Док Србијом управља елита (па и „елита“) из КРУГА ДВОЈКЕ,нема разумевања ни воље да се то нестајање, изумирање Србије заустави

Србија стари и самује

Истраживања статистичара су показала де ће до 2050. године више од четвртине становништва у Србији имати изнад 65 година, што подразумева и истовремено повећање броја усамљених и то у још већем проценту. Да ли ће држава дозволити да алтернатива суочавању с тим предвиђањима и даље буду све учесталије суицидне одлуке усамљених старина и исходишта попут Бранковог или Варадинског моста и таласа Саве и Дунава, на пример, или омче у некој сеоској шупи?

Славољуб Живковић

[објављено: 18/01/2009]

Скептик , 18/01/2009,

СРБИЈА СТАРИ И САМУЈЕ! То је тачно, али је још страшније што је то старење и самовање пречло у фазу. СРБИЈА ИЗУМИРЕ И НЕСТАЈЕ! Ако Србија није само територија, већ пре свега људи на њој,онда са сваким селом, сваким засеоком, а таквих већ има превише и сваким месецом из је још више, Србија ИЗУМИРЕ И НЕСТАЈЕ.

Деценијама српско село, највећи број нјих, препуно је трагичних судбина. Пре свега сиромашних људи и око четврт милиона оних који нису могли да заснују породицу, јер нису имали, из познатих разлога, са киме.

Комунисти су покренули замајац том изумирању и нестајању Србије, а после њих нико озбиљно није ни помислио, а где ли покушао да спаси што се може спасити.. Док Србијом управља елита ( па и „елита“) из КРУГА ДВОЈКЕ, нема разумевања ни воље да се то нестајање, изумирање Србије заустави. Надам се да бар делимично има могућности за то.

Више је него трагична судбина Срба на Космету, посебно сељака,али су по нечему у још горем положају сељаци, особито старци, широм Србије. Наиме, део сељака на Космету могао је (не мали број њих је то урадио) да прода Албанцима своје поседе, или део истих, за пристојне, понекад и сасвим добре, суме новца.

Широм Србије многи за све што имају, што су они и преци им стицали генерацијама, не могу да продају ни по најмизернијој цени. МНОГИ НЕ МОГУ ДА САЊАЈУ ДА ЋЕ ЗА СВЕ ШТО ИМАЈУ ДОБИТИ И НЕКИЛИКО ХИЉАДА ЕВРЕ, за колико се продаје ( 4ооо евра) метар стана који се, у огромним кућама, сада подижу на новобеоградским лединама.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)

За мене је срећа бити са људима које волим, и учинити их срећним

Ana – Sep 24, 2002

Јedna devojka gore je rekla da ako ima para i nema nikoga uvek moze kupiti nekoga da bude sa njom. Pa ako ona to naziva srecom svaka joj cast. A koliko dugo ce ta osoba da bude tu. Ja cu vam dati svoj primer.

U Jugoslaviji sam radila u prodavnici za 100 maraka, koje sam naravno dobijala u dinarima, pa to zbog inflacije nekad ispadne i 50. Ali bila sam srecna, i nisam mogla ni postene cipele da kupim, niti negde da izadjem. Ali imala sam drustvo.

Nismo imali para, ali super smo se provodili. Bili smo zajedno, ako nista drugo sedeli bi kuci i igrali karte,i uzivali. Sad zivim u Americi. Imam para, ne preterano, ali dovoljno za pristojan zivot. Mogu da izlazim svako vece, ali nemam gde, i nemam s kim. Mogu da kupim najskuplju garderobu, ali nemam gde da je obucem.

Ima tu jos mladih ljudi,ali nema pravih prijatelja. Svi razmisljaju o novom autu, pa kreditu, pa osiguranju,i to je uglavnom na sta se razgovori sa njima svode. Ja sam i dalje u kontaktu,sa drustvom iz Jugoslavije, pa uglavnom najvise para potrosim na telefonski racun. I nije mi zao jer to mi je najveca sreca, koju trenutno imam.

Савремено друштво се све више индивидуализује, и традиционалне заједнице типа села и породице престају да имају велику улогу

Nema se para, ali …

karije_s (hdjdkrt) 06. januar 2009.

Ljudi u Srbiji se zale da nema para.U redu, razumem ja to , nema posla, nema para , teska vremna, itd. Nije Srbija ni prva ni poslednja država sa tim problemom.

Ali, kako onda da su kafici i kafane puni?! Odakle narodu pare a pije i pusi , provodi se a sutra opet ista prica… „nemam para”.

Jel to neki fenomen na Balkanu ili nešto drugo

tanjica (student)11. januar 2009.

Ja kad sam se odselila pre 6 godina isto tako sam mislila da je sve super (Nemacka). I polako pocnes da vidis da stvari nisu bas tako slatke ko sto ti se cinilo.
Vise je to izrazeno ovde u UK, koja je mnogo slična Americi nego kontinentalnoj Evropi. Ljudi su divni i ljubazni, gledaju te u oci i ljubazno pitaju šta im treba il dal tebi nešto treba, opusteni su. Ali kad malo dublje zagrebes, shvatis da ustvari svako samo sebe gleda, i da je „ljubaznost” kodeks ponasanja da se ne bi poklali svi ovde u 12 milionskom Londonu.

U mannjim gradovima u UK u kojima sam samo vikende provela, deluje da je ta ljubaznost umanjena, ali da su i ljudi prisutniji u svojim ponasanjima.
Ovde svako vodi racuna o sebi- ni porodica ni država ti ne priskacu u pomoć, te se ni od tebe ne ocekuje da priskoc u pomoć. A ako pokusas, obično ćeš vrlo ljubazno biti odbijen-sem ako to ne radis u okviru neke dobrotvorne organizacije. Pare koje imaš se trose na sebe i stednju, ako ostanes bez posla da imaš da prezivis dok ne nadjes sledeći.

Radi se po ceo dan, i dugo se putuje na i sa posla, ali se ne bune. Ostale privatne stvari se rade samo vikendom. O privatnim problemima nemoj da razgovaras sa kolegama na poslu, čak i ako se one ticu odluka vezanih za tvoj posao – jer ti neće pomoći i drzace svoju kulutiska distancu, jer ne žele da snose odgovornost za formiranje tvog mišljenja. Biće vrlo politicki korektni, saslusace te, prokomentarisati nešto uopsteno i to je to. Ne znam kako je među mlаdjima od mene, na univerzitetu i u skoli.

Kad se ide u pub, ide se da se pije- i to se otvoreno kaže ( i među akademskim gradjanima). I dalje se ne raspredaju privatni problemi, nego neki uopsteni chit-chat. Istina, nisu skrtice na paramo ko nemci, pa se često cascavaju ture pica.

Mladi isto tako ne sede po kaficima, jer moraju da rade od tinejdzerskih godina. Kolega je morao da radi u sueprmarketu da bi placao svoju kartu za voz nakon što su mu se roditelji razveli i on sa majkom preselio u jeftiniji kraj grada, jer otac je trosio pare na svoje hobije, a karta nije bila ukljucena u alimentaciju- jer može da promeni skolu (u zadnoj godini pred faks?).

Fakultetske troskove opet uglavnom sami placaju, uzimaju kredit koji otplacuju posle godinama kad se zaposle. Nemaju vremena da sede po kaficima, jer moraju ili da uce ili da rade.
Distancirani su od vlade i ne žele sa njom da imaju posla, te ne žele ni da vlada brine o socijalnim pitanjima (beskucnici, nezaposleni, bolesni…). Naravno, postoji neki nivo brige, ali po mom mišljenju jako nizak.

To je dovelo do toga da UK, iako jako bogata zemlja, ima puno ljudi koji ne mogu da priuste sebi da se greju zimus. Oboleli do raka koji ne mogu da rade dobijaju malu nadoknadu od države a ocigledno ne mnogo pomoći od porodice- jer žive sami i bez grejanja.

Meni je to tuzno. ja želim da živim u zemlji gde su ljudi jedni za druge tu. Gde se ljudi ponasaju kao da su jedno drustvo, i da je svako za svakoga odgovoran. Ja želIM da placam državi veci porez da bi neko ko ne može da radi imao pristojan zivot (ne bogat, al dostojanstven). I želim da znam da ako se ja nađemu istoj situaciji, da će ista pomoć doći meni.

Savremeno drustvo se sve vise individualizuje, i tradicionalne zajednica tipa sela i porodice prestaju da imaju veliku ulogu.
U americi i UK i polako i ostatku Evrope se trenutno favorizuje sistem u kom nemas ni tradicionalne socijalne grupe niti drustvo organizovano na nivou države, već je sve vise individua ostavljena sama sebi. To je ekonomski najisplativiji formular za državu, ali za duge staze po mom mišljenju jako los. Stvara izolovane, nesrecne ljude koji postaju mentalno drugaciji.

Sedenje u Srbiji po kaficima je za mene još uvek dobar znak da se ljudi drže međusobno. Srbija je siromasna zemlja, i finansijku pomoć od države ne možemo ocekivati. Ali važno je odrzati dobar nivo međusobne povezanosti i međuzavisnosti- sto u porodicama, sto među prijateljima. To se polako gubi i u Srbiji, uvodjenjem 12tocasovnog radnog vremena i velikim insistiranjem na materiajlnim dobrima za koje naravno mora da se puno radi te da se ima manje vremena i energije za druge stvari.

A od kojih para sede- pa u Srbiji su prioriteti drugaciji- oni će da sede 2 sata sa jednim picem, jer je prioritet da sedis sa drugarima, a ne da pijes jedno za drugim. Vecina ljudi spava na krevetima starim xy godina, ali ima para za izlazak i novu garderobu. Ne putuju ne znam gde, ne placaju mnogo lekare i zubare, jer retko idu kod njih, ne trose pare na strane casopise, muziku itd… Ne stede! Kad bi i vi to radili, imali bi i vi isto tako para da sedite po ceo dan u kaficu.

Ne, Iranac, nisam mislila na pomaganje da se nadje posao i slične stvari koje se u Srbiji odradjuju preko veze.
Ja barem mislim da svako od nas treba da raste i sazreva celog svog zivota, da uci od drugih ljudi kako se rade stvari- kako se radi sa ljudima, kako se trazi idealan posao, kako se uskladjuje posao i porodica, briga o roditeljima itd…Kako se interaguje sa sefom na pravi način, kako se postaje dobar sef, kako se interaguje sa onima ciji si sef tako da budu produktivni a zadovolji i inspirisani. Da li da mesnjas posao, zemlju, grad, planetu. Kako da odaberes dobrog lekara- kako ćeš znati šta je dobar lekar ako ne pricas sa ljudima? Kako ćeš nauciti kako da radis sa svojim sefom, ako ne popricas sa kolegom o tvom problemu sa sefom? Kako ćeš da saznaš da li je isplativo ici na edukaciju, ako ne pricas sa kolegama- a opet je tvoj privatan problem, a vezan za posao, jer ti rodjak mehanicar neće pomoći u tome.

I gde sam ja puno stavri nije u redu i ne funkcionise bas tako sjajno ko kod tebe. I da funkcionise, ja bih i dalje zelela da pricam sa ljudima o tome kako to funkcionise i da procenjujem koliko je to dobro ili ne. A to može samo kroz razmenu informacija!!! A za razmenu informacija treba da se PRICA, treba da se ima interesovanja za TUDJE probleme, da bi ti nešto naucio za sebe.

Ali zato što su ljudi kao ti tako zadovoljni životom u izolaciji, i sve je super, šta god da ti tamo neki serviraju, zato nam je i ovako. Samo me uzasno ljuti što se ta bolest siri pod plastom boljeg zivota!

Ja ne mislim da je loše gurati nos u tudje probleme, ako ta osoba hoće da prica o tome. Jer zar nije lepo ako nekom možeš da pomognes? A ja odvajam vreme da pomognem prijateljima ili kolegama, koliko god mogu. I volela bih da neko gura nos u moje probleme, jer bih znala da raznorazne ljude interesujem ko zivo biće, i da će meni neko pomoći.

Ako se gura nos tamo gde ti covek kaže da ne želi da mu guras nos, i gura se nos bez zelje da pomognes, onda je to loše. i to ne treba raditi.

Jedini način da znaš da ti nisi jedini koji ima probleme, i da shvatis da je to zivot, a ne da si ti bas baksus- jeste da ljudi dele probleme i guraju noseve u njih.
Koliko problema se resi jako brzo , čim neko ko je kroz to prosao već, gurne nos u njih? a bez tog nosonje ti bi se razvlacio nedeljama/mesecima samo da resis svojmali problem- hjer ti fali infomacija.

E, ZIVEO SVET NOSONJA! onih koji će ti nesebično pitati za tvoj problem, i koji će te saslusati, i onih koji će pricati o svom problemu! Oni nisu sebični!!!! A takve treba cuvati, a ne reklamirati i suriti upakovanu sarenu lažu americke samo-dovoljnosti individue. Da sam cinik, sad bih rekla da se takvo izolovano drustvo propagira jer oni mnogo vole oni- da komsiji crkne krava.
A to je najgore sto od coveka može da postane.

Pa sama cinjenica da neko samoinicijativno prica o nekom svom problemu, znači da trazi coveka da podeli to sa njim. A ti treba ad se odazoves, i nastavis da pricas i pomognes mu ako možeš. A ne samo da slusas i cekas pitanje- ajel možeš ti da mi pomognes. Pa neki ljudi imaju i malo ponosa da ne pitaju direktno dal može da im se pomogne- jer samim direktnim pitanjem ti ustvari stavljas coveka u neprijatnu situaciju da mora da kaže „ne” ili da se pravda zašto ne može.
Zato je bolja suptiulona varijanta, i to nije nakaradno ko sto ti kažeš.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)