Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан

АНТУН ФАБРИС.

Павле Поповић

Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

…

Фабрис је, дакле, постао уредник „Дубровника“. Знате ли шта значи то бити уредник „Дубровника“? Значи није претерано ни неумесно рећи бити сам, без сарадника, без икога који вам може помоћи ма у којој рубрици, имати само по којег случајног помагача или дописника из покрајине, писати све од почетка до краја листа, од наслова уводног чланка до последње „дубровачке вијести“ о кретању и крцању домаћих пароброда, радити као човек којега је странка изабрала, узела, скоро погодила да пише и уређује, а ви сад трљајте главу како ћете писати и уређивати! Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан: „па шта је то тако страшно, могу они рећи, па и ми скоро тако исто пунимо број, и још наш лпст излази сваки дан а не једанпут недељно као „Дубровник“!

Знам, али има листова и листова, има разлике између онога чиме се „Дубровник“ пуни а чиме њихови листови, који би, у осталом, бољи и кориснији били кад би излазили шест пута мање недељно, па и седам пута. Да се савесно уреди један број „Дубровника“, да се пажљиво испише и проконтролише све штоо треба да попуни три стране овога листа које су можда веће него два цела броја помемутих листића, да се ни при једном броју не задоцни у актуалности, да се ни за једно пптање о којем је реч не оскудева у аргументацији и подацима, да се у сваком чланку и у свакој белешци погоди тон који треба, и пази на све потребне обзире -потребно је, поред много мишљења, још и много читања, припремања.

Потребно је било Фабрису, који је врло високо схватао позив свога листа, да много чита; да чита све листове, словенске и туђе, редом, од првог до последњег; да чита часописе и посебне брошире, расправе и књиге, и стручне, многостручне; да се стално одржава у течају свих ствари српских, словенских и туђих ; да непрекидно ради на томе и никад не остави лектиру и послове једнога дана за сутрашњи дан кад друга лектира и послови долазе; да од понедељника у јутру до суботе у вече једну масу, огромну једну хрпу публикација прегледа, прочита, да исподвлачи у њима или запише потребно, да асимилише и у себи прекува све што се јави у јавном жнвоту преко једне недеље дана, и све само зато да у свом листу, може дати израза томе, коментарисати домаће ствари са те тако високе тачке гледишта и са тим тако општим идејама, пружити есенцију свега што треба рећи, срж од сржи, бирано међу бираним.

„Нема се времена писати колико треба читати“, говорио је Бјелановић, и Фабрис се врло често сећао те речи, под притиском своје обимне а непрестане лектире; и ми који смо га на послу гледали, знали смо како је то врло тачно. Додајте још да је Фабрис уређивао и „Срђ„, и поред „Срђа“ календар „Дубровник“, и поред тога водио бриге и о „Српској дубровачкој библиотеци„, и уз то био члан неколико локалних друштава, и то члан активан и најпречи, итд., па ћете видети колико је био апсорбован послом, прогутан њиме да не може да дане, да дигне главе.

…

Можете мислити како је било Фабрису, који је као приватан човек толико патио, кад је уза све то имао да претрпи и познате вам патње као политичар, као јаван радник. Знате већ његово тамновање, познато широм белога света, у дубровачком Кармену, под бедемима старога града, које је довршило његов преслаби живот. Али сем њега било је и сваковрсних мањих незгода којима је он био изложен као смели уредник једног вазда опозиционог листа, и он је нпр. често пута могао страховати да га не нападну, ноћу, кад се без револвера враћао из града својој врло удаљеној кући. А требало је често бити консеквентан и смео, у оној по Србе страшној политичкој атмосфери у Дубровнику од 1899 па дуго на овамо, која се дај Боже поменула а не повратила; а Фабрис је био смео (то су му и противници признавали), и против својих интереса често, и у пркос разноструким опасностима.

Још свему томе додајте оно што га је највише пекло, његову унутрашњу патњу, опет као јавног радника, то што је гледао како бедно стоје српске ствари, упркос свима плановима и тежњама његовим. Као патриота, желео је пуно ; као политичар, тражио је позитивне путове да ма најмању жељицу оствари, бадрио је да се створе ма у колико повољније прилике за наш злосрећни народ, ма само толишно да се лакше и срчаније издржи даља борба, а сваким даном гледао је како, поред местимичног и спорадичног подизања главе, народ његов пада, малаксава, одустаје од борбе, губи терен који је једанпут тобож чврсто ухваћен. Са својим свесрдним а скромним, стварним патриотским жељама, он често није био задовољан ни стањем у Далмацији, ни стањем у осталим српским покрајинама.

Дубоко уверен да се све српске ствари могу подићи само ако се са српске стране ради консеквентно, истрајно и непрекидно, а само по позитивним, реалним путовима, ако у том раду уделују све српске покрајине, свака на свој начин али све хармонично, саобразно, уједињено, и ако све иде непосредно циљу, и правом најкраћом линијом, он је тешко гледао честе примере у јавном животу српском кад се од те линије удаљавало.

Њему је тешко падало кад је виђао у Дубровнику, у његовом Дубровнику који је он тежио сав посрбити, у српском смислу васпитати, у здравим политичким идејама образовати, како се понекад и у српским круговима фриволно мислило, нездраво политички радило; или како се каткад у Далмацији, у крилу српске странке, после смрти Бјелановића, који је држао све чврто у својим рукама, долазило до раздора, до врло рђавих последица, до последица убитачних како је он овда онда помишљао („фунеро Бјелановића је фунеро српске странке„, говорио је он који пут, својим кратким, простим, а крепким и сентенциалним стилом); или како се, напослетку, у Србији, чију је културну моћ и претежни утицај високо ценио, често радило и делало наопачке, сасвим противно оном што треба. …

Извор: Српски Књижевни Гласник

Сродне теме:

• лист „Дубровник“: Штампа у Србији

Рад доноси радост и одгони стрес и досаду

SvetlostVostoka – 26. avgust 2005.

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.
…
Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је„. „Нађи посао, сине„. „Имам пара„, каже ми. „Што да радим?„ „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“ (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!„

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)