Od kada su Sciptari na Balkanu?

honeybrownale 21. avgust 2007.

Vise mi je muka da slusam Sciptare  kako do besvesti ponavljaju kako su oni potomci Ilira a kako Srbi cute na ovu laz. Sciptari veruju da kad ponove laz 1000 puta da će ona postati istina.

Međutim, ono sto je manje poznato je od kada su Sciptari na Balkanu.

Da li neko može da postira navode iz literature sa hronoloskim pregledom
dolaska Sciptara na Balkan, a ne samo pozivanje na Djordja Manijaka.

Znaci:

a) Vizantijski izvori
b) srpski izvori
c) ostali izvori

Средњевјековна српска презимена, имена и надимци

Libero2000 – 31. maj 2006.

У давна времена, у средњем вијеку Срби су имали презимена слична, па и идентична данашњим. То показују старе повеље, углавном сачуване у манастирима краљевским, царски, кнежевским, деспотским задужбинама.

Презиме је породично име, а на старосрпском одговарајуће ријечи су; порекло, прозвиште, придјевак.
Старинска народна лична имена, па од њих изведених презимена, заступљени су у Дечанској повељи под именом – дед, предак појединих сељачких породица.
Међу презименима преовлађује очево име, односно име неког претка (патроним).

Пишући о српским средњевјековним презименима бечки историчар Константин Јиречек, иначе Чех, дао је и више конкретних примјера.
Рецимо, сељачке породице на баштини протопопа Прохора зову се; Шавчићи, Богдановићи, Побратовићи, Станићи и Срезојевићи. Нека поповска породица код Призрена „Попови Дикановићи“ (Дечанска повеља 1330.године).

Код Дечана, налазимо у истој Повељи, сељаке који се презивају по неком преtku: Брајић, Добромировић, Славојевић, Весељковић и друга.
Многа имена упућују на занимање претка: Ковачевић, Шавчић (од шавац), Поповић, Прахторовић (прахтор је порезник).

У Призренској повељи има неколико патронима из којих се види да су преци оних који су их носили доцније постали монаси, па су као такви доспели до високих црквених положаја. Тако неки шавац Драгомир презива се Калуђеровић, а неки поп Хранислав презива се Епископовић.

Из тог времена српске феудалне државе имамо још једну групу имена и надимака, од којих су настала презимена, каквих је било у свим европским земљама.
Такви су: Лисица, Муха, Јеж, Козодер, Свиноглав, Лојеоча, Злобрадић, Опаритул, Мутивода, Голозло, Голклас итд.
Занимљиво је да се презимена Голозлов, Голозловић,Голозлић јављају и у Загребу 1386.godine (Mažuranić: Prinosi za hrvatski pravno-povijesni rječnik 325).

У подужем списку учесника у битци код Ангоре, у којој је Србе предводио деспот Стефан Лазаревић, спомиње се и неки српски витез са презименом, сада тако драгом Хрватима – Павелић.
Гарантовано – није се звао Анте! То може посвједиочити г.Игор, који нам је раније постирао тај списак.

Стари извори о раној српској историји

Преузето са: istorijasrba.blogspot.com

Света Мудрост и Византија

Miroslavu i Vol Stritu – Sveta Mudrost i Vizantija

Zarko – Sep 22, 1998

Pozdrav Miroslavu i Vol Stritu!

Miroslave,

Drago mi je da ti se svideo moj tekst o Vizantiji. Sto se tice Svete Sofije originalni naziv je Hagia Sophia (u prevodu sa grckog Sveta Mudrost). E, sada, koliko ja znam ono Aja je izvedeno od toga Hagia, te se danas koristi, pa sam ga i ja koristio. Moguce je da su to Aja Turci izveli, i onda, verovatno ne bi trebalo da ga koristim govoreci o desetom veku. Mozda bi bilo najbolje da sam preveo na nas jezik.

Ako neko zna nesto vise o ovom pitanju bio bih srecan da me izvesti o pravoj etimologiji imena.

Vol Strit,

Posto si pokrenuo izvestan broj tema povodom Vizantije – sa nekima se slazem – odgovoricu ti na neke sa kojima se ne slazem. Nadam se da se slazes da bi najbolje bilo da zavrsimo sa ovom temom pa cemo nastaviti sa drugima. Cilj mi je da se slozimo u tome sta je istinito u vezi uticaja Vizantije na Srbiju.

I sam znas da je sinonim za pravoslavlje – vizantijsko hriscanstvo. A tu se ne misli samo na simbol, vec na uticaj hiljadugodisnje drzave i kulture na izgled pravoslavlja – kakav je danas. Pravoslavlje je, u stvari, helenski obojeno shvatanje hriscanstva. Sama liturgija (centar pravoslavlja) je DRAMA Hristove poslednje vecere koju su napisali Vizantinci.

Ja nisam govorio da je Vizantija ideal, vec da je najveci domet civilizacije, i da je kao i svaka ljudska tvorevina, bila gresna – mada mnogo manje gresnija od svoje pretece – rimskog carstva. Kalistos Ware je to dobro objasnio. Jeste – postojalo je dvolicnosti, svireposti i nasilja u Vizantinaca, ali to je samo delic istine, jer iza takvih promasaja Vizantije moze se proniknuti veliki IDEAL sa kojim su Vizantinci bili inspirisani – da osnuju na zemlji ozivljenu sliku Bozjeg carstva u nebesima. I zbog toga ja uzvisujem Vizantiju (iako nije potpuno uspela u svojem cilju), jer mislim da je to plemenit ideal koji ne postoji niti u jednoj drzavi sveta danas (a pogotovo ne u Milosevicevoj Srbiji), a cisto sumnjam da je i postojao ranije uzimajuci u obzir istoriju rimokatolickih drzava (uz postojecu inkviziciju, misionarstvo u krvi, indulgenciju, i drugo). Da li da Rusiju izuzmem u ovoj generalizaciji? Tesko – jer je isuvise bila anarhicna, divlja i neobrazovana, za razliku od Vizantije.

Prica o konverziji Rusa verovatno nije tacna, vec je vise legenda, a posto svaka legenda govori o izvesnoj istini spomenuo sam je samo da napomenem glas koji je bio enorman uticaj neizrecivog u lepoti i slavi vizantijskog rituala i umetnosti. Rusi su bili pokrsteni ne zbog svoje slobodne volje – vec mnogo vise jer su Vizantinci zeleli da ih pokrste. Vladimiru je data Ana, zena cara Vasilija II, za zenu – i tako se on pokrstio, a zatim i njegov narod. Misionarstvo plus trgovina.

„Vizantija nije ideal od koga sve ide na losije, vec jedna od preteca onoga sta je Srbija danas“ – ja mozda nisam razumeo sta ti mislis sa ovim recima. Ja licno mislim da je ovakva Srbija duhovno najgora Srbija koja je ikada postojala – ma kakav Aleksandar Obrenovic i njegova vremena! Neki nasi teolozi su mi rekli da bi bili srecni da je danas barem 0.01 posto Srba istinski pravoslavno. Te, nemojmo idealizovati proslost, ali ni sadasnjost, jer jedino „istina ce nas osloboditi.“

Ne slazem se da je cilj reformacije povratak na pravoslavno. Mada pre nego sto objasnim zasto to mislim voleo bih da mi ti objasnis zasto si izrekao suprotno.

Kada sam govorio da je Carigrad bio milionski grad, tu sam mislio na pojam gradjanina (kojeg je Vizantija imala) i ostalih. I mislio sam na kulturnu snagu gradjanina nad ne-gradjaninom u onom vremenu. Mislim da nije slabasan argument – jer u ona vremena Carigrad je bio najjaca kulturna sila prema kojoj su gravitirali najuceniji ljudi onog vremena u tim delovima sveta. A vec sam rekao da se ostali narodi nisu mogli ponositi svojom obrazovanoscu. Prefinjeni Vizantinci su se zapanjivali nad neukoscu zapadnih svestenika. A u nekim (svim?) uzrocima (mozda najvaznijim – npr. Filioque) rascepa crkve na istocnu i zapadnu – mozemo videti upravo razliku u obrazovanju, i s tim u vezi – shvatanju religijskih i kulturnih (a i politickih) pitanja.

Po nasem Rusu – Ostrogorskom gradjanin Vizantije je „ostao do kraja svesno najcivilizovaniji proizvod ljudske rase, svesno Rimljanin, svesno pravoslavac i bastinik grcke prefinjenosti.“

Znaci – ja se ne fiksiram na jedan period istorije – mislim da su temelji nase civilizacije Atina, Jerusalim i Rim (koji su mocno objedinjeni u Vizantiji), i mislim da je Vizantija – neizostavan stepen u razvoju civilizacije – u koga moramo upirati oci, jer je zanemaren, a enormno vredan. A postmoderna koja se, uprkos svemu, polako sve vise odomacuje, nam govori da bi sve te izvore trebalo da zaboravimo, sto je mislim veoma pogresno, ali mnogim zapadnim vladama – korisno – jer neobrazovani ljudi su lake mete za manipulisanje. A to su uzroci moje pobune protiv postmoderne.

„Ali nekoliko stvari govori da su Nemanjici to sto jesu mimo Vizantije (ne pravoslavlja vec kulture i drzave), a ne zahvaljujuci njoj„. Sa ovim se ne mogu sloziti iz vise razloga. Znas li ti sta je bio krajnji cilj naseg slavnog (mada ne mnogo visprenog) Dusana Silnog – da bude vizantijski car, a ne srpski – da bude najbolji u vizantijskoj drzavi i kulturi – da bude deo toga – glavni deo toga? On, a ni ostali Nemanjici, nisu nudili nikakav poseban srpski kulturni program. Te, mislim da postoje tu dva nivoa – politicki: krvljenje sa tada sve slabijom i iscrpljenijom Vizantijom radi vlasti (cak i ovaj nivo nije mnogo na strani samosvojnosti Srba – jer su oni zeleli da budu VIZANTIJSKI CAREVI), i kulturni: nikakav kulturni program Srba i ostajanje u vizantijskoj kulturi – a to je taj enorman uticaj Vizantije na srpsku kulturu o kojem ja pricam.

„Prvo, bilo je drugih hriscanskih princeva i vojvoda medju nama i pre Nemanje: zasto oni nisu nista uradili?“ – mislim da je to pre stvar politicke prirode, izuzetne licne vladarske sposobnosti Stefana Nemanje, i povoljne istorijske situacije. Objasni mi – zasto mislis da ovo ima veze sa nekom posebnoscu srpske kulture. Mislim da i ovde postoje gore navedena dva nivoa – politicki i kulturni. Ja sam govorio mahom o kulturnom, iako ni politicki nije bas u kontradikciji sa mojim stavom.

Sto se tice arhitekture – kao i svaka srednjevekovna – i srpska je bila mesavina veoma raznovrsnih uticaja (i romanskih i vizantijskih), ali uglavnom su to arhitekte koje su dolazile iz drugih drzava – ili su nase arhitekte bile obucavane u drugim drzavama – te i nasa najoriginalnija skola – moravska – nema neki poseban srpski stil – ili cak neku posebnu – prepoznatljivu – mesavina stilova. Mozda je jedino, u neku ruku, Gracanica izuzetak – te je i imala neki uticaj na potonju rusku arhitekturu.

Da zakljucim moje misli: Vizantija ima ogroman uticaj na Srbiju, a samosvojnost srpske kulture nemanjickog perioda – gotovo da ne postoji, jer nije ni bilo nikakvog jasnog i odredjenog srpskog kulturnog programa, niti posebno izvajanog kulturnog ideniteta.

Znas, ja bih iskreno voleo da smo mi imali nesto posebno, nesto ogromno originalno, i necim zaduzili svet, ali nazalost – nismo, i mozemo se zahvaliti – uglavnom Vizantiji – za gotovo sve sto smo dobili u srednjevekovnim vremenima – na prvom mestu – pravoslavlju – koje nas je sacuvalo kroz vekove turske vladavine. Ne bih idealizovao Srbe, jer mislim da smo nezreo narod – i da smo za najveci broj nasih problema sami krivi – od Kosova (ima Nikolaj Velimirovic veoma mudre reci o tome) – pa sve naovamo. Tek – kada pogledamo u sebe i shvatimo svoje greske, pozelimo da radimo na njima i skupimo volje za to – onda cemo imati neke sanse.

Ukratko o dve druge teme – posle ih mozemo sire razmatrati – ali bih prvo zeleo da zavrsimo pocetu diskusiju o Vizantiji. Spominjao sam ti vec Ricarda Rortija i on je posle Nicea, nekih egzistencijalista i Fukoa, proklamovao smrt filosofije. U te ideje bas ne verujem, ali mislim da ima izvanredne ideje o moci knjizevnosti – npr. nad etikom – i da nama knjizevnost moze biti mnogo korisnija u tom polju nego filosofija. Ja ne verujem premnogo u nauku – ali mislim da nam delimicno moze pomoci na putu ka istini. Ne bih je odbacio.

Ajaks (mi ga zovemo Ajant) se ubio, skocivsi na mac nabijen u zemlji, zbog sramote koja je bila prouzrokovana ludackim ponasanjem (pokolj stoke), koje je prouzrokovano njegovim narcizmom koje je uvredilo Atinu, a sve zbog toga sto je Odisej nasledio Ahilejevo oruzje umesto njega. Narcizam i zavist su doveli do ludila i smrti! Veoma mudro kao i sve u najvecoj mitologiji istorije. A – Ahilej se vraca jer je ubijen Patroklo. Da li je to – to?

Vec sam se previse ispisao. Za kraj – nisam ni znao da u obliznjoj biblioteci postoji veliki broj dela Merezhkovskog, i tek sada shvatam koliko je plodan pisac i koliko je znacajan bio. Kada nadjem vise vremena gledacu da nesto od toga procitam.

Pozdrav

Извор: SerbianCafе (Дискусије)