Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

K

Коло, коло, наоколо – Како се ничему ненаучисмо

MaliOblak (pustam kišu)

25. jun 2009.

Спаљена књига Васе Пелагића Народна права и даље непожељна у Србији

Независност

Какве је све „инкриминисане мисли” Пелагић записао у „Народним правима”, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо”, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних” за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен”. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза”. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других”. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја”…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански” у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој”. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде”, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба”. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности”. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје”. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име”.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум”, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!”, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!”. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили и у најмању руку у Хаг протерали.

Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

„Плате се у државном и јавном сектору исплаћују а остали нека…”

Posted in Србија, економија, SerbianCafe by Соларић on јун 10, 2009

Преузето са SerbianCafe.com (дискусије)

Na balkanu gore nego sad u Americkoj recesiji!

Realista (programer)

24. maj 2009.

Banke i vlast u Srbiji (a i u ostalim delovimam bivše Juge) odmah oduzmiju ljudima sve ako imalo kasne sa vracanjem kredita.

Banke u Srbiji sve češće prodaju imovinu dužnika stavljenu pod hipoteku

Kuće, lokali i zemlja idu na doboš

Autor: V. Spasić | Foto:Northfoto | 24.05.2009. – 00:01

Banke i lizing kuće polako stežu omču oko vrata građana i privrede. Poslednjih nedelja sve su učestalije prodaje stanova, lokala, kuća ili zemljišta fizičkih i pravnih lica koja ne mogu da vraćaju uzete kredite. Ništa bolje ne prolaze ni korisnici vozila i opreme uzete na lizing. Državne mere nemaju mnogo efekta kod dužnika kojima je voda došla do grla, a stručnjaci očekuju još goru situaciju.

pajsije78 30. maj 2009.

Situacija je više nago alarmatna u Srbiji. Tražnja pala za 50% plus niko ništa ne plaća. Troškovi idu, a posao stoji. Niko se ne sekira niti poduzima, još na ubeđuju da smo izašli iz krize a para ni do korova. Oko 60000 firmi je blokirano, zvaničan podatak. Kada vas blokiraju prvi na listi je država i njen aparat pa tek onda šta ostane dobavljačima. Plate se u državnom i javnom sektoru isplaćuju a ostali neka crknu. Pre neki dan zovem javnu ustanovu da mi platu pošto su probilii valutu od 30 dana na 70 a oni meni: „Skupljamo za plate”.
Ja treba očiglednom da živim od vazduha. Kriza u Srbiji nije prouzrokovana spolja nego izuntra. Sistemski nije ništa odrađeno. Mi privredu nismo pripremili za nove uslove poslovanja a trebali smo to da uradimo pre 20 godina.
Sve u svemu totalan kolaps.

Држава Србија је озбиљно разједена и угожена од стране сопствених највиших чиновника

Posted in НСПМ, Србија, друштво, култура, политика by Соларић on мај 20, 2009

Коментар преузет са: Нова Српска Политичка Мисао

о Димитријевићима

четвртак, 14 мај 2009

Ствари у вези с писмом српског језика стоје тако да сам често помишљао, а онда и писао на једном форуму (сајт Видовдан), да се ради о субверзији језика, Устава и Државе у самој држави, у врховима власти.
Некако је све упућивало на то, по логици ствари, колико год да је на први поглед изгледало невероватно и нечувено. Сад видим да је то сасвим могуће, да вероватно није далеко од истине.
Држава Србија је озбиљно разједена и угрожена од стране сопствених највиших чиновника, који раде на њену штету, а грађани их још и плаћају за то.
У нашој држави је све могуће, и зато није чудо што овако дуго посрћемо, што нам је овако како нам је, и то не само у области језика и писма.

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати

Posted in Србија, повесница by Соларић on април 25, 2009

КНЕЗ МИЛОШЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ,

Српски Књижевни Гласник

Комплетан чланак:  solaric.wordpress.com/knez-milos/

Милош Обреновић (1848)

Милош Обреновић (1848)

… Какве су користи Срби имали од Милош-Марашлијине погодбе?

Њиме су учињени ови уступци:

(1) прикупљање пореза прешло је са турских органа на народне кнезове;

(2) поред муселима н кадије био је и један српски кнез, који је присуствовао кад се судило Србима;

(3) она сума која се везиру давала преко пореза, на издржавање ње-гове свите, утврђивана је договорно с народним кнезовима;

(4) један савет народних кнезова имао је бити установљен у Београду поред везира. Народни кнезови нису у ствари имали никакав други задатак него да спрече глобљење и угњетавање раје; да бране рају како од неправедног кажњавања, тако и од оних намета које би турске власти хтеле ударити на њу преко уобичајених пореза, тако рећи, без законског основа, чисто по својој. вољи. Србијом су управљале турске власти, и то по турским традицијама, али поред њих су постојали народни кнезови, као неки народни трибуни, који су имали да се одупиру њиховим злоупотребама власти. Њихова је улога била врло важна, али чисто негативна.

Један од српских кнезова, Милош Обреновић, постао је фактички господар Србије, поред  кога Султанов везир, са свим својим судским и полицијским апаратом, није значио ништа више. Услед чега је наступио овај преображај?

Његови су узроци многобројни. Пре свега, Букурешки уговор којим се Порта обвезала Русији да ће дати Србији једно аутономно уређење. Порта није ми-слила да ове обвезе изврши, али баш зато што није ми-слила да их изврши, она је желела мир у Србији, избега-вала све што би могло изазвати незадовољство у народу, и дати Русима повода да траже извршење Букурешког уговора. Отуда, место енергичних мера према Србима, које би истина у крви, али коначно, утврдиле њену власт над њима, њено вечито преговарање и погађање са Ср-бима, које је могло имати за последицу само раслабљавање а никако учвршћивање њене власти. Г. Гавриловић је врло лепо показао, колико нам је вредео Букурешки уговор, и ако неизвршен, – и колико нам је помогла руска интервенција, и онда кад само у латентном стању.

Турска-управа у Србији није, дакле, била тако јака како је изгледала. У ствари, то је била једна војска пала у непријатељску земљу, која још није стигла да покупи оружје од народа, и која је, из страха од дипломатских заплета, остала као закована на свом месту. Прилике за стварање српске управе биле су врло повољне. Питање је само на какав су се начин Срби користили тим приликама? Каква су била њихова средства и методе?

Г. Гавриловић је одговорио врло прецизно на ово питање; он је обелоданио све тајне путеве српске политике. Срби су се поглавито служили подмићивањем. Финансијска ситуација Марашлије и његових органа није била ни мало сјајна; они су вечито били у новчаној забуни, и Милош, који је то одмах осетио, закупио је од њих управу београдског пашалука, као што је био за-купио скеле и мукаде.

… Она пљачкашка експлоатација потчињене области, какву су иначе практиковали турски гувернери, била је у београдском пашалуку немогућна.

Пошто су му приходи били тачно ограничени, то је Марашлија био принуђен да и своје расходе држи у извесним границама. Али трошити са рачуном, пазити на сваку пару, имати реда у расходима, све је то била тешка ствар за једног турског гувернера, навикнутог на расипничко трошење источњачког господства. Нарочито, то је била тешка ствар за једног човека као Марашлију, који је био научио да држи велики двор, и био познат са своје ,,широке руке“. Редовни приходи које је имао у Србији, њему нису били довољни; он је врло брзо дошао у новчану забуну; морао да тражи своју плату „у напред“, чак с времена на време да се обраћа на Милоша за ма-териалну помоћ. Милош је радо помагао везира, али је за своје услуге умео да се наплати. У новчаној зависности од Милоша, Марашлија је морао трпети све Мило- шеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије  Милош је постао од прилике онако, као што један вешт каматник присваја себи имање једног лакомисленог пле-мића који се код њега задужио.

… Али, у београдском пашалуку, пљачкање раје било је немогућно, – и зато, кад су уступили већи део своје плате везиру, муселими су се у један пут нашли у таквој материалној беди да им није остало ништа друго него да се продају Милошу. Те оголеле турске војводе постају Милошеви плаћеници, његови потајни агенти; потпуно деморалисани да би могли стати на пут српској управи која се ширила на штету турске.

… Милош је постепено успео да изнуди од Турака све оне политичке уступке које су му биле потребне, исто онако као што је енглески доњи дом вештом употребом свог буџетског права дошао до своје данашње политичке надмоћности. Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати у београдском пашалуку, чим јој је пљачка ускраћена, и њеном трошењу постављене извесне границе.

Али, маколико њено опадање и пропадање изгледало фатално, оно је, у извесној мери, било изазвано и неким личним узроцима. Марашлија и Милош били су управо онаква два човека каква су, у овом случају, требала да се нађу један на турској, а други на српској страни. Докле је Марашлија био велики господин на турски начин, то јест без рачуна; са једним владалачким луксузом; свугде пре на свом месту него у београдском пашалуку, где су турски приходи били тако саревњиво ограничени, дотле је Милош био сељачки лаком на новац, бескрајно вешт и нескрупулозан у прикупљању свих земаљских прихода у своје руке; један од највећих капиталиста на целом Балканском полуострву онда кад су се турске власти у Србији, тако рећи, „пролетарисале“. Вук је писао о њему: „Човек, који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804 био сеиз код свога брата, а 1815 године није имао двеста дуката да избави свој живот из Турака, него је морао узајмити, с помоћу народа дошао данас до такога богатства, да не само дукате на иљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све, што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. То је све тако; али, ипак, велико Милошево богатство било је једна срећа за народ: само с помоћу тог богатства, Милош је могао извршити откупљивање земаљске управе из турских руку, кад је Турцима дошла потреба да је продају.

Кнез Милош је имао два задатка: прво, да ослоболи земљу турског туторства; затим, да заведе самосталну националну управу. Тежину првог задатка увиђа сваки. Други задатак пак може многима изгледати доста лак. Јер, природно је претпоставити да је наш народ једва чекао да дође до своје самосталне управе, готов да јој служи с одушевљењем и благодарношћу.

После Гавриловићеве књиге, види се јасно да ни овај други задатак није био тако лак као што је изгледао. Колико је год Милошу требало вештине да истисне турску управу, толико му је исто требало енергије да на место ње утврди управу српску. У томе послу он је наилазио на не мале тешкоће код својих властитих сународника.

… Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским властима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.

Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу његовог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, – како би рекао Вук, – чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човека, с којим се да радити…

… Исте те особине које је показао у борби са својим противницима, Милош је показао и у борби против хајдучије. Хајдучку дивљину он сузбија опет дивљином – тук на лук! – али дивљином намерном и систематском. Његове мере противу хајдучије, чак и један тако резервисан писац као Г Гавриловић мора да назове „језовитима“. „Имања хајдучка конфискована су, разграбљивана, домови сравњивани са земљом, породице расељаване па чак и прогањане у друге пашалуке„. Ухваћени хајдук или јатак кажњава се сверепо. На пример, Милош наређује да се један убица одведе на оно исто место где је извршио убиство, „и ту да га бију секиром донде док не умре“.

… И после свега овога Г. Гавриловић закључује:

„Строгом полицијом и сгрогим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. ,,Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији… Европе строжија бити не може… Што год се у Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена… У… серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..

… У својој карактеристици Милошева режима, Г. Гавриловић нам открива тајну свих Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Саревњив на свој кнежевски ауторитет са свом подмуклом интенсивношћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власти у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање; са једним дубоко презривим погледом на народ, који је називао „неблагодарном кучком“ и „стоком без репа“, Милош је успео да утврди своју личну моћ у Србији, и да натера цео свет да га сматра за господара. Његова је власт била још груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео целу земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана.

… Али право је рећи да организовање власти, извршено после Милошевог пада, није било у тој мери тежак посао у којој стварање власти које је он извршио. Организовање власти извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али без икаквих Богом даних способности. Али створити власт у једној земљи која је тек изишла из буне, и која ни пре буне није била навикнута на власт у правом смислу речи; сгворити власт код једног народа са анархистичним склоностима, то је био један посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. …

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Сродне теме:

Сиромашнију државу која издржава већу администрацију као Србија тешко је наћи у свету

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on април 23, 2009

Лоша влада и горе алтернативе

Славко Живанов
петак, 10. април 2009.

Требало нам је тек осам месеци да постане очевидно да је Влада Србије толико неспособна, штеточинска и охола да и најнеспособније Владе из периода националне историје могу да одахну и констатују да и од њих има горих. Неправедно је да је лош кадровски састав скоро свих министарстава неприметан, готово да не може да се искаже у својој драстичној неспособности због доминације катастрофалних кадровских решења у министарставима која се непосредно баве економијом, а самим тим и стандардом свих грађана. Можда је тачно да Србију никада опаснија економска криза од ове у којој смо није захватила, али је извесно да никада горе министре, и њихове сараднике, нисмо имали. (Изузев малобројних изузетака).

Сима субота, 11 април 2009

Борис Тадић и ДС су највећа брука политичког живота ове државе. Толико су неспособни да ће просто уништити државу. Погледајте само шта ради Бојан Пајтић са делом екипе ДС. Човек на територији државе Србије ствара нову државу а све уз подршку ДС чији је он подпреседник. О економској политици владајуће коалиције нећу ни да говорим јер је већи део народа Србије на својој кожи осећа. Сиромашнију државу која издржава већу администрацију као Србија тешко је наћи у свету. Експерти у влади били би просто смешни да по народ и државу нису трагични.

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Сродне теме:

…у овој земљи од формирања ове „социјално одговорне владе“, све привремено. Само је њихова власт, ваљда, вечна

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on април 13, 2009

Спремљен закон за смањење плата

Посланицима, председнику државе, премијеру и министрима, службеницима Народне банке Србије, запосленима у општинама, организацијама обавезног социјалног осигурања, јавним предузећима, државним радијским и ТВ станицама, члановима управних одбора и привредних комора привремено ће бити смањене плате, накнаде и друга примања. То пише у Нацрту закона о привременом смањењу зарада који је урађен у Влади Србије.

М. Б.

[објављено: 10/04/2009]

Пера Ложач, 10/04/2009,

Ово је најнижи популизам, да се покупе поени код осиромашеног народа. Сад ће, тобоже, они који не живе од плате, да смање плату себи и онима који живе од плате. Смањиће плату себи онај који располаже овим нереалним, пљачкашким и расипничким буџетом. Сав квалитетан кадар, који ради у државним системима ће да оде, јер и овако има плату за 2-3 пута мању него у привреди. Ко ће онда да води државу? У Министарствима је организациони хаос достигао алармантне размере, НИШТА не функционише. Паушалним решењима ништа се никад није решило. На пример, ако неко ради за 30.000 динара, а његово место нити је потребно, нити је ефикасно, нити је он квалификован, њега треба отпустити, а онога ко ради за 70.000 и зна посао и доприноси треба сачувати. Али, ко ће да се бакће анализама, плановима… Најлакше оплести паушално, па до следећег виђења за који месец, када се испости овај „пакет“. Привремено се смањује, јер је у овој земљи од формирања ове „социјално одговорне владе“, све привремено. Само је њихова власт, ваљда, вечна.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Београд је био некада град на високом нивоу, било је то пре II. светског рата

Posted in Србија, друштво, SerbianCafe by Соларић on фебруар 25, 2009

Šta fali Beogradu?

ScGirl (one and only!) – 16. mart 2005.

Pošto ga ovde pljujemo i hvalimo, mazimo i pazimo, kritikujemo .. Ajde da vidimo šta mu to fali, po vama?

Ovo verovatno muskarci neće razumeti, ali cavrljamo drugarica i ja pre neki dan i dodjemo do istog zakljucka.. DEFINITIVNO mu fali veliki broj ogromnih prodavnica garderobe, gde vas nezadovoljna butikasica neće stalno zapitkivati da li može da vam pomogne :) (uh to sam mrzela :)) Nego, slobodica.. BEZ PITANJA, biras, setas, uzivas, …

Molim da ne predjemo na politiku i socijalu i ostalo.. Pitanje je šta mu fali od sitnica?

skomu – 16. mart 2005.

Kako neko može uopste govoriti o kulturi tih zapadnjaka, kad isti ti zapadnjaci, kad odu u druge zemlje na odmor, postanu stoka, da ih nema vece. Znam, da su Spanci vise voljeli ljude iz ex YU, nego Nijemce, bas zbog tog razularenog ponasanja njemackih turista. Čak Nijemce nisu pustali u pojedine diskoteke, vjerovao ili ne.

Nama se čini da su oni kulturni, jer država svojim kaznama omogućava njihovu ‘kulturu’. A da nema toga, bilo bi kao kad odu u Spaniju na odmor. Tamo su ogromne kazne ako se ne propusti pjesak na pjesackom prelazu, ako se ne plati porez isto su velike kazne, muskarci moraju biti pazljivi jer ih žene mogu tuziti za seksualno zlostavljenje ako kažu neku pogresnu riječ…

A koliko su zapadnjaci samosvjesni, najbolje govori to, da npr. skandinavske države moraju kontrolisati prodaju alkohola, i alkohol prodavati po ogromnim cijenama da stanovnistvo ne bi samo sebi naskodilo zbog pretjeranog konzumiranja alkohola…:)

ma nebitno – 16. mart 2005.

Nedostaju mu pravi Beogradjani, pogotovo oni mladji koji su se zadnjih petnaestak godina sticajem raznih okolnosti rasejali po celom svetu za boljim zivotom , od Aljaske do Australije…:)

P.S. moja definicija „pravog Beogradjanina“ je sledeća:

To nije obavezno neko ko je rođen na teritoriji grada Beograda, već neko ko je živeo bar neko vreme u ovom divnom nasem Beogradu, zavoleo ga, voli ga i dalje i svojim ličnim ponasanjem daje primer kako se treba ponasati kulturno u svakom gradu pa i u nasem Beogradu. (npr. nebacati otpatke i zvake po ulici i sl.:) )
primer: Duško Radović,itd,itd

beogradu fali... – 16. mart 2005.

malo kulture, ali one osnovne, koja ništa ne kosta… a to je da se koristi redovno hvala, molim, izvolite, posle vas, dovidjenja – uz obavezan osmeh i gledanje u oci kada sa nekim razgovaras. ponavljam, malo opste, osnovne kulture, lepih manira…

znam da me razumete…

kocka*secera – 16. mart 2005.

ja bih volela da u beogradu cene budu srazmerne standardu, ne zato da bi se bilo ko iz inostranstva osecao ovako ili onako, nego da bi narod živeo kako treba. što se mene tiče, cene da budu tolike da ne mogu ni przeno jaje da kupim, ali da plate gradjana srbije prate korak sa tim i da isti žive kako i treba da žive.

izvini, scgirl (ovo nije bila sitnica), ode ti tema u pm:-)
a bas je dobra, kao sto rekoh već…

nešto razmišljam ovih dana (evo sitnice):-): fale beogradu kampovi za decu od 3 god pa na dalje (da mogu da plivaju-bude vruce leti napolju:_-), zezaju se, igraju (možda neki sport) i uce (o srbiji, beogradu, geografiji…), a da je otvoren leti tipa od 9 do 17h, da deca budu po godinama svrstana). znaci kamp bi imao bazen, neki park ili teren za igru, ucionice, i da deca budu u normalnim grupama ( u smislu, na toliko i toliko dece-ucitelj plivanja ili onaj koji vodi grupu).

+ona+ – 16. mart 2005.

Zaista bih volela da se to sa smećem kod nas regulise, i prestanite da pricate da nije tako strasno. Prvi utisak koji ljudi steknu pri dolasku u Bg-je taj. I ScGirl, šta karikiras, nisam spomenula da neko nekome baca na glavu u sred dana kesu. (ali na kvarno kad niko ne vidi-da)
Da nastavimo temu. Beogradu nedostaju nove fasade (nešto se radi na tome) i ono sto bih jako zelela lepi balkoni, sa cvecem a ne sa raširenim gacama na uzetu. To bih zabranila da se pitam.
Beogradu nedostaju normalne ljuljaske i klackalice za decu po parkovima, a ne one iz kojih vire zardjali ekseri, znaci u svakom stambenom bloku lep park.
Možda to za ScGirl nisu sitnice, ne znam. Da li me prodavacica spopada ili ne, zaboli me uvo. Kažem, hvala-samo gledam i u cemu je tu problem. Opet vise volim da su i takve nego da ne ustaju sa stolice kad musterija udje, turpijaju nokte, popunjavaju ukrstenice ili razgovaraju na telefon.

Boombastic – 16. mart 2005.

Nisam dugo bio u Beogradu ali bi po meni Beograd trebao da promeni: potpuno imidz i da izadje iz proshlog milenijuma sa folk top listama, da se vrati stari renome beogradskih fakulteta, da se pozabavi korupcijom, traziti i kaznjavati odgovorne na funkcijama, suochiti se sa neorganizovanom gradskom chistocom, organizovanim kriminalom, loshim gradskim prevozom, loshim putevima, zameniti jednolichne komunistichke gradjevine lepim i raznobojnim fasadama, uloziti u gradsko zelenilo, uchiniti pristupachnijim kulturni zivot grada, uloziti u sportske objekte, iskoristiti potencijale koje sam grad nudi kao shto su Kalemegdan, Ada Ciganlija i Avala, obnoviti stari grad, dozvoliti tehnologiji da zazivi u svakom domaćinstvu…
A sve to se samo može postici prilivom kinte i popravljanjem standarda, ispravnom međunarodnom politikom, povratkom raseljene beogradske inteligencije, mladim snagama koje su negde u svetu već videle kako to treba da funkcionishe i kako već stotinama godina negde tamo funkcionishe…
Dozvoliti priliv stranog kapitala, znachi prihvatiti već razradjen sistem a ne biti po svaku cenu razlichit i nishta time ne postici.
Rezime: Menjati se i ići u korak sa svetom,  jer chemu nam svi ti potencijali ako nisu iskorishceni ?
Raditi na sebi i na svome okruzenju, prihvatiti pohvale ali priznati i poraz a uz priliv kinte Beograd će dobiti takvu dushu kakvu mnogi velegradi nemaju jer ljudi su ono shto chini dushu jednog grada a to je Beograd uvek imao, nekada vishe, nekada manje… Sada je chini mi se kao da spava… Ali probudice se beli grad, to je samo pitanje vremena …
Pozdrav !

Nunki – 16. mart 2005.

Bio sam u Beogradu prošle nedelje, na kratko. Mracno, ulice u centru grada su bile prekrivene ledom, kao da grad ne pripada stanovnicima, nego cekaju da se Bog smiluje i istopi taj sneg i led i pusti ih da idu ispucanim trotoarima, kako su navikli…otisao sam pomalo rastuzen, premda nicim zacudjen. Mrtvilo i apatija je neki generalni utisak. Ljudi odseceni od realnosti, mahom. Naravno, nisu toga svesni, svaka zajednica ima neku logiku opstanka, inače je ne bi bilo.

Kad gledam iz daljine, želim da se vratim, kad odem tamo, konkretno sposoban i organizovan da to izvedem, vrpoljim se do leta sa Surcina koji će da me izvuce iz još jedne moje uzaludne „izvidnice“.

Mnogo, mnogo, mnogo prazne price, svi su puni nekih „grandioznih“ planova, gotovo nikakvih konkretnih predloga. Samo daj pare. Ma, okej, ali, gde je realan plan? Dobitak? Racunica? Ono što se zavrsava, zavrsava se u krugu nekolicine na vlasti, kao i pre njih, ne vidim razliku, samo su lica nešto umivenija i negovanija. Mentalitet cinovnika Otomanske imperije.

Volim moj Beograd, ali, nazalost, deluje mi trenutno kao da su ga Turci napustili koliko juče.

-cica (jedva ceka prolece) – 16. mart 2005.

Nuki,
stoji sve sto si rekao ali pored toga ja mislim da si bio u pogresno vreme u bg-u. kraj februara, početak marta…sivilo bg-a, hladno, bljuzgavica u gradu, blato, led…
a ljudi, umorni i smoreni od hladnoce i zime…pomalo depresivni i bez energije…

bg je totalno druga prica na proleće i leto :) onda se oseti onaj duh beograda i energija koju nosi. Ali kao sto neko rece, bg je bg upravo zbog ljudi i nekog opustenog nacina zivota. Zbog izlazaka, zbog kafenisanja, zbog kafica…

Setila sam se još nečega sto mi smeta u Bg-u. Definitivno način skolovanja. U razredu po 40 ucenika, prfesori nadrkani. U srednjim skolama se i dalje uci iz kompjutera PASCAL (kompjuterski program koji odavno ne postoji vise niti se koristi). Engleski se uci 2 puta nedeljno a treba svaki dan i to iz nekih bezveznih knjiga koje imaju mnostvo dosadnih tekstova.
Na fakulteima se ne zna ko pije ko placa. Profesori otkazuju zakazuju ispite kada im se cefne, kasne na predavanja i ispite, izivljavaju se. Nisu nikada slobodni van predavanja da pomognu studentima itd.
Takođe kao sto neko rece trebalo bi pola grada da se renovira. Mnoge zgrade izgledaju toliko prljavo i oronulo da je to neverovatno. Takođe mnoge lepe gradjevine ni ne dolaze do izrazaje jer su neocuvane.

E da smeta mi sto pravosudje ne fukcionise pa može svako da te vuce za nos. Nikog ne možeš da tuzis.
I smeta mi sto kada kupis nešto ne možeš da vratis ako ti se ne svidja ili ako ti u bilo kom slučaju ne odgovara. To se svuda u svetu praktikuje.

(more…)

Већина најгорљивијих и најекстремнијих идеолошких заступника и следбеника либерализма не залази на магично слободно тржиште

Posted in НСПМ, економија, медији by Соларић on децембар 17, 2008

Политички живот

Либерал у државној заветрини

Маринко М. Вучинић

четвртак, 11. децембар 2008.

Већ први кораци новог главног уредника Политике показују да ће овај лист веома брзо прерасти у упориште наших горљивих идеолога либерализма. И поред драматичног краха и пропасти либералног концепта апсолутног деловања слободног тржишта у најразвијенијој капиталистичкој земљи, и даље нас овдашњи либерали упорно засипају мантрама о недодирљивој и неупитној догми слободног тржишта.

Већина најгорљивијих и најекстремнијих идеолошких заступника и следбеника либерализма не залази на магично слободно тржиште, већ из заветрине државних институција или државних института проповеда свој тржишни фундаментализам. Они тако преписују другима чудотворни лек који сами никада нису пробали, али су зато убеђени да је то спасоносни излаз за све наше социјалне, политичке и економске проблеме. Изразити пример ове недоследности је постављење Мише Бркића за уредника економске рубрике Политике. Он у нашој јавности слови као један од најпознатијих заговорника слободног тржишта, либерализма, конкуренције и приватизације

Извор: НСПМ