Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Лагодан живот, изобиље и физички нерад су довеле до трулости ове цивилизације у свим сферама

Posted in друштво, образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 27 јуна, 2009

Moderna „filozofija”

Impuls_05. maj 2009.

„Imam diplomu, dakle, postojim”.

Ili „filozofija ili papagajizam”.

Nego, da li se još uvijek na filozofskim fakultetima kod nas izucava prevodjenje i jezici?

Naravno, o razmišljanju nigdje nema rijeci ni kod nas ni drugdje. Da bi dosao do doktorata treba da ne lipses, a kad dodjes do njega, onda je on nagrada sama za sebe. Poslije toga imaš pravo da ponavljas opste prihvacene stvari, ma kako glupe bile, inače ostajes bez plate.

Međutim, ima to sve svoje zašto, hrišćanski moral zahtijeva osrednjost, tj. da svi postanu poslusni mravi u svom mravinjaku.
Treba obuciti milijarde Kineza, Indijaca i Afrikanaca, ali i evropske seljake i kauboje po Americi.

A ako bilo ko hoće mudrost, ljepotu i sreću??? Pa ko ti je rekao da se rodis? Ti si suvisan!

kockasti 05. maj 2009.

Da, lagodan zivot, izobilje i fizicki nerad su dovele do trulosti ove civilizacije u svim sferama, pa tako i u filozofiji. Skole filozofije u najboljem slučaju proizvode istoricare filozofije. Postoje još uvek mudre knjige, ali citaci gotovo vise da ne postoje.

A sa druge strane, opste obrazovanje i era hiperinformisanosti su stvorile osecaj u ljudima da mnogo znaju, pa tako danas gotovo svako nešto misli i zakljucuje i, sto je najgore, dernja se na sav glas…

Ko je zaista mudar, a ko samo misli da je takav nije mnogo važno. Jedina razlika je sto ovi prvi zaista žive ispunjen zivot i zaista umeju uzivati u njemu.

Impuls_08. maj 2009.

Svi mi protivrijecimo jedni drugima, pa stoga treba uvijek traziti komunikaciju o stvarima u kojima se možemo sloziti, jer ćemo i tada to teško postici. A oni koji smatraju da je protivrjecenje princip filozofije, oni su tek zalutali u nju.

Mudrost prema Platonu tezi harmoniji, a po svemu sudeci nijedan od svih vas ovde nije shvatio šta su umjerenost, pravicnost, hrabrost i razumnost u oku filozofa.

Protivrjecenje je stvar plebejaca, prema nacelu svakog jakog drustva. Zato i imamo klasicnu, harmonicnu muziku u doba visoke kulture.

Prema tome, kakva je rock n roll kultura?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

„Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији”

Posted in филозофија by Соларић on 19 маја, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

5) Једна важна страна мудрости у животу састоји се у томе да одржимо равнотежу у своме обазирању на садашњост и обазирању на будућност, те да нам једна не поквари другу. Многи живе сувише у садашњости: то су лакомислени: други, сувише у будућности: то су плашљивци и несмелице. Ретко ће ко погодити праву меру. Они који, услед тежње и наде, живе само у будућности, који гледају само напред и с нестрпљењем се журе у сусрет данима, као да тек ови имају да донесу праву срећу, а који, међутим, пуштају садашњост да прохуји а не познају је нити уживају у њој, ти мудраци, у пркос своме стармалом изразу лица, личе на оне магарце у Италији које људи гоне напред и јуре тиме што им на глави везују свежањ сена о један штап, које они једнако гледају пред носем и мисле да ће га дохватити. Јер ти људи варају себе о смислу целог живота, пошто увек живе само ad interim1 — док не умру. У место да смо, дакле, искључиво и непрекидно забављени плановпма и бригом за будућност, или да се предајемо чежњи за прошлошћу, не бисмо требали да заборављамо да је садашњост једина стварна и једина сигурна, а да, напротив, будућност готово увек испада друкчије но што ми мислимо; да је, шта више, и прошлост била друкчија, и то тако да и једна и друга вреди мање но што нам изгледа. Јер даљина која иначе смењује предмете нашем оку, увећава их нашим мислима. Једина је садашњост истинита и извесна; она је реално испуњено време, и наше је биће искључиво у њој. Зато бисмо је требали увек удостојити ведрога пријема, дакле сваки тренутак сношљив и слободан од непосредних болова и незгода свесно уживати као такав, т. ј. не помућивати га киселим лицем, због пропалих нада у прошлости или због брига за будућност.

6) Свако ограничење ствара срећу. Што мање видимо, што се у ужем кругу крећемо, што у мањим размерама деламо, тим смо срећнији; што је све то шире и веће, тим више осећамо муке и страха. Јер с тим се умножавају и увећавају и бриге, жеље и страховања. Зато ни слепци нису тако несрећни као што нам а prori мора изгледати: то доказује благи, готово весели мир у цртама њихова лица. На томе правилу почива у неколико и то што друга половина живота испада жалоснија него прва. Јер, у току живота, хоризонт наших циљева и односа постаје све шири. У детињству је ограничен на најуже односе; у младости допире већ знатно даље; у зрело доба обухвата цео ток нашега живота, па се често шири и на најудаљеније односе, на државе и народе; у старости обухвага потомке. — Напротив, свако, па и духовно, ограничење води нас срећи. Јер, што се мање узбуђује воља, тим је мање патње, а ми знамо да је патња позитивна, а срећа само негативна. Ограниченост делокруга одузима вољи спољашње узроке за узбуђење; а ограниченост духа, унутрашње. Само, ова последња има ту рђаву страну што повлачи за собом досаду, из које после посредним путем извиру небројене патње пошто се људи, само да би се ње ослободили, лаћају свега, т.ј. траже друштво, раскош, игру. пиће и т. д., а све то повлачи само штету, пропаст и несрећу. Difficilis in otio quies.2 А колико је за човечју срећу спољашња   ограниченост, у колико се може постићи, корисна, чак нужна, може се видети из тога што једина врста песништва која узима да слика срећне људе, идила, у главном их увек представља у веома скученом стању и околини.   Да нам се та ограниченост допада,   види се и по томе што ми уживамо у жанр-сликама.3Према томе, највећа простота  наших односа, и сама једноликост начина нашег живота, докле год не изазнва досаду, чиниће нас срећнима, јер нам најмање даје да осетимо сам живот,   и терет који је с њим скопчан: ту живот тече као поток без таласа и без вртлога. …

1 За тренутак.

2 Тежак је у доколици мир.

3 Жанр слике су  оне које представљају тихи, мирни, домаћи живот.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

„Живети срећно“ треба разумети само „живети мање несрећно“

Posted in здравље, образовање, филозофија by Соларић on 8 маја, 2009

Артур Шопенхауер : ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ

Мање него игде намеравам овде да постигнем потпуност, јер бих морао да поновим она многа, делом изврсна правила за живот, која су мислиоци свих времена саставили, почевши од Теогниса и Лажног Соломона па до Ларошфукоа, а не бих могао да нзбегнем оне многе извештале и отрцане фразе и идеје које су већ толики пре мене исказивали. Кад пак нема потпуности, отпада  с њом већим делом и систематски ред у излагању. Али, ако нема потпуности и систематичности, нема бар ни оне досаде која их неминовно прати, н за читаоца је то ипак утешно, пошто систематичност у стварима ове врсте за собом неизоставно повлачи досаду. Ја сам просто дао што ми је каткад падало на памет, учинило се вредно саопштења. а што, колико се сећам, још није било или бар није сасвим тако казано; пабирчио сам, дакле, по оном недогледном пољу по којем су други жњелн, и то сам само и дао.

Да бих, ипак. у толику разноврсност погледа и савета који овамо спадају унео нешто реда, хоћу да их поделим у опште, па онда у оне које се тичу нашег држања према нама самима, затим, према другима, и, напослетку, према животу и судбини.

А.   Опште.

1) Као највише правило сваке мудрости живота сматрам једну реченицу коју је Аристотело узгредно у Никомаховој Етици (VII, 12) изговорио: δ φρουιμος το αλυπου διωχει ον το ξδν (quod dolore vacat, non quod suave est, persequitur vir prudens). Још би се лепше ово могло (на нашем језику) рећи: ,.Не тежи паметан човек да има задовољства него да нема бола: или: ,.паметан човек неиде за тим да дође до уживања него да избегне бол.) Истина ове изреке оснива се на томе што је свако уживање и сва срећа негативне, а напротив бол позитивне природе. Извођење и доказ ове последње реченице налази се у моме главном делу, св. I, § 58. Али ја хоћу ипак овде да је објасним на једном факту који можемо сваки дан посматрати. Кад је је цело тело здраво, осим једног малог рањавог пли иначе неког болесног места, онда ми више нисмо свесни здравља целога тела, него је пажња непрестано управљена на бол повређенога мecтa, и изгубљена је угодност животног осећања. — Тако исто, када  нам све наше прилике иду по вољи, изузев једне која иде на супрот нашој намери, онда нам увек ова, ма колико да је незнатна, једнако долази на памет: ми често мислимо на њу а врло мало на оне важне ствари које нам иду по вољи. — У оба случаја је оштећена воља, први пут, како се објективира у организму, други пут, како се објективира у човечјој тежњи, и у оба случаја видимо да њено задовољење дејствује само негативно и да је зато никако и не осећамо непосредно, него највише ако дођемо до свесности ο њој тек путем рефлексије. Напротив, препрека њена је позитивна, и према томе самостална. Свако уживање састоји се просто у уклањању те препреке, у ослобођењу од ње, и наравно да је краткога трајања.

На томе се, дакле,  оснива горе  похваљено  Аристотелово правило које нас упућује да своју пажњу управимо не на уживања и пријатности у животу, него на то да, колико је могућно, избегнемо његова безбројна зла. Кад тај пут не би био прави, морала би и Волтерова изрека : le bonheur n’ est qu’ un rêve, et la douleur est reellé (Срећа је само сан а бол је јава и стварност), бити тако исто лажна као што је у ствари истинита. Према томе, и онај који хоће да начини биланс свога живота у еудемонолошком погледу, треба да саставља рачун не према радостима које је уживао, него према злостима које је избегао. Шта више, еудемонологија треба да почие с том поуком да је и само њено име Еуфемизам и да иод изразомживети срећно треба разумети само „живети мање несрећно“, дакле сношљиво, приличио. Наравно, живот нам није дат зато да га уживамо, него да га издржимо, да га скинемо с врата; то показују и неки изрази, као degere vitam (Свршити живот.), vita defungi (Ослободити сс живота, умрети.), талијанско si scampa cosi. немачко man muss suchen durchzukommen (Мора човек да гледа како ћe да се провуче.), er wird schon durch die Welt kommen (Тај ћe се прогурати кроз свет.), ит.д. Одиста, тο je утеха у старости кад видимо да смо рâд живота оставили већ за собом. Према томе, најсрећнију судбину има онај који је живот провео без прекомерно великих болова, телесних и друштвених; а не онај коме су пале у део најживље радости или највећа уживања. Ко хоће cpeћy живота да одмери према овима последњнма, тај је узео погрешно мерило. Јер уживања јесу и остају негативна : мислити да она дају cpeћy лудост је коју пожуда гаји на своју сопствену казну. Напротив, болови се осећају позитивно: зато је њихово одсуство мерило среће у животу. Ако се једном безболном стању придружи и одсуство досаде, онда је земаљска срећа у главноме постигнута, јер све остало је химера. Из тога излази да никад уживања не треба куповати боловима, па чак ни опасношћу од њих, јер ћемо на тај начин нешто негативно а тиме и химерично плаћати оним што је позитивно и стварно. Напротив, ми добијамо када жртвујемо уживања да бисмо избегли болове. У оба случаја све једно је да ли болови долазе пре уживања или после њих. Заиста, највећа је манитост хтети ову позорницу јада преобратити у место за уживање, и, место могућне безболности, поставити себи уживања и радости као циљ, како то многи чине. Много мање греши онај који веома мрачним погледом овај свет сматра као какав пакао и, услед тога се труди само да у њему стече један кут у коме ће бити заклоњен од ватре. Будала јури за уживањима живота и после види да се преварио, мудрац избегава зла. Ако му, пак, ни то не пође за руком, онда је томе крива судбина а не нека његова лудост. Али у колико му то пође за руком, он није преварен, јер зла којима је избегао, и сувише су стварна. Па чак ако се и сувише далеко од њих одвојио, и уживања без потребе жртвовао, у ствари није ипак ништа изгубио, зато што су сва уживања химерична и зато би туга за њиховим губитком била ситничарска, чак смешна.

То што се људи, потпомагани онтимизмом, греше о ову истину, извор је великпх несрећа. Наиме, док смо слободни од патњи, немирне нам жеље цртају химере једне среће која и не постоји, и заводе нас да идемо за њима: тиме навлачимо на себе бол, који је непобитно стваран. Онда кукамо за изгубљеним безболним стањем, које лежи за нама као проигран рај, и узалуд желимо да оно што се догодило, учинимо као да се није догодило. Те тако изгледа као да нас је неки зао дух помоћу варака среће једнако мамио да изиђемо из безболнога стања, које је највиша истинска срећа. — Неразумно мисли младић да је свет зато створен да се у њему ужива, да је он седиште позитивне среће, коју промашају само они који нису вешти да је уграбе. У томе га подржавају романи и песме као и оно претворно прецењивање и поштовање које свет једнако и свуда указује спољашњем сјају, и на које ћу се ускоро вратити. Од тога тренутка почев, његов је живот, са мање или више премишљања, лов на позитивну срећу, која, као таква, има да се састоји из позитивних уживања. Опасности којима се при томе излаже не узимају се у рачун. Ту лов на дивљач која и не постоји, води по правилу у врло стварну,  позитивну несрећу. Она се појављује каобол, патња, болест, губитак, брига, сиромаштво, срамота и  хиљаду   других   невоља. Разочарање долази   сувише доцкан. — Ако пак план живота иде на то да се избегну патње, дакле да се уклони оскудица, болест, и свака друга невоља, онда је цил, стваран: онда се ту може нешто израдити, и то y толико више у колико је тај план мање поремећен тежњом за химером позитивне cpeћe. С тиме се слаже и оно што је Гете у „Изборним сродствима“ дао да каже Митлер који се увек брине за срећу других: ,.Ко хоће да се ослободи једнога зла, тај увек зна шта хоће; ко хоће нешто боље него што има, тај је сасвим слеп.“ A то подсећа на лепу француску изреку: le mieux est 1’ennemi du bien.(Боље није пријатељ доброме). Шта више, одатле се може извести и основна мисао цинизма, као што сам је ја изложио у моме главном делу, св. П, гл. 16. Јер шта је побуђивало цинпке да одбаце сва уживања ако не баш мисао на болове који су с љима јаче или слабије скончани: и њима је изгледало много важније да се од ових сачувају него да постигну задовољства. Они су били дубоко прожети сазнањем негативности уживања и позитивности бола; отуда су доследно све радиди да избегну зла, али су држали да је за то потребно хоти-мично и потпуно одбацити уживања, јер су у њима гле-дали мамце који нас предају болу.

Јесте, ми смо сви, као што вели Шилер, рођени у Аркадији, т.ј. ми долазнмо на свет пуни захтева на срећу и уживање, и гајимо луду наду да ћемо с тим захтевима продрети. Али иза тога редовно долази судбина, и то врло брзо, шчепа нас немилостиво и покаже нам да ништа није наше, него да је све њено, јер она има неоспорно право не само на све наше имање и зараду, и на жену и децу, него чак и на ногу и руку, око и уво, па и на нос насред лица. Наравно да после неког времена долази и искуство, па нам отвори очи и покаже да су срећа и уживање фата моргана која се види само из далека, а чим јој се приближимо она измакне; а да, на против, патња и бол имају реалности, да сами себе заступају, и да им нису потребне   ни илузије   ни   наде. Ако та поука од искуства уроди   плодом,   онда  престаћемо јурити за срећом и уживањем, него пазимо само на то, да болу и патњама по могућности   затворимо врата. Ми тада   увиђамо да најбоље   што свет може   пружити, то je безболна, мирна, сношљива егзистенција, и тада се задовољавамо   тежњом за њоме,   да   би смо с њоме   тим сигурније продрли. Јер, ако хоћемо да не будемо сувише несрећни, најсигурнији је лек да не захтевамо да будемо сувише   срећни.   To   je још увидео и Мерк, Гетеов пријатељ из младостп,   кад   је рекао:   „Она   проклета   претендовања на блаженство, и то на ону меру блаженства о којој ми сањамо, квари све на овоме свету. Ко се може те ствари   ослободити те не пожелети   ништа   друго до оно   што   има   пред   собом,   тај   се може   провући   кроз живот“   (Кореспонденција Гетеова и Меркова,  стр. 100). Зато је саветно своје захтеве на уживање, имање, ранг, почаст и т.д. свести на сасвим скромну меру, јер баш тежња и летење за срећом, сјајем и уживањем јесу оно што доноси   велике  несреће.   Али оно је већ и зато паметно и саветно што је то врло лако бити несрећан; напротив, бити врло срећан не само да је, рецимо, тешко, него је сасвим немогућно. Зато са пуно нрава пева песник мудрости живота:

„Auream   quisquis   mediocritatem

Diligit,   tutus  caret obsoleti

Sordibus tecti, caret invidenda

Sobrius aula. „Saevius ventis agitatur ingens

Pinus: et celsae graviore casu

Decidunt turres:  feriuntque  summos

Fulgura montes.“

Ко год воли златну средину,

опрезно избегава опалу кућу,

пажљиво избегава сјајну  палату.

Жешће љуља бура висок бор,

и високе куле падају тежим падом,

и громови ударају у високе планинске врхове.

Наставиће се…

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео Св. Предић)

„Вечити читаоци, a вечито без читалаца“

Posted in књижевност, образовање, филозофија by Соларић on 6 маја, 2009

Артур Шопенхауер : САМОСТАЛНО МИШЉЕЊЕ.

из ,.Парерга и Паролипомена“.

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/5124762541/

§. 1 (257.)

Kao што најмногобројнија библиотека, ако је неуређена, не доноси толико користи колико веома умерена, али добро уређена, тако je и највећа сума знања, ако је самостално мншљење није обраднло, од много мање вредности, него друга много мања, која је многоструко примењена. Јер тек свестраним комбиновањем онога што се зна, упоређењем сваке поједпне истине са сваком другом, знање се потпуно присваја и у своје руке добија. Само се оно да мишљењем примитн што се зна: c тога је потребно нешто научити: али се само оно зна што је промишљено.

На читање и учење можемо се одати својевољно; на мишљење пак у стварн не можемо. Ово последње мора бити, баш као и ватра ваздушном струјом, потпирено и подржавано каквим било интересом везаним за сам предмет његов: тај интерес може бити чисто објективан, али може бити и чисто субјективан. Ово је последње случај у односу на наше личне ствари: оно прво пак; налази се само код глава које од природе мисле, за које je мишљеље исто тако природно као и дисање, ну које су тако веома ретке. C тога већина научннка тако мало и вреди.

§. 2. (258.)

Разлика у дејству које на дух има c једне стране самостално мишљење, a c друге читање, невероватно је велика: c тога она још више повећава првобитну разлику између умова, услед које је један одређен за ово, a други за оно. Читање на име намеће духу мисли које су тако стране и хетерогене правцу и расположењу његовом које у том тренутку има као што је хетероген и стран печат парчету воска у који свој лик утискује. Дух при томе трпи потпун притисак c поља, који га приморава да час једно мислн час друго, за што у том тренутку нема ни нагона нити расположења. — Код самосталног мншљења пак дух следује свом сопственом нагону, онако како је овај ближе одређен у том тренутку или спољном околином или ма каквим сећањем. — С тога много читања одузима духу сву еластичност; као што то чини еластичном перу тежина која на њега врши непрестани притисак, тако да је најсигурније средство, да се никаквих сопствених мисли нема, узети у сваком слободном минуту одмах књигу у руке. Ова је пракса узрок што ученост већину људи чини још глупљим и простијим но што су у природи, и њиховом писању одузима сваки успех: они читају, као што то још Поп каже:

For ever reading, never to be read.1

Pope, Dunciad. III. 194.

Научници су они, који су из књига читали; мислиоци, генији, просветитељи света и унапређивачи људског рода, то су међутим они што су читали непосредно из саме књпге света.

У ствари само сопствене основе мисли имају истине и живота, јер се само оне доиста и потпуно разумеју.

1 „Вечити читаоци, a вечито без читалаца“.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књига пета

(С немачког превео ДР. Бр. П.)

Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање

Posted in филозофија, SerbianCafe by Соларић on 3 маја, 2009

Filozofija života

DrCornelius (uncleDoc4You)

20. avgust 2008.

kako ono rece jedan pisac sa prostora bifse (SFRJ) (YU)

vilin konjic živi samo jedan dan i od jutra pa do mraka leprsa krilima i uziva u zivotu…
sad ja:
mi ljudi živimo po 365 000 dana i ne uzivamo a nemamo ništa u sebi lijepoga ili pametnoga da proširimo ili podarimo drugima …

pa pisac kaže šta bi on dao samo da može da živi još jedan dan :-)

šta je najveca radost zivota?

sloboda ? biti slobodan u pokretu u umu u djelovanju u razmišljanju u zivotu na zivotu?

nerazumem sada (pre sam bio sam slijep) zašto se ljudi pozatvaraju u ladice, zašto se ljudi lisavaaju sami svoje slobode?

zatvaraju se u religiju u državu u nacionalnost u grad u selo u ulicu u kontinent u fudbalski klub u boju koze u vrstu auta u spoljni pol u visinu u jacinu u oblik u formu u klasu u djelovanje u u u…

svako gradi neke ograde oko sebe i strahuje sam od svoje slabosti…

gdje su ti veliki filozofi koji mogu nešto stvarno da pokrenu i promjene?

nema ih ? naravno ih nema jer nema ideja u narodu…

zašto nema ideja u narodu?

nema ideja jer si ti, bas ti koji čitaš ovo, ti si kriv za ne pridonosenje ravnopravnosti ljudi i njihovoga bratstva i ljubimstva…

svo dobro pocinje u tebi i siri se dalje od tebe a tako i svo zlo...

zlo je ne pokusati ništa poboljsati…

zxcvb (na) 23. avgust 2008.


Ipak kada sam već ovde da dam i svoje mišljenje.

Svaki oblik, svaka slika, svaki opazaj, koji je kreirao razum, po svojoj sustini predstavlja određen stepen objektivacije metafizicke volje.
Dakle kada bi vilin konjic imao svest, kada bi ta svest imala moc ljudskog intelekta i kad bi taj intelekt sa posrednog saznanja objektivnog sveta bio „usmeren” ka neposrednom unutrasnjem svetu, onda bi vilin konjic imao dozivljaj volje. Dzovljas onoga nečeg sto nalazimo unutar sebe a sto je (iako razlicito ) ipak najblize stvari po sebi.
Pošto je sa druge strane volja neprestano stremeljenje i patnja a zadovoljstvo predstavlja samo kratkotrajnu i iluzornu negaciju patnje, onda ni on ne bi mnogo uzivao u svom jednodnevnom zivotu već bi osecao sve muke SPOZNAVANJA individualnog htenja olicenog u gladi, bolu, zedji, zalosti itd,itd.  znaci patio bi a ne bi uzivao jedan dan.

(more…)

Осећај, мисао, замисао, смисао…

Posted in мистика, уметност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 30 априла, 2009

Osećaj

&Lunja& – Feb 11, 2004

Toliko razlicitih osecaja nam se radja, sa svakom misli, svakim dozivljajem, ispunjava se celo bice i predaje..otvoreno, suzdrzano, tesko, nekada..isuvise otvoreno, nekada, ta osecanja, zarobljena untrasnjim preprekama, ne mogu da se mrdnu iz tih okova, usleda strahova, kompleksa. Da li mi svesno ili nesvesno manipulisemo osećanjima i koliko smo ih zapravo, svesni?

Sta dolazi prvo? Osećanje ili misao? Ili je to toliko spojeno i isprepletano, da se tesko moze razlikovati i razdvojiti?…Ljudi su prepuni osecanja, teznji ka susret i kontaktu sa drugim bicima oko sebe ali se u tim kontaktima, u sustini, zaboravlja bas to prvo, osecaj. Ide se za nekicim drugim, nepredocenim i uobicajenim jer – razgovor je jedini nacin da se ljudi sporazumeju, a reci tako cesto igraju neku svoju igru.

Koliko su reci kontrolisane osecajima, da li su usmerene u svakom trenutku ka odredjenom osecaju ili svaka rec za sebe kombinuje u svom znacenju, poseban osecaj?

Zanimljiva observacija naizgled jednostavnog objasnjenja..Medjutim, da li je bas tako – jednostavno? U sustini, dok se razgovor odvija, vise se usmerava ka predmetu to jest, pojmu, tog trenutnog razgovora i ako unutar bica, odvijaju se istovremeno osecanja. Od tih osecanja zavisi konstrukcija i znacenja sledece recenice ali – da li se svest usmerava impulsivno ka osecanju ili je osecanje ta energija koja izaziva sve ostale reakcije?

Neko ce reci, naravno da jeste. To je ono uobicajeno objasnjenje, a osecaj u sustini, ide mnogo dalje od toga. Sa osecanjima se radjamo, a njihovo postojanje je do te mere neuskladjeno i razlicito u svakom bicu, ponaosob, da odatle nastaje misterija, ako smo svi ista ljudska bica, zasto su nam osecanja i naravi tako razlicite?

Gde je odgovor?

Bit ovih osecaja je njihova unutrasnja sloboda, otvorenost i osposobljenost „putovanja“ unutrasnjim bicem, da bi se tako obogacena ili osiromasena izrazila i predala spoljasnjem svetu.

Od cega najvise zavisi osecaj? Poznato je da to snazna energija, koja vrlo cesto upravlja nama, nego sto mi upravljamo njima? Slozenost ljudske psihe takodje igra ogromnu ulogu u svemu ovome, samo sto se o osecajima teze govori, nego o psihi. Strah od nepoznatog? Ili..trazenje oslobodjenja i odgovora na vecitost,

na razumevanje energije koje su postojale pre nas, one koje su nas stvorile. Ili..popuno prihvatanje jaceg i nerazumljivog…

Hocemo l ikada moci da nadjemo odgovor, odakle je ta energija koja nam dozvoljava dijapazone misli, osecanja, shvatanja, razmisljanja?

Da li je odgovor u nama samima, samo da se mi vrtimo u nekom krugu, uslovljenom sredinom bivanja, kliseima ponasanja i normi, cvrsto ustolicenih poredaka, pa ne vidimo odgovor, koji nam je, mozda,

dat bas tom sposobnoscu, osecanjima?

(more…)

Хришћанство садржи неке основне духовне мудрости које су свеважеће, и које не могу да застаре или постану превазиђене

Posted in друштво, религија, тајна удружења, SerbianCafe by Соларић on 28 априла, 2009

Neki razlozi za odbacivanje hriscanstva

R.U. – Aug 27, 2002

Evo, opet malo da ponovim

ono sto imam reci o hriscanstvu.

Hriscanstvo je sasvim zlokobna i nezeljena pojava, i sa individualne i sa socijalne tacke gledista.

Zbog toga je moje misljenje da

se hriscanstvo treba odbaciti i to sasvim, bez obzira da li se radi o jednoj naciji ili globalno,

i bez obzira o kojoj je podrgupi, tj. pojedinacnoj sekti hriscanstva rec.

druid – Aug 31, 2002

Ko o cemu, „anti-religiozan“ moderator o religiji. Naravno ne govori o svom favoritu, koga znamo od ranije.

Ko rukavac,…. (Mesa Selimovic). Otrgnut si RU od svoje rijeke (po rodjenju musliman, ali tu religiju si napustio), pa se trazis kroz ugriz svega sto nije „kompatibilno“ tvom mentalnom sklopu.

Stvarni covjek vrline je onaj koji ima moc da SEBE analizira, a ne druge.

I na kraju znas li ista drugo do o religiji.Cesce si na diskusiji religije.

Stranice su gola sapunica uz tvoje moderiranje. Samo tjerate normalan svijet sa diskusije filosofije.

Filosofija je mnogo sira, ako covjek razbije svoja ogledala.

Vigilius – Aug 28, 2002

Pa zar niko nista da kaze u korist hriscanstva, sramota!!!! Zar ste umorni muzike frulice !!!!! Pa na cijim temeljima se kultura i drustvo gradilo koje se sad postade nazadno! Od filozofije do slikarstva, poezije i nauke…koje su iz te iste vere nastale.Trebalo je moral i etiku i romantiku kroz vekove graditi, da bi se uopste imalo sta dalje razvijati. Pokradeno i prepisano iz drugih religija…pa i mene sokrate mnogo podseca na Isusava predavanja, vidis mnogi su hteli ali nisu smeli:)))) Ljubimac je ljubimac:))

Dali su paganske religije u svojim ritualima i verskim obicajima i moralnim shvatanjima bili humaniji sto prema zenama, sto prema deci, sto u odnosu prema prirodi, koja me i te kako ugrozava pa normalno da je i verski negativan prinzip tela !!! Brak zene i muskarca se i dalje smatra sacramentom, tako da ne cudi sto ima negativan stav prema svakom obliku ne-kontrolisanog ne-svesnog stanja duha koji tezi drugim prinzipima sem do onih telom datih. No slobodno smo drustvo, pa svako moze da naskace na sta god pozeli, samo gde najvise deca i zene stradaju od to Boze slobode i karaktera ljudskog razuma pokazuju statistike.Izmedju tolerancije i inferiornosti su opake odvratne ovog veka pokobne tanke linije…

Svaki argument protiv Hriscanstva je neodrziv, kao i sve sto bi se moglo u njegovu odbranu izneti, istorija od dve hiljade godina govori dovoljno, za razliku od mnogi mi smo se ipak odrzali, ali ko sto crni periodi pokazuju i gubili.

avtor – Sep 04, 2002

“ Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti“…

(Mat. 11,28)

I izgubljeni sin iz Hristovog kazivanja (Lk. 15,11-32) je osetio odvratnost prema „hrani za svinje“ (ovozemaljske stvari) i resio je da se vrati nebeskome Ocu.

Na pocetku budjenja stoji odvratnost. Ona je mozda neophodna na pocetku duhovnog zivota, medjutim ona u sebi krije i veliku opasnost: slabost i bekstvo od neprijatnosti i bola nas moze naterati da ponovo padnemo u san…

Svi oni sa predrasudama prema religiji i hriscanstvu, a sa ljubavlju ka „matrix-u“, mogli bi naci puno toga neocekivanog i interesantnog na sledecoj adresi:

http://awesomehouse.com/matrix/parallels.html

( P.S.- Obrati paznju na „Related Articles & Papers“ i na tekst „Generation Exile and Neo Restoration“)

www – Sep 04, 2002

authore, welcome back!

nisam bas ljubitelj filma matrix, a spomenuo sam tu rec zato sto je ljudima taj koncept blizi nego budisticki solipsizam.

Ideja u matrixu iako preuzeta iz budizma ipak nije solipsizam, jer matrix nije ‘sopstvena predstava/iluzija’

vec je u njega ‘uronjeno’ nekoliko svesnih entiteta, pa se ustvari zaista i moze izvesti paralela sa bilo kojom religijom.

Ali, kao sto sam rekao, sve mi je vec odvratno (a taj film narocito zbog svih onih kung-fu sranja).

New Age je ismejan i neshvacen, teozofija (o kojom smo jednom ovde davno diskutovali) je takodje u corsokaku, (i previse zamorna…), ma koliko panteisticka koncepcija bila u skladu sa naukom i njenim (buducim) razvojem…

U morficka polja tj. kolektivno nesvesno niko skoro istinski ne veruje. Ni u Boga, ni u postojanje duhovnog/nefizickog sveta. Ogromna vecina je danas istinski ateisticka, a dobar deo po refleksu licemerni lazovi, ili cak istinski satanisti (po svemu sudeci ateizam i satanizam se ne iskljucuju medjusobno…)

A u vezi Hriscanstva, ne smatram da je ono za odbacivanje, vec da je ustvari takodje neshvaćeno. Ovakvo kakvo je danas, tacno da je umnogome sramota, i da bi ga trebalo malo ‘osvestiti’ i ‘redukovati’ jer cesto prelazi u svoju idejnu suprotnost -satanizam, narocito kod katolicke i nekih ludackih protestantskih. Hrišćanstvo sadrzi neke osnovne duhovne mudrosti (kao i mnoge dublje) koje su svevazece, i koje ne mogu da zastare ili postanu prevazidjene.

A ne vidim ni neki poseban razlog za odbacivanje judaizma isto (cak manji nego za recimo odbacivanje mormonizma).

A zasto su (vecinom) jevreji preko freemasonry-a napravili od ove planete pakao, to mislim da je ipak druga prica.

Freemasonry je tu kriv, kao pokusaj dostizanja i odbacivanja Boga uopste, a ne nijedna religija.

(postavio je neke potpuno pogresne temelje, ekonomski uzdigao u nebesa neke koje nije smeo… sistematski onesposobio ispoljavanje istinske duhovnosti… i po svoj prilici doveo planetu u opasnost… I ova planeta kakva je, ne zasluzuje da opstane uopste… jer je odvratnija nego ikad u proslosti…ali zato je Visa Svesnost tu da reaguje kako treba… ja je samo opominjem na moju licnu odvratnost….).

A jedino sto je za odbacivanje (pored naravno freemasonry-a) su neki umobolni prevara-kultovi tipa sajentologija

(more…)

Дедукцијом се не може доћи до нових информација, само индукцијом

Posted in образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 14 априла, 2009

Indukcija i dedukcija – Mar 19, 2004

Induktivno zaključivanje je takav oblik zakljucivanja kod koga se polazi od empirijskih (iskustvenih) cinjenica, a zakljucak, koji se izvodi iz tih činjenica, prevazilazi granice onoga sto te cinjenice kazu.

Indukcija je pretpostavka. (Opazam /“znam“ da je A, na osnovu toga pretpostavljam da je i B. Jeste ? Nije ? Hajde da vidimo. Da pokusamo da nadjemo nacin da se uverimo da je B, kao sto smo se uverili da je A na osnovu cega smo i pretpostavili B. A ne garantuje B logicki, vec se mora proveriti empirijski.)

Deduktivno zaključivanje je takav oblik zakljucivanja kod koga se neki stav (koji zovemo zaključak) izvodi iz nekakvih drugih stavova (koje zovemo premise ili pretpostavke).

Za izvlacenje zakljucka nije bitno da li su premise istinite ili nisu. (Ukoliko je A onda nuzno mora da sledi B. To ne znaci da jeste A i da jeste B. To samo znaci da B govori isto sto i A /nema novih informacija/ samo na drugaciji nacin. Da li je A i da li je B, nije bitno za tvrdjenje u kome se kaze „ako A onda nuzno B“)

Primer:

1)Ako Pera ima 5 dinara i

2)Ako Mika ima 3 dinara

onda

3)Pera i Mika zajedno imaju 8 dinara

Da bi se diskutovalo o validnosti zakljucka 3) nije vazno da li Pera stvarno ima 5 dinara i Mika 3. Necemo da gledamo Peri i Miki u dzepove. Vazno je samo da li, ukoliko je to tako kako se iznosi u 1) i 2) onda nuzno sledi 3). Ukoliko sledi, zakljucivanje je ispravno, ukoliko ne sledi zakljucivanje nije ispravno (validno).

Zakljucak validne dedukcije nikada ne sadrzi vise informacija nego sto je sadrzano u pretpostavkama. Zakljucak indukcije uvek sadrzi.

To je razlog zasto dedukcija uvek sadrzi sigurnost i moze se logicki proveriti (nikada ne govori nista novo), a zasto je indukcija uvek u nekom pogledu nesigurna i ne moze se logicki proveriti vec samo empirijski.

Jos jednom.

Dedukcijom se ne moze doci do novih informacija, samo indukcijom.

Ako na osnovu iskustva donesemo zakljucak koji prevazilazi nase iskustvo, jedini nacin da se on proveri je opet (novo) iskustvo.

Ispitivanje novih informacija, dobijenih indukcijom se ne moze dokazati dedukcijom.

Indukcija moze samo biti jaka ili slaba, za razliku od dedukcije koja je sigurno ispravna ili neispravna.

Indukcija je pretpostavka, putokaz, upucuje na sta da se obrati paznja u sledecim iskustvima.

(more…)

Покушавају да намећу законе и регулативе, но човек је многодимензионално биће и увек изналази разно-разна решења

Posted in друштво, тајна удружења, SerbianCafe by Соларић on 20 марта, 2009

benin (student)
04. mart 2009.

Ljubav, sila stvoriteljica, je sila kojoj ravne nema. Pre ili kasnije, sve ostale „sile“ u Univerzumu moraju da joj se poklone ako ne žele da se razbiju o same sebe.

Problem je sto je izuzetno mali broj ljudi upoznao tu silu u svom pravom obliku pa prica i piše iz svog tumaranja po mraku. David Ichke je jedan od mnogih snalazljivh ljudi koji je nasao veoma lagan način da dodje do finog novca. No, to je njegovo pravo u „demokratskom“ svetu. Piše šta mu padne na pamet..ljudi čitaju (još je crnje sto veruju) a on srećan povecava svoj konto u banci.

Da li postoje familije koje su mocne ? Pa i malom detetu je jasno da postoje..takva hijerarhija je postojala odvajkada i postoji i danas.
Da li kontrolisu ljude..?? Pokusavaju da kontrolisu procese u svetu..svakako, ali o nekoj globalnoj kontroli tu nema govora. Pokusavaju da namecu zakone i regulative, no covek je mnogodimenzionalno biće i uvek iznalazi razno-razna rešenja. Kao sto postoje ti tamni, nazovi vladaoci, takođe postoje i oni koji pomazu coveku na njegovom Putu.
Oni rade iznutra i ne psotoji ta sila ovde i sire koja njihov rad može zaustaviti. Oni deluju kroz Silu Ljubavi.

Veliko je gubljenje vremena da covek sebe zamara resavanjem raznih politickih i ekonomskih igara (to je uglavnom domen elite..glad za materijalnom moći).

Svoju volju, teznju covek treba mirno da usmerava ka unutra. Tamo će naći Hram i vodjstvo koje daleko nadilazi sve ovo ovde na zemlji ukljucucjuci sve te jadne familije koje su umislile da imaju nešto u rukama. To sto imaju je magla i ništa vise od toga, ali to je svojstveno ego-maniajcima.

Prijatelju kako je Isus lepo rekao jednom od pratilaca:„Pusti mrtve da sahranjuju mrtve.“

Извор: SerbianCafe.com  (дискусије)