Тражим, захтевам од овију моћних говорника да и псовке буду на „одомаћеном“ страном језику

Пренето са Hamzjakl’s Blog

јун 21, 2009 – Објављено од стране stevo

NAVIKA JE NAVIKA

…Ako ima nečega (nešto) što mrzim onda su to sigurno nepoznate reči u jednom tekstu, i ako dobro razmislim i u drugom ili bilo kojem tekstu. U jebenom članku na jednoj šlajfni imaš pet stotina pedeset i osam stranih reči. Anksioznost! Jebo te otrov i zagadjenje jezika domaćeg! Ja završio dva razreda osnovne, prvi sam ponavljao, a u drugom pičnuo na popravni iz dvajspet predmeta, a i ovo je bilo na stranom jeziku, Srpski sam naučio otkad znam za sebe i nikoga se ne tiče koje još jezike govorim ili baratam š’njima, no kada pročitam nešto na Srpskom (ћирилицом ili latinicom свеједно ми је) a tekst je prepun ne tudjicama već jebenim izmišljenim stranim rečima… e ljut sam! Ako se ovako i na ovaj način pokazuje (dokazuje?) učenost i načitanost ili kako li se ono kaže SUPERIORNOST nadmoć šta li – onda tražim, zahtevam od oviju moćnih govornika da i psovke budu na „odomaćenom“ stranom jeziku, jer JEBIGA i MA U PIZDU MATERINU nisu interesantne psovke.

Ono što još više mrzim su političari, naročito oni priučeni, seljačine koji sa poštenim seljakom, onim što proizvodi hranu za naše trpeze stolove i hladnjake (frižidere), da hladnjake, smrznjake, ledare i tako dalje…nemaju ama baš nikakve veze, bre.

Političare koji su „uveli“ u naše rečnike veoma zajebane strane reči misleći pri tom da čemo ih rad toga više ceniti a možda ih i zavoleti… nikako i ni u kojem i kakvom slučaju ne volim i skrajnuo sam ih u zapećak svoje duše (i nemoj sad da mi neko kaže da ih je uspeo izbaciti iz sebe kada nam oni kroje sve i svašta!). Turcizam veze nema s ovim, jer ako neku reč koristimo desetinama, stotinama godina onda je to naša reč, narod hteo dobio je, tačka. Nadalje ne volim političke partije, još manje volim one osobe što na svojim ličnim blogovima veličaju ili kude partije i kažu ovako il’ onako se zovu, takvo bre ime imaju. Nemoj ih imenovati, kaži ovi što vladaju, a ima ih više, i dodaš nisam na njih mislio već na one druge; ili kažeš ovi što nisu na vlasti i ponovo upotrebiš čarobnu rečenicu nisam na vas mislio nego na one. Zašto ovako? Ne pljuj u bunar, trebaćeš se napiti vode. Je li, bre. Barem nemoj javno, ostavi za sobom putić za odstupanje.

Naravno da i ja koristim strane reči i izraze, ali ako mogu da ih izbegnem – ću da ih ‘zbegnem! Što se tzv patriota tiče, odomaćenih ljubitelja domovine što imaju svoje male il’ poveće poslove (biznis jelte) a ono svojim preduzećima dali zvučna imena na stranskome jeziku kao npr „Medžik & Co“, smatram da veze nemaju sa plemenitim domorocima koji su dočekali belog čoveka. Medjutim, ovi poslovni ljudi imaju neke svoje navike i poplavela prsa. Jebiga, navika je navika.

Stevo Valjić danas u jutarnjim satima Subotica

Сродне теме:

• Добро смо познати по томе да смо се свога увек стидели, а туђе дизали у небеса

• Па наши људи мисле ако прихвате туђе обичаје и културу да су културни а у ствари не знају да у Европи се највише цени и поштује баш та различитост у језику

• Овако ни један народ не омаловажава свој језик као Срби

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

До када више са скрнављењем српског језика?

O, zemljo, otvori se!

D-Man (Analyst)

13. januar 2009.

Za one koji će reći da ova teme nema veze sa politikom mogu samo da ih zamolim da razmisle da li je zaista tako.

O cemu se radi? Evo jedne vesti sa Serbian Cafe-a:
„Šefild trenutno zauzima 12. mesto u engleskom Čempionšipu, …”

Pa, majku mu, do kada vise sa ovakvim skrnavljenjem srpskog jezika? Kakav crni „Čempionšip”!? Pa, zar mi nemamo neku „nasu” domaću reč za taj „Čempionšip”!?

Šta tek reci na gluposti kako je nasa „Dzej Dzej” opet pobedila!? Pa, pored Jelene ili Jece mi pišemo nasa „Dzej Dzej”!?

Do kada vise!? Ima li neko u urednistvu bar malo mozga da povede racuna o tome kako se piše? Mogao bih navesti stotine primera ovakvih i sličnih gluposti kojima sami unistavamo svoj jezik ali za to nema potrebe, zar ne!?

Odricemo se svoje vere, kulture, tradicije, a evo, sve vise i vise, i jezika. I onda se cudimo sto nas drugi ne cene? Pa, kako da nas neko drugi ceni kad sami sebi ne postujemo?

Pre par sedmica ovde smo mogli citati kako se cuveni podrepas i dupelizac Balasevic „uvlaci” Hrvatima govoreci kako prica neku „iskvarenu varijantu hrvatskog jezika koja se zove srpski”.

A, kakvim mi to jezikom, zaista, pricamo kad nam je svaka druga reč neka engleska reč? Jel’ treba da nas tesi to što je bar napisana po Vuku („Čempionšip” umesto „Championship”)!? I, na zalost, nije Serbian Cafe jedini. Isto se desava i na radiju i na televiziji i u stampi. Zalosno!

Ja se i dan danas secam kraja osamdesetih i početka devedesetih i vremena kada su Hrvati na velika vrata poceli izmišljati nove hrvatske reci ili izvlaciti iz zaborava neke stare koje su se koristile nekad davno.

Cesto sam poslovno boravio u Hrvatskoj i tako se i dan danas secam i samih Hrvati koji su se prosto sprdali sa tim novim rečima. Dobro se secam kada je direktor skole preko noći postao ravnatеlj (ako se ne veram). Međutim, preko noći ta reč se morala koristiti i na televiziji, i na radiju, i u stampi jer je zakonom to bilo naređeno. I šta se dogodilo? Nakon nekog vremena reč direktor je jednostavno nestala i reč ravnatelj danas koriste svi Hrvati.

Mi uopste ne trebamo da izmišljamo neke nove reci. Država mora zakonski urediti ovaj problem i naterati svako javno sredstvo informisanja da koristi pravopis i gramatiku srpskog jezika. Veoma jednostavno i moguće i kao sto rekoh može da se desi i ako je na celu neke TV ili radio stanice pametan covek koji će insistirati na pravopisu i gramatici. Država mora ovo pitanje da regulise i to pod hitno jer smo već preterali svaku meru.

„U Yugi su se jednostavno morale govoriti određene riječi koje nama nisu odgovarale, ali se nisu onda smjele mjenjati!”

Domovina (domoljub),
Nešto se ne secam da vam je bilo zabranjeno koristiti reci koje hocete. Ne poznajem „istoriju” reci „ravnatelj” ali sam uveren da ste hteli da je koristite i u bivšoj Jugoslaviji niko vam ne bi branio.

Što se tiče reci koje nisu „prošle” kod vas (poput zrakomlata koji si naveo kao primer ili ciljnika – prvi put čujem za ciljnik) radi se samo o rečima koje nisu u tako čestoj upotrebi, zar ne!? One koje su morale „proći” i koje se cesce koriste su sve u upotrebi. Država je odradila svoj posao.

Što se tiče jezika ja kao Srbin vam nikad nisam zamerao. Iskreno receno to kako ćete vi govoriti je vasa stvar i imate pravo da sa svojim jezikom radite šta hocete.

Mene brinu nasa srpska posla i nas jezik koji će, ako se ovako nastavi, biti neki Serbenglish (poput onog filma Spanglish ili kako li već bese).

Nasa država mora zakonski naterati sva sredstva javnog informisanja da koriste pravopis i gramatiku srpskog jezika. Ako ste vi Hrvati mogli uvesti nove reci koje su se sada već odomaćile zbog čega mi Srbi ne bismo mogli sacuvati svoj jezik!?

Ne trebamo ništa dodavati, prekrajati i smišljati – trebamo samo koristiti ono sto već imamo.

Urossevic,
Ako mi zakonski ne zastitimo srpski pravopis i gramatiku uskoro nećemo imati ni ovo sto sada imamo. Svi ćemo biti fanovi koji se kuliraju dok je cempionsip na kojem ucestvuje Dzej Dzej.

Domovina,
Reč ravnatelj (i mnoge druge) se MORALA koristiti u Hrvatskoj u svim sredstvima javnog informisanja. Moj kolega je radio u jednoj srednjoj skoli u Hrvatskoj i zna da je iz Zagreba stigla naredba (uredba, šta li već bese) da se nove (i neke stari) reci u Hrvatskoj MORAJU koristiti. Seti se samo HTV-a i novog recnika koji se poceo koristiti preko noći Šta mislis da bi neko mogao biti urednik programa ili direktor televizije da nije slusao „politicku direktivu” Franje Tudjmana!? Dakle, to pitanje je Hrvatska zakonski regulisala. Ponavljam, meni je to svejedno, imate pravo da radite šta hocete sa svojim jezikom (druga stvar je, naravno, ako je neki Srbin ili Hrvat, nema veze, ostao bez posla zbog toga sto nije prihvatio nove reci ali to nije bitno za ovu temu).

Domovina,

Da nastavim nakon što sam procitao šta si napisao za ravnatelja. Meni ni dan danas, pa čak ni nakon tvog objašnjenja za tu reč, nema smisla da neko može biti „ravnatelj” jer za mene „ravnati” (evo da pokusam biti Hrvat na trenutak) ne može nikako znaciti „upravljati” ili „rukovoditi”. Međutim, ponavljam, ja vam ne osporavam pravo da svoj jezik uredjujete kako hocete i apsolutno je nebitno sto meni lično reč ravnatelj ni dan danas nema nikakvog smisla.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Добро смо познати по томе да смо се свога увек стидели, а туђе дизали у небеса

Треба ми објашњење

erinije (studerande)

29. novembar 2008.

Rec „edukativno“ da li je srpska/hrvatska ili je nepismeni deo nase populacije okrenuo englesku rec –education-???? Ustvari, pitam se da li su je usvojili u ovaj moderni srpski jezik, jer znam da je poreklom latinska rec.

PS. Kada sam bila na leto u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj primetila sam da se nepismeni deo populacije sluzi sa slicnim recima koje su vecinom prevedene sa engleskog uz male korekcije.
Hvala unapred.

ghost-rider (онако у пролазу)

30. novembar 2008.

Реч јесте латинског порекла и користи се код нас, као и још гомила других страних речи.
Што се тиче коришћења страних речи у нашем народу, ту си у праву. Нарочито након овог рата, постало је некако популарно „фрљати се“ страним речима. Није замерити обичним људима. Само понављају оно што су чули гледајући телевизију. Што државну, што приватну. Најчешће и не знају право значење речи, али им звучи „интелигентно“. Јер, боже мој, исту реч користе „паметни“ водитељи, што не би и ми.
Све по оној: „Видела жаба где се коњ поткива, па и она дигнула ногу“.

Проблем није у томе што обични људи не знају значење речи које употребљавају. Проблем је што их, најчешће, не знају ни сами водитељи.

Било како било, ја бих опет за такве ствари окривио средства јавног информисања.
Сведоци смо да је данас, нарочито на тв-у, важније како водитељ изгледа него како и колико је образован или образована. Углавном су сви необразовани. Свима познати „Пинк“ и њему сличне тв станице.
Е сад, да би прикрили недостатак образовања и сиромашан речник, водитељи прибегавају кориштењу туђица. У овоме су водитељи са „Пинк“ телевизије без премца. Нарочито се користе речи популарне на интернету.
То се сматра модерним и „in“. А наши млади… Туга и жалост.
Добро смо познати по томе да смо се свога увек стидели, а туђе дизали у небеса.
„Глобализација“ и плитак ум нашег народа. Горе не може бити.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

Сродне теме:

• Овако ни један народ не омаловажава свој језик као Срби
• Па наши људи мисле ако прихвате туђе обичаје и културу да су културни а у ствари не знају да у Европи се највише цени и поштује баш та различитост у језику