Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Posted in друштво, књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 13 фебруара, 2009

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

(more…)

Јапанци су диван народ; часни, достојанствени, нежни, префињени, мудри, строги, проницљиви, до крајности пажљиви и пожртвовани

Posted in друштво, образовање by Соларић on 28 децембра, 2008

Интервју: Тадаши Нагаи

Јапанци и Срби су исти, разлика је у детаљима

Амбасадор Тадаши Нагаи завршава четврти дипломатски мандат у Београду и одлази у пензију

Ви јесте скромни, али на ваш начин: не либите се да отворено кажете шта мислите. Ја никад, на пример, не бих рекао да добро говорим српски језик, јер једноставно, он није мој матерњи. А када овде интервјуишемо кандидате за посао у амбасади, сви кажу да енглески говоре перфектно – иако су почели да га уче тек пре неку годину. Ми тако никад не поступамо, у нашој култури свака реч, уз значење, има и одређену поруку, позитивну или негативну. Ако говоримо о скромности у позитивном смислу, онда ту реч не користимо за себе, јер би порука била хвалисање. Можда је то због тога што ваши људи имају веома јак осећај самопоуздања: пре три године сам негде прочитао да су по степену самопоуздања, Срби у самом светском врху. Јапанци су на другом крају ове скале.

[објављено: 26/12/2008]

Vladimir , 26/12/2008,

Japanci su divan narod; casni, dostojanstveni, nezni, prefinjeni, mudri, strogi, pronicljivi, do krajnosti pazljivi i pozrtvovani. Sve to je u velikoj meri nekada posedovao i srpski narod.

Sramota je sto smo se sami toliko unizili, nasi ocevi su bili ljudi drugog kova. Nikakva nesreca na ovom svetu nije opravdanje za gubitak osecaja dostojanstva i ocuvanja vrednosti – da smo to uspeli, prosli bismo mnogo bezbolnije kroz sve ove nedace poslednjih dvadesetak godina.

Jos uvek nije kasno vratiti se pravim vrednostima, imamo dovoljno svetlih primera i jos uvek mozemo da ozivimo nekadasnji duh – sve je samo pitanje svesti i izbora. Previse smo utonuli u bedu svakodnevnih, sitnih problema i zaboravili da je duh sustina kojom se zivi. Moze se ziveti uzvisen zivot u krajnjem siromastvu.

Obnavljanje istinske skromnosti a istovremeno velikodusnosti prema drugima, koja je oduvek bila odlika pravih Srba, puno bi nam znacilo za preporod koji ce se, nadam se svim srcem, jednom desiti – ako bismo tome dodali spomenutu osobinu nase samouverenosti, procvetali bismo!

Samo je pitanje svesti i usmerenja svih snaga ka necem uzvisenom i vrednom.

Hvala ovom divnom gospodinu na prijateljstvu i paznji koju nam je poklonio!

Hvala mu i posebno na podsecanju da je Japan spasilo nacionalno jedinstvo – kad bismo samo uspeli to sto smo stotinama godina sebi ponavljali – samo sloga…

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)