Др. СВЕТОЗАР МИЛЕТИЋ

(1826-1901).

Чудне се ствари дешавају, кад и кад. Велика и драгоцена идеја нађе у извесном моменту слаба браниоца, као што и какав велики дух сломи своју снагу залажући се за ништавну идеју. Али кад је и идеја јака и човек силан, сувременици добивају прилике да присуствују знатним догађајима, а потомцима остаје једно доба за дивљење и подстицај. Такав је случај с Милетићем. У тешкој борби коју је Српство водило за свој опстанак он је добио најтежи део: одређен је да буде политички вођ једноме народу који се брани од снажних непријатеља. Од свих особина које се траже од врховног заступника народне идеје он је имао најглавнију: светао карактер. Кад је требало дати народној идеји најјачу потврду а удруженим борцима највише снаге, Милетић је уз своје снажне беседе и чланке додао и целу своју личност, те тако претворио српско питање у питање патриотске части. Он је дао све што човек може дати, и тиме задовољио велико морално начело о жртвовању личних интереса благостању целине. Ако је та жртва била узалудна, кривица није до вођа него до других друштвених сила, које често ослабљавају напоре и највећих ђенија.

Уз карактер, Милетић је имао и један особити темпераменат. Да му је пало у део да као државник изводи извесне реформе, његов би темпераменат омео у најважнијим тачкама његово реформаторско дело. Али за борбу коју је он водио, требало је да човек има и нешто више оштрине, неку врсту политичке тврдоће, нешто несавладљиво и необуздано, што војску дисциплинује а противнике заплашава. Не мари ако, покадшто, у разгору борбе, један јак осећајни прилив ослаби хладно размишљање и педантно прорачунавање. У великим националним кризама није увек државнички разум спасавао народе. Кад се води борба, и индивидуална и колективна свест налазе се у једном нарочитом стању. Тада се дешава да и најумнији вођи учине по неку погрешку, јер им недостаје спокојства потребног за тачну оцену својих и туђих поступака. Гледајући на народну идеју као на скупоцено благо, Милетићу се свако, ма и привидно, одступање из првог борног реда чинило као нека врста издајства. Кад је реч о борби за народност њему је свака умерена акција личила на нерад, преговори на скретање с правога пута, а ратна тактика напуштање положаја. Он је желео да сви борци имају гвоздене прси, а да у њима куца ватрено срце. На жалост, ни најснажнијем карактеру не полази за руком да морално препороди људе, као што ни најђенијалнији мислилац не успева много у усавршавању медиокритета. Они само појачавају умне и моралне силе које су у скривеном стању, и групишу оделите тежње и акције на заједнички посао. Али увек главни део рада пада на њих; остали добивају споредне улоге. А посао у који је Милетић уложио цео свој живот захтева дуготрајну акцију свега српског народа. Једном одреду тога народа Милетић је био у једном подужем периоду главар, и кад се проучи његов витешки рад, моћи ће се јасно појмити да после необичног поштовања које су му указивали сувременици, мора доћи дивљење, с којим ће га се сећати потомци.

Јаша М. Продановић.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Кучи – живот и обичаји

ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ

…

4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …

5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.

6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.

7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.

8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.

Г. Неколико последица племенског живота

Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.

У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.

У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед.  У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.

Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.

Извор: наставља се…

Сродне теме:

• Више о Бјелопавлићима
• Порекло Црногораца, Брђана и Зећана
• Књаз Никола: Балканска Царица
• Гастон Гравје: Новопазарски Санџак

„Пера је рецепт за преживљавање, али и више од тога, нашао у јевтиној квази-политичкој скрибоманији”

Tako je govorio

Petar Luković – 08. септембар 2004.
Srbija je tradicionalno poznata kao svetski šampion u kurčenju slobodnim stilom i ponositom udaranju u prsa kako smo u svemu najbolji:

1.imamo ruda i minerala i rečnih tokova o kojima svaki Hrvat može da sanja u besanim noćima;

2.imamo Vojvodinu koja može a neće, mrzi je, da prehrani pola Europe, za koji hurac mi da hranimo naše neprijatelje;

3.imamo najebozovnije žene na svijetu;

4.imamo preslatku nejač – decu i starce, večite žrtve ratova u kojima nismo učestvovali;

5.imamo ognjišta koja se sama pale;

6.imamo najveću i najbolju vojsku & paravojsku o čijim slavnim pobedama stanovnici Srebrenice i Vukovara i Kosova još uvijek govore šapatom;

7.imamo najjaču mafiju na Balkanu kojoj nije bio veći problem da likvidira srpskog premijera;

8.imamo udovicu-pevačicu Cecu Ražnatović kojoj su sise sve veće, gotovo do polutara;

9.imamo sportiste koji su u najtežim trenucima za ovu zemlju, a večito su u Srbiji najteži trenuci, svojim medaljama dokazivali našu nacionalnu, pravoslavnu, rasnu, fizičku i metafizičku superiornost

Podgrmechki – 08. септембар 2004.

Luković je mentalni i fizicki debil, koji pripada naciji onih komunisticki „denacionanalizovanih“, opranih, ispranih i osusenih. Komunista vise nema, ali su ostali njihovi „materijalno-mentalni ostaci“ da kontaminiraju ovo, i bez njih tesko vreme i breme.
Upravo u tom i takvom vremenu Pera je recept za prezivljavanje, ali i vise od toga, nasao u jevtinoj kvazi-politickoj skribomaniji.
Piskaralo, koje tesko da bi se udomilo i u trecerazrednim palanackim novinama, danas zaradjuje poput pravog profesionalca i to u najbogatijim sredinama, prodajuci ono sto nikad i nije bilo deo njega – dostojanstvo, cast i ponos, glumeci „dvorsku ludu“ onima cije su ruke, ponovo nekaznjeno, ogrezle u srpskoj krvi.
Pera svojim „dvorskim ludovanjem“ uveseljava etnicki ociscenju i nekaznjenu Hrvatsku, ali i sve druge koji hoće da plate iluziju da su Srbina unizili i uvredili.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)