Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији by Соларић on јул 22, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?

Advertisements

Како то да се градске власти нису досетиле да мало поврате сјај овом ремек делу модерне пред рат?

Posted in Србија, култура, политика by Соларић on јул 10, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

… Kako to da se gradske vlasti nisu dosetile da malo povrate sjaj ovom remek delu moderne pred rat? Da nemaju neku novu namenu za taj plac i čekaju da ova zgrad postane ruina?! Ma ne, to samo ja tako pričam, to je prosto nemoguće, Zavod za zaštitu spomenika mora da je zaštitio ovu zgradu i nikom valjda ne padaju na pamet valjda neke ružne misli o ovoj zgradi?!

„Ово је одлична замисао Млађана Динкића. Растурамо творнице да правимо станове”

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on јул 7, 2009

Извор: Политика Онлајн

Динкић: Земљиште и објекти ИМТ на продају

БЕОГРАД – Министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић најавио је данас да ће земљиште и објекти у власништву „Индустрија мотора и трактора” (ИМТ) бити продати наредне године као комерцијални плацеви за изградњу станова. …

Он је, након обиласка фабрике ИМТ-а, новинарима рекао да Србија заслужује да има једну модерну домаћу фабрику трактора.

„С обзиром да је Србија пољопривредна земља, сигуран сам да ће влада Србије уложити напор да направимо модерну домаћу фабрику трактора. Спојићемо ИМТ и ИМР, урадити пресељење, не само машина, већ ће бити инвестирања у потпуно нову опрему и технологију”, казао је Динкић. …

Танјуг

[објављено: 06/07/2009.]

Rado , 06/07/2009,

Pre pet godina doveo sam japansku firmu „Mitsui“ koja je bila spremna da ulozi 5 mil. evra da IMT proizvede odredjenu kolicinu traktora i prikljucnih masina za potrebe Uzbekistana,kao pomoc japanske vlade, tako sto bi Mitsui uvezo motore za te traktore. Iako najavljeni, jedva su nas pustili na kapiji da udjemo.Gen. direktor nije hteo da nas primi. Razgovor vodili sa kom. direktorom. Naisli na potpunu nezainteresovanost. Japanci otisli razoracani. Sedamdesetih i osamdesetih IMT bio mocna firma. Njihovi traktori izvezeni tih godina u Ugandu jos su u upotrebi. Pa IMT ima svoju tehnologiju i obucene ljude da mogu da uz pomoc drzave nastave proizvodnju, a ne da im Belorusi prodaju „pamet“. Boze kako se ponizavamo i samounistavamo. Dokle?

Misa Bern , 06/07/2009,

Ovo je super zamisao Mladjana Dinkica,Rasturamo fabrike da pravimo stanove, nije problem dali imamo da radimo, vec da imamo gde kad ustanemo domacinski dase opruzimo. Napravice nama Dinkic novi IMT i IMP isto stoje napravio novi „punto“, iskreno se nadam dace nova fabrika traktora da radi u koperaciji sa „Fijatom“ pace da ugradjuju „puntove“ motore u traktore, radi brzih izvodjenja poljoprivrednih radova. Fabriku bi trebalo preseliti u Jagodinu i smestiti je kod Palminih vostanih figura. Poslednjih meseci je fabrika podigla proizvodnju, zato je treba i ugasiti, kako druse da ljudi ostanu bez posla a dobiju stan. Dali i ako neko kupi zemljiste i pristane da premesti fabriku moci dase to izvede za 24 sata i sa dva miliona evra, nelogicno do kraja. Zasto se prvo ne napravi nova pa onda prodaje stara fabrika? Zato jer je sve ovo prica za obdaniiste.

Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Posted in НСПМ, Србија, друштво, политика by Соларић on јул 5, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Два града

Саша Гајић

понедељак, 29. јун 2009.

Честе су биле и масовне миграције између два града. Мало је познато да је након поновног заузећа Београда од Турака 1739. године више од хиљаду београдских породица мигрирало на простор Новога Сада, док је век касније, током револуције 1848. године, када је услед мађарског бомбардовања са Петроварадинске тврђаве Нови Сад био практично сравњен са земљом, а његово становништво десетковано, велики број пређашњих становника прешао у тадашњу Кнежевину Србију, тј. у Београд. Тако су заправо неке од најстаријих новосадских фамилија пореклом београдске, а неке од најстаријих београдских породица новосадске.

Чистоћа у оба града је приближно једнака, са тиме што је строги центар Новог Сада знатно уређенији и одржаванији, док Београд, нарочито по питању ресторана и сплавова, предњачи у „ноћном животу“. Културни живот је, гледајући наравно у пропорцијама, тј. односу броја становника и понуде, у Београду нешто интензивнији, али више квантитативно. Квалитативни ниво је у оба града приближан и варира између осредњег и отужног, а приче о велеграду или граду културе („Српска Атина“) данас су само фразе и бацање прашине у очи. Што се тиче функционисања локалних власти – оба града болују од истих бољки: од „ушанчених“ градских кланова, непотизма, системске корупције, веза са грађевинском и приватизационом мафијом, дивље градње, лошег градског превоза (уз чињеницу да је београдска саобраћајна инфраструктура у неупоредиво горем стрању) и несређених комуналних проблема у бројним градским и приградским насељима.

Менталитетске разлике суштински не постоје. Приче о новосадској „финоћи“ и београдској „неотесаности“ су пука преувеличавања. Менталитет грађана је практично исти, што се може најлакше проверити по истоветној енергичности којом управљају возилима и међусобно комуницирају. Разлика је пре свега у брзини, јер је Београд већи – па је тиме и динамика већа, а она изискује сталну јурњаву и борбу, па и лактање; у Новом Саду се све одвија спорије и опуштеније пошто за већом хитрином просто нема потребе и ствари се по правилу „завршавају на фињака“. Док Београд својим темпом и положајем подиже, узбуркава, Нови Сад више амортизује, примирује. Када се из Београда стигне у Нови Сад, он вам делује одмарајуће, готово „калифорнијски“ као у Л.А., док када из Новог Сада уђете у Београд, упадате у „њујоршку“ вреву. То се види и на позитивним и на негативним примерима – београдска предузимљивост је ужурбана, новосадска предусретљива али опуштена; београдски преваранти и јајаре покушавају да „одраде“ своје жртве „на брзака“, дрчно и са агресивном позом; новосадски хохштаплери то раде постепено, суптилније, са „културном жваком“, мање дрско, али подмуклије. Стил, приступ је заправо једина разлика између „бечке школе“ и „балканских правила“, као и свих прелазних међуоблика.

И суштински проблем оба градаонај псеудограђанских елита, њиховог отуђења и неоснованог монопола што паразитира, притиска и гуши и градове и грађане, а што узрокује један себичан, егоцентрични однос према ванградском окружењу, судбини народа и државе – јесте исти. Зато оно што Београд ради целој земљи Нови Сад такође чини њеном северном делу. Само што београдска малограђанштина кроз свој апстрактни грађанизам и космополитизам лечи своје комплексе ниже вредности и саможиве пориве према „великом свету“, док новосадска малограђанштина поред тога пати и од средњоевропских, „полупургерских“ провинцијалних комплекса, који су и главни мотивациони извор новосадског аутономаштва. Друго је све мање-више исто, са разликом што се „пристојност“, заправо затвореност, ускогрудост и поза у опхођењу у београдском окружењу више „цене“ него у Новом Саду, пошто се она тамо просто подразумева и зато јој се и не придаје већа пажња. Али зато новосадски грађанисти – аутономаши са презиром и мржњом гледају и своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“, док ови у њима, погрешно и заблудело, виде истомишљенике. Штавише, псеудоурбани аутономаши, махом новокомпоновани дошљаци у Нови Сад прве и друге генерације, предњаче у односу на београдске „другарице и другове“ у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, живећи у још већој испразности и узалудности него њихови београдски „близанци“, утувљујући при томе и себи и њима бајке о својој набеђеној „културности“ и „изузетности“, некој измишљеној посебности која заправо не постоји. Насупрот њима стоји огромна већина „обичних људи“ и грађана који нити примећују, нити праве међусобне разлике.

Гокси

понедељак, 29 јун 2009

Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ. Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту. Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Старе српске куће

Posted in Србија, култура by Соларић on мај 25, 2009

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ