Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско“

Posted in књижевност, повесница by Соларић on 7 марта, 2009

Дубровник и Срби

(„Оспорава се све српско“, НИН бр. 2834)

Како се из разговора са проф. Иванићем може закључити, он своје студенте учи да је дубровачка књижевност „крак хрватске књижевности“ па самим тим неспорна је и припадност Иве Војновића (а тиме и других дубровачких писаца, книжевних новина) хрватској књижевности.

Било би интересантно да проф. Иванић барем за себе да одговор ако га није дао на своје питање зашто је „српска књижевна историја стално уступала пред кроатоцентричним виђењима књижевне и културне ситуације у Хрватској…“И то доказивање, проф. Иванића, да је Иво Војновић Србин и да припада српској књижевноста (уз ограду да припада и хрватској књижевности), по свој прилици је усмерено ка самим Србима – јер Хрвати добро знају ко је Иво Војновић. Kao што знају ко је Тесла па се не труде више да докажу да је Хрват (захваљујући Теслиној присутности у српској свести).

Да парафразирам речи Ст. Новаковића да наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско. Било би крајње занимљиво да се направи списак дубровачких писаца и да се за сваког каже како се изјашњавао, тј. на којем је језику писао – колико је њих користило српски, хрватски и колико њих је свој језик звало нашки или словински? Тада би се без сумње утврдило да од Хрвата ни трага ни гласа – не би никоме пало на памет да говори o неком „краку хрватске књижевности“.

Може се слободно рећи да се први пут неко бројније присуство Хрвата у Дубровнику бележи са уласком генерала Милутиновића и његовим хрватским војницима почетком XIX века. Од тада почиње претварање дела становништва Дубровника у Хрвате или како је то лепо дум Иван Стојановић рекао:

„Дакле, при смрти Дубровника, били су случајно присутни Хрвати (војници), али прави по племену Хрвати. Сада, послије толико и толико година дође вријеме да се укопа стари Дубровник, да му се плоча поврх лешине постави и добро заклачи. Опет је случај хтио да се то догоди пред присутнијем Хрватима, али не правијем по крви и по племену, него пред некијем нашинцима пречињеним у Хрвате.“

Зоран Петров, Осло, Норвешка

Извор; НИН (Одјеци),

5.5.2005

„исламизовани Срби претукли су покатоличене Србе“

Posted in религија, SerbianCafe by Соларић on 5 марта, 2009

BobRok (profesor)
03. mart 2009.

Kakvo je vase mišljenje .?

Brez provokacija molim !

MilojkoTheGreat (srbin u americi)
03. mart 2009.

Да ли сте пажљиво слушали имена.

Отац нашег фратра , Станко Рудић ???

Па то је комплетно Српско име и презиме ?

Дакле , исламизовани Срби претукли су покатоличене Србе .

Лудило које се наставља на лудило .

То покрштавање као да са собом носи проклетство које се не може избрисати . …

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Средњевјековна српска презимена, имена и надимци

Posted in повесница, SerbianCafe by Соларић on 8 фебруара, 2009

Средњевјековна српска презимена, имена и надимци

Libero2000 – 31. maj 2006.

У давна времена, у средњем вијеку Срби су имали презимена слична, па и идентична данашњим. То показују старе повеље, углавном сачуване у манастирима краљевским, царски, кнежевским, деспотским задужбинама.

Презиме је породично име, а на старосрпском одговарајуће ријечи су; порекло, прозвиште, придјевак.
Старинска народна лична имена, па од њих изведених презимена, заступљени су у Дечанској повељи под именом – дед, предак појединих сељачких породица.
Међу презименима преовлађује очево име, односно име неког претка (патроним).

Пишући о српским средњевјековним презименима бечки историчар Константин Јиречек, иначе Чех, дао је и више конкретних примјера.
Рецимо, сељачке породице на баштини протопопа Прохора зову се; Шавчићи, Богдановићи, Побратовићи, Станићи и Срезојевићи. Нека поповска породица код Призрена „Попови Дикановићи“ (Дечанска повеља 1330.године).

Код Дечана, налазимо у истој Повељи, сељаке који се презивају по неком преtku: Брајић, Добромировић, Славојевић, Весељковић и друга.
Многа имена упућују на занимање претка: Ковачевић, Шавчић (од шавац), Поповић, Прахторовић (прахтор је порезник).

У Призренској повељи има неколико патронима из којих се види да су преци оних који су их носили доцније постали монаси, па су као такви доспели до високих црквених положаја. Тако неки шавац Драгомир презива се Калуђеровић, а неки поп Хранислав презива се Епископовић.

Из тог времена српске феудалне државе имамо још једну групу имена и надимака, од којих су настала презимена, каквих је било у свим европским земљама.
Такви су: Лисица, Муха, Јеж, Козодер, Свиноглав, Лојеоча, Злобрадић, Опаритул, Мутивода, Голозло, Голклас итд.
Занимљиво је да се презимена Голозлов, Голозловић,Голозлић јављају и у Загребу 1386.godine (Mažuranić: Prinosi za hrvatski pravno-povijesni rječnik 325).

У подужем списку учесника у битци код Ангоре, у којој је Србе предводио деспот Стефан Лазаревић, спомиње се и неки српски витез са презименом, сада тако драгом Хрватима – Павелић.
Гарантовано – није се звао Анте! То може посвједиочити г.Игор, који нам је раније постирао тај списак.

(more…)

„Србе који су се пријавили у збор народне гарде гурају у прве редове и на тај начин их чисте“

Posted in повесница, политика by Соларић on 6 фебруара, 2009

darko , 04/02/2009,

@Zed Es Ziveo sam u Zadru. Moja majka je prodavala novine u kiosku.U principu me je znao skoro ceo grad. Kad su Bibinjci krenuli zajedno sa Skabrnjancima i svim ostalim dobrim Hrvatskim ljudima, u hajku na Srbe i poceli da ruse i pale sve Srpsko u Zadru,mojoj majci je dosla jedna zena i pitala, a di su ti dica? Ona je odgovorila eno ih kuci,a zasto? Ta zena je rekla; idi ih zovi idemo ubijati Srbe.

Moja majka je odma dosla kuci, jer ta veoma dobra i pametna Hrvatica nije znala da smo mi Srbi, jer sam ja rodjeni Zadranin, i rekla sta se desava.Mi brate pojma nismo imali o bilo cemu, samo sam video razjarene Horde manijaka koji su cuda napravili i popljackali sve odreda. Ja sam imao 25 godina i nisam znao sta da radim.

Moji najbolji prijatelji su bili Hrvati i predlozili mi da se prijavim u zenge. Ja sam, naravno razmislio i reko bolje da ja zrtvujem sebe i zastitim porodicu koja je sacinjavala sedmoclanu ekipu.  Kad su moji roditelji saznali sta se desilo, otac mi se raspitao i saznao da Srbe koji su se prijavili u zbor narodne garde guraju u prve redove i na taj nacin ih ciste.

Ovo su pouzdani izvori, jer ponavljam, znao sam i znao me gotovo citav grad. Dobar sam covek, pa su me isti ti prijatelji i hteli zastititi. Roditelji su mi nasli posao u Beogradu, a i sami su otisli tamo. Moja porodica je pomjesana sa Hrvatskom krvlju jer imamo neke koji su se zenili sa Hrvaticama i obrnuto. Tako da sam u 5 misecu dosao u srbiju 91. Metka nisam opalio, ali sam ziveo taj period u nikad vecem strahu u zivotu,da nas ne pobije tvoj lepi i dobri i mirni narod.

Gledao sam svojim ocima na lozi u centru Zadra vaseg vodju Franju Tudjmana i slusao sta govori. Do onda nije bilo ni barikada na Zemuniku ni nicega vidnog, da su Srbi agresivni. Tudjman je pljuvao po Srbima i govorio kako nas treba tenkovima pregaziti i proterati iz Hrvatske. Od sledeceg dana su pocele barikade.  Nije li to cudno? Mozes ti ovde tvoju rasu da pravdas koliko god hoces, ali mene nemoze niko da laze jer sam dozivio vas narod kao nesto najgore.

Извор: Политика Online (коментари корисника)