Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Сам император Август није хтео носити других хаљина до оних које би му изаткале сестра и жена

Posted in повесница by Соларић on 27 априла, 2009

О ЖЕНИ У ГРКА И РИМЉАНА.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ

Српски Књижевни Гласник, XXVII, 1911

Странче, нећу много да ти говорим, застани и прочитај.

Овде леже ружни остатци лепе жене,

Родитељи су јој дали име Клауднја.

Свога је мужа од срца волела.

Родила је два сина од којих је једног

Оставила на земљи, а другог је сахранила.

Лепо је говорила, отмено се кретала.

Чувала је кућу, прела вуну. Толико. Иди.

… – Затим се каже женино име („Родитељи су јој дали име Клаудија“), па се онда набр-јају њене врлине: она се хвали што је најпре „свим срцем“ волела свога мужа, затим што је лепо говорила, па онда што се отмено кретала, и најзад што је чувала кућу и прела вуну. Све ове врлине, нарочито прва и четврта, љубав и оданост према мужу и кући, опште су и заједничке коректним женама свију времена и ја овде не мислим да их истакнем као римски специјалитет. Али при свем том, неколики сјајни примери женине љубави и пожртвовања заслужују да буду нарочито споменути. У време другог триумвирата, када су удружени Октавијан, Антоније и Лепид ставили изван закона и осудили на смрт велики број најодличнијих Римљана, у тим ужасним данима тако нам је забележио један историчар показивале су се жене увек одане својим мужевима, док су их синови и сви остали, по правилу, из страха остављали. Исто је овако било и у најгорим данима јулијевске династије, за време Тиберија, Калигуле и Нерона, када су жене, како нам каже Тацит, осуђиване и за саме сузе што би их проливале на гробовима мужева, оцева и браће и тада су Римљанке предњачиле са пожртвовањем. Историчар Тацит сачувао нам је из тога времена имена неколиких жена које нису хтеле преживети своје мужеве. Петус, један угледан Римљанин, био је осуђен на смрт, јер је учествовао у завери против цара Клаудија. Било му је наређено да се сам убије. Његова жена, Арија, која се и за време истраге показала своме мужу веома одана, хтела је да с њим заједно умре. Када се у последњем тренутку Петус поколебао и изгубио хладнокрзност, дохвати Арија нож и забоде га у своје груди, па га онда извади и да Петусу сг речима: „Петусе, не боли!“

(more…)

Опис Срба кроз миленијуме

Posted in повесница, EN by Соларић on 15 јануара, 2009

CCCC 09. novembar 2008.

Opis Srba kroz milenijume:

* Rig Veda – ancient religious Sanskrit text (3000-1500 b.c.)in book VIII., 32., 2.:

„2 Strong God, he slew Anarsani, Srbinda, Pipru, and the fiend, Ahisuva, and loosed the floods.” From all the European peoples the Serbs are the only race from the construction of the wording of their name, according to the Austrian sanskritologist Walter Wust who are composed in the Vedic hymns as the characteristic SRBINDA, in which almost letter to letter is identical to the modern form SRBENDA used by Balkan Serbs.

In the Vedic manuscripts, Wust interprets, SRBINDA as its own original to say patented name with a predetermined meaning. Which is in complete harmony to thinking of today’s SRBENDA expression in Serbs, because Srbenda is always the best, the most respected, most brave, the greatest for respecting tradition: in short a man who is used and shown as an example to others.

* Herodotus (11,6) (5th century BC), and Diodor from Sicily (1,30) mention the lake named Serbonis (Σερβυνιδοζ) in lower Egypt. However taking the large distances into the account it is highly unlikely that today’s Serbs have anything to do with that particular toponym.

* Strabo (63 – 19 BC): „the river Kanthos/Skamandros is called Sirbis (Sirbika) by the natives.” ( Strabonis rerum geographicarum libri septendicini, Basileza 1571 s. 763).

* Tacitus (ca. 50 AD): described the Serboi tribe near the Caucasus, close to the hinterland into the Black Sea. Many consider this theory as a very probable one taking some distant linguistic similarities with today’s Caucausus people’s such as Ingushi, Chechens etc.

* Pliny (69-75 AD): „beside the Cimerians live Meotics, Valians, Serbs (Serboi), Zingians, Psesians.” (Historia naturalis, VI, c. 7 & 19 Leipzig 1975). It coincides with the Tacitus’s view on Serbian ancient homeland among the Iranian peoples of the Caucasus.

* Ptolemy (150 AD): „between the Keraunian mountains and the river Pa, live the Orineians, Valians and Serbs.” (Geographia V, s. 9). Ptolemy also mention the city in Pannonia named Serbinum (present day GradiÅ¡ka in Republika Srpska, Bosnia and Herzegovina). This well known ancient scientist one more time points out to the Caucasus placing Serbs close to Black Sea riviera.

* In the third century Roman emperor Licinius referred to the Carpathians as ‘Montes Serrorum’ („Serb mountains”). This also sounds reasonable taking that South Carpathians end in Eastern Serbia, colliding with the Balkan Mountains.

http://historymedren.about.com/library/atlas/natmapeur814.htm

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)