima koji imaju novac, vlast, uticaj, jer nije lako i za ocekivati da duhovnom radu se posveti sirotinja. Njima je prvo u glavi da zarade komad hleba,ali u celom zapadnom svetu, ma koliko neko bio siromasan, uvek postoji prostora za duhovnost. U Srbiji je godisnja clanarina u bibliotekama oko 5 (pet)eura, taman koliko kosta prosecna knjiga da se kupi.

Ni najcivilizovanija sredina danas, i kroz svu istoriju, ne može mobilisati siroke mase da čitaju Šekspira i Platona.

Ono sto mogu državne institucije, mediji, nosioci društvene vlasti, to je da se siroke mase prvo nauce osnovnoj kulturi svakodnevnog ponasanja. Kada se to savlada, onda su daleko vece sanse da narod u vecem broju se okrene i knjigama, pozoristu, lepoj muzici. Naravno mislim na Srbiju.

Platon je pisao, kakvu muziku jedan narod slusa, takav je taj narod. Šekspir bi slično rekao u svom Mletackom trgovcu, cuvaj se onog ko slusa ogavnu muziku.

Kakva se muzika u nas slusa znate svi. Ko cita dobre knjige, taj svakako slusa i duhovnu muziku, a na to se nadograduju i druge prave vrednosti. Kvadratura kruga, jasno kaže da ko se okrene duhovnom, dakle i citanju, samim tim se osamljuje. To je velika i logicna istina. To je odgovor cele teme, jer što se neko duhovno uzdize time je sve veci jaz između njega i vecine, svetine. I on ali i svetina su sve mrskiji jedni drugima, sve se vise izbegavaju. Taj put nije lak ali ko krene njime on ne odustaje.

Materijalizam je takav da tezi sirenju. Tacnije on sam sebi nije dovoljan i zato trazi utehu u umnozavanju, a to je jedan pakleni krug koji nema srećnog zavrsetka. Otuda materijalistima je uvek malo, uvek su nesrecni i kao narkomani sto vise imaju sve vise su od toga ovisni. Svi sociolozi se slazu da su bogatasi nezadovoljniji, depresivniji, a statistika jasno kaže da su samoubistva daleko cesca u bogatijim sredinama.

SvetlaSenka, na tvoje pitanje je lako odgovoriti. Kao sto postoje alkoholicari koji piju znaš šta i znaš kako. Tako postoje i kulturni ljudi koji piju dobro vino, dobar drugi alkohol, umereno, u odredjenim prilikama, i naravno kad popiju ne tuku ženu, ne povracaju i sl.

Čitatelj se postaje veoma mlad, ta sklonost dolazi od roditelja ili od nekog iz okoline. Moji roditelji nisu citali, to me je neko drugi naucio u detinjstvu. Citatelj i poklonik duhovnog covek može postati i u kasnom dobu, usled najpre nekih nevolja, bolesti, tamnice i sl.

Književnost je umetnost, dakle nešto sto možemo nazvati lepim. A Kant kaže sto su mnogi rekli, lepo je ono sto nam takvo izgleda bez interesa. Tu je takođe odgovor zašto malo ljudi cita, zašto malo njih se duhovno gradi. Naravno time se ne zgrcu novci. Većinom ljudi vladaju prosti sirovi nagoni, a jedan od tih kljucnih nagona je borba za egzistencijom.  Sto je covek siroviji, sto je materijalniji, njegovi nagoni su najmanje kontrolisani, kako ti egzistencijalni, tako i oni seksualni, oni koji regulisu agresiju.

Bogatim pojedincima odgovaraju neprosvećene mase, njima ne samo da se lakse manipuliše, već se njima i lakse prodaju skupi i nepotrebni tehnicki proizvodi. Takvi vise jedu nepotrebne hrane, takvi cine kupoholičarski mentalitet koji danas dominira u bogatim zemljama.

Taj mentalitet bi dominirao i u siromasnoj Africi samo kad bi tamo narod imao dobar standard. Stalna bolesna zelja za kupovinom je ništa drugo nego običan pokusaj da se nadomesti duhovna praznina koja je evidentna. Da se zacepi rupa koja zapravo materijalizmom sve se vise siri.

Добро смо познати по томе да смо се свога увек стидели, а туђе дизали у небеса

Треба ми објашњење

erinije (studerande)

29. novembar 2008.

Rec „edukativno“ da li je srpska/hrvatska ili je nepismeni deo nase populacije okrenuo englesku rec –education-???? Ustvari, pitam se da li su je usvojili u ovaj moderni srpski jezik, jer znam da je poreklom latinska rec.

PS. Kada sam bila na leto u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj primetila sam da se nepismeni deo populacije sluzi sa slicnim recima koje su vecinom prevedene sa engleskog uz male korekcije.
Hvala unapred.

ghost-rider (онако у пролазу)

30. novembar 2008.

Реч јесте латинског порекла и користи се код нас, као и још гомила других страних речи.
Што се тиче коришћења страних речи у нашем народу, ту си у праву. Нарочито након овог рата, постало је некако популарно „фрљати се“ страним речима. Није замерити обичним људима. Само понављају оно што су чули гледајући телевизију. Што државну, што приватну. Најчешће и не знају право значење речи, али им звучи „интелигентно“. Јер, боже мој, исту реч користе „паметни“ водитељи, што не би и ми.
Све по оној: „Видела жаба где се коњ поткива, па и она дигнула ногу“.

Проблем није у томе што обични људи не знају значење речи које употребљавају. Проблем је што их, најчешће, не знају ни сами водитељи.

Било како било, ја бих опет за такве ствари окривио средства јавног информисања.
Сведоци смо да је данас, нарочито на тв-у, важније како водитељ изгледа него како и колико је образован или образована. Углавном су сви необразовани. Свима познати „Пинк“ и њему сличне тв станице.
Е сад, да би прикрили недостатак образовања и сиромашан речник, водитељи прибегавају кориштењу туђица. У овоме су водитељи са „Пинк“ телевизије без премца. Нарочито се користе речи популарне на интернету.
То се сматра модерним и „in“. А наши млади… Туга и жалост.
Добро смо познати по томе да смо се свога увек стидели, а туђе дизали у небеса.
„Глобализација“ и плитак ум нашег народа. Горе не може бити.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

Сродне теме:

• Овако ни један народ не омаловажава свој језик као Срби
• Па наши људи мисле ако прихвате туђе обичаје и културу да су културни а у ствари не знају да у Европи се највише цени и поштује баш та различитост у језику

Не постоји „запад“ нити „исток“, већ јединствен систем прерасподеле вишка рада

М. Бобић-Мојсиловић

Издајници

Онај ко лепи такве етикете, за себе, самозвано, узима ексклузивну позицију онога ко је у праву

[објављено: 15.01.2008.]

Ceda Bradic, 05/09/2007,

(1) Bojan Todorović, 05.09.2007, 00:38 „…sve više shvatam koliko smo srećni što živimo u državi koja je ovako dobro uređena.“

Ne postoji „zapad“ niti „istok“, vec jedinstven sistem preraspodele viska rada – tamo gde se obezvredjuje rad, zove se „istok“, tamo gde je rad precenjen, zove se „zapad“ (za Eskime i pingvine, preporucujem podelu sever-jug:).

Uredjenje drzave ne definise relacije medju ljudima, vec raspodelu vrednosti viska rada. R Srbija je imala poslednjih pola veka, akomulaciju viska rada-pretvaranjem u „drustvenu svojinu“ (u sastavu SFRJ) i unistenje tog viska rada-pretvorenog u „drustvenu svojinu“ koji se zatim, sistematski unistavao: raspad SFRJ, metodom finasiranja rata, sankcijma, hiperinflaciom, bombardovanjem i definitivnom rasprodajom u bescenje.

Opredeljenje za „zapad“ je forma i metod dalje preraspodele viska rada, JEDNOVREMENO, i unutar R Srbije, i unutar „zapada“. Efekat je odrzavanje iluzije „o zapadu“ uz tome odgovarajucu dalju, preraspodelu viska rada unutar R Srbije (kakvu ?) i u odnosu na svetski sistem preraspodele viska rada (sta se desava, ne samo sa viskom rada, vec i sa prirodnim resursima i teritorijom ?). Banovci ? Komsijske relacije ?

Sadrzaj „zute stampe“ koji odslikava samo neke (idiotske) „aspekte“ realcija medju ljudima ? (ali, ne SVE relacije). To je posledica predhodnog-ne, nikako posledica aktivnosti g Jovanovica niti glasanja na izborima.

(3) Autor teksta (i svi mi), previdjamo gresku u naslovu: puni naziv ne moze biti „satanizacija“ (koga ?), nego satanizacija – CEGA ? Sta je to, sto satanizacija unistava, obezvredjuje ? Nemamo odgovarajucu REC (termin !). Imamo li tome primerene pomisli (zamisli), reci, dela? Ako nemamo – kako mozemo ocekivati NAPREDAK ? Napredak CEGA ? Kako opisati opredeljenja, nastojanja, aktivnosti i rezultat (grupe, plemena, nacije, drzave, sistema)…ako za merilo koristimo termine „komunisticki“, „demokratski“, „zapadni“ „istocni“? STA SVE ne koristimo u opisu napretka – i postizemo indikaciju elemenata satanizacije ?

Da li terminima, pojmovima, koji oznacavaju „relativno malu satanizaciju“ opisujemo „relativno veliku satanizaciju“ ? Da li smo svesni gde nas to vodi ? Ne na istok-zapad, vec u ambis. Ako to shvatamo – javalja se IZRICIT ZAHTEV da se definise sta satanizacija satanizuje, pa tek onda NA TOME bazirati misli, reci, dela. Tada se moze ocekivati napredak (ne levo-desno), vec _uzdizanje_. IMERATIV ! Jer, buducnsot se ne ceni pozicijom (levo-desno) u ponoru, vec u odnosu na visinu prepreka, koje sami stvaramo! Znamo i sta nas ceka na dnu ponora. A sta nas ceka IZNAD ? Iznad, ne samo iznad prepreke, vec i iznad oblaka ? Oblaka neprozirne prasine, kojeg stvara „topot kopita i ljudskih nogu“.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)