Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

уместо да се држимо нашега, нама слађе туђе

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији, SerbianCafe by Соларић on 24 фебруара, 2009

Nish

vocko – 3. maj 2005.

dobro jutro nislije i komsije!
kad bi samo mogli da vidite ono sto ja gledam iz dvorista.
pukla zvezda, razasula zrake (ko lubendinja kad se raspukne zrela pa poseje semenke) na sve strane, sve ozelenlo, grad zuji, bruji. dole, u centru već lici na kosnicu (pretpostavka). pitanje za vas, drugari, zašto volite ovu nasu palanku s dusom?

vocko – 4. maj 2005.

zbog letnjih subotnjih prepodneva.
zbog merakluka.
zbog dobrih ljudi.
zbog okolne prirode.
zbog ljubicastih brda.
zbog niske banje.
zbog dobrih komsija.
zbog mirisa lipa u nekim ulicama.
zbog spokojnog detinjstva.
zbog juznjackog temperamenta.
zbog leskovackih pljeski i bureka s jogurtom.
zbog stare srbije i galije i drine.
zbog toga sto je carski grad.
zbog kazandziskog sokaceta.
zbog caira i palilule i secermale.
zbog tvrdjave.
vocko – 10. maj 2005. u 15.21 (registrovani član)

savke, na zapadu kulturni ljudi izmenjaju svoje vizitkartice, vizitkartice svojih advokata i psihijatara, pa idu na grupne terapije, na vrelom jugu rade skakavci, pistolji, pesnice i ostalo. bez obzira na sve, draži mi je vreli jug nego hladni zapad ili još hladniji sever. a najdraza mi nasa palanka, varosica (sto bi reko golemi mile). ma volim je samo zato što je takva, sto postoji, a da ne postoji opet bi je mi izgradili.

nesrecnim slučajem izgore nam crkva, sagradismo novu, istu takvu, ako ne i lepsu. sve ćemo ponovo da uradimo, podignemo, sastavimo, dok je glave na ramenima i dok ta glava i srce vole svoje. to o cemu ti pišes još uvek je (fala bogu) mnogo retko, nego novine zude za takvim stvarima jer ih prodaju krv, znoj i suze. zato nigde i nenapisase naše novine o nasem coveku iz cikaga sto donese ponude za naše male genijalce i za crkvu. lenje su guzice ovi nasi novinari pa pišu samo ono sto će da privuce citaoce zeljne one tri stvari odozgore. ali, nema veze, volimo i njih. i oni su si nasi

vocko – 10. maj 2005.

ma živeo pulitzer!
if it bleeds, it leads, te mero mo kids! umesto da se držimo nasega, nama sladje tudje. (u tudjega tatka…). moj pokojni stanko vecito pricao da novinama ne treba verovati. isto i televiziji. pa vidis da zavadise pola sveta. cnn stvara ratove a velike novine stvaraju masovne ubice i child molestere. ne znam zašto onda novinice ko ove naše – malecne, male, i još manje televizijice zude da lice na oni djinovi. a ima da se piše, nije da nema, od nasi krajevi, lepi, pitomi, zeleni i ljubicasti, sicevacke klisure, davno zaboravljeni i unesreceni vinski podrumi koje nema koj da opsuje, a kamo li vina da pije, o napustena a prelepa sela, o naše reke i mostovi na istima, o drvenim cuprijicama, camdjimama, skeledjijama, vocnjacima, skolama, graji dece, prasnjavim letnjim ulicama, tihim letnjim popodnevima, parkovima sa decama i tatama i mamama i konjicima, vozicima, poslasticarama, sa trista vrsta sladoleda, hladnom bozom, kiselkastom limunadom, pa sto da ne, i pivom/tokajcem od one najbolje niksicanske vrste – daj jedno ledno niksicko da ..be oca ochinjega…o našim pijacama, deponijama koje vape za većim prostorom, kamenolomima, staklenicima, ranom vocu (o jagodama i Jagodama) i povrcu…

ma ima bre, savke, prelepih tema, ali mora da izmišljamo još bolju cocacolu – exclusivu nego ovi tvoji iz fabrike bluda, da budemo veci rimljani od samih rimljana, hoćemo da smo u skladu s vremenom, a kad ukapiramo da nam je vreme isteklo, kartica nam otkucana, krstenica pozutela, biće kasno.
zato si volim ovo naše sirotinjsko, malo, a vece i bogatije od najbogatije amerike, sarenolikije i sladje od najsarenije vasarske secerne vune. i bas me briga za if it bleeds…dosta toga. hoćemo i mi parce nečeg lepseg, da cepamo sladzu a ne gorchu, da pijemo bozu vazdan a ne kiselkastu limunadu. zato ne čitam crnu hroniku, zato me ne vata depresija, nego samo bes, pa pobesnim ko besnik kad mi se popnu na vr’ neke stvari sa negativiteti, pa mi dodje da explodiram ko hertz bonba i da onda sve pochnem iz početka. ja sam ko onaj strumf samo malo obrnut. volim da volim a ne obrnuto

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Колико год волим НС јер је мој родни град и јер сам у њему одрастао, толико ми сметају лјуди из НС који ниподносштавају и, чак мрзе Босанце, Херцеговце…

Posted in Србија, SerbianCafe by Соларић on 21 фебруара, 2009

Novi Sad je

za mene… – Sep 27, 2002

…jedan tavan na Trifkovićevom trgu, gde sam stanovala

Zavejani Mileticev trg, cupkanje, cekanje i gledanje na sat na Porti, dok je jos radio..

Dunavski park „obucen“ u jesen…

Dunavski park „obucen“ u prolece…

Mala Porta, koja jos prica o mom prvom poljupcu…

„treperenje“ na keju, i ono, dal’ ce proci…

Kafe „Mis“…eee, bilo je tu „ludih“ noci, od sumraka do svitanja…

Pogled koji „pukne“ na okupan grad, kad se krene od Kamenice…

Jedna kisom poplocana ulica kojom jos „od onda“ nisam prosla…dalje je suvise licno…

A za tebe?

Ladacki – Sep 27, 2002

Novi Sad nije rec, i nije pojam – on je deo mog srca i moje duse; s njim se budim – s njim zivim – s njim pocivam. Kad zazmurim – osecam slatkasti miris Dunava i cujem talase kako zapljuskuju vrbake; u neko daleko sparno letnje popodne gledam zalazak Sunca sa Tvrdjave – ogromna narandzasta lopta koja nestaje negde iza grada; sumor lisca na Ribarskom – u daljini dopire graja sa Stranda – tisina – mir i spokoj……

a onda se trgnem i pogledam ovu stvarnost u kojoj sam………..

i znam – znam sta mi je raditi.

Sydnej – Sep 27, 2002

Novi Sad je moje detinjstvo i moja mladost. Njegoseva, Masarikova, Saferikova, mali parkic dok ga autobusi nisu zauzeli, pa posle Detelinara, pa strafta, stari most jos dok se zvao „Titov most“ i koracalo se njime preko natrulih dasaka, pa si svakog momenta strepeo da ces propasti u vodu. Pa novi most!/Zezeljev/Hodanje po njegovim lukovima, oficirska plaza, Strand, Djava i diskoteka u koju se grupno islo i sa pesmom vracalo. Porta i Piping.

Zime, klizavica, krupne pahulje, Nova godina i sneg/kako je to ovde gde sam sada cudno/, labudovi u Dunavskom parku i Nedeljom prepodne obavezno lutkarsko pozoriste. Jedna mala poslasticarna u Dunavskoj ulici koju su cini mi se drzale dve sestre i pravile najboplji rolat od kokosa,stara kafana Orac gde samo kao klinci ponekad uzivali u drustvu velikog pesnika, pa ateljei na tvrdjavi…………………….pa grobaovi mojih predaka, mojih roditelja.

Rastuzih se, a ustvari za MOJ NOVI SAD VEZU ME SAMO LEPE USPOMENE. O MOJOJ KUMI, O MOJIM PRIJATELJIMA NE CU DA PRICAM, JER ZNA SE TAKVIH LJUDI NEMA NIGDE NA SVETU SEM NARAVNO U NOVOME SADU !

(more…)