„Економија је писана и финансирана од стране капиталиста, што значи да је они и воде…”

Posle obrazovanja u inostranstvu?

????
26. maj 2007.

Posle obrazovanja u inostranstvu, znaci zavrshili ste neki fakultet u inostranstvu i resili ste da se vratite nazad u nasu zemlju, zeljeo bih da čujem mishljenja ljudi koji odma posle njihovog diplomiranja vratili se nazad- kako su se snashli? Jeli teško naći posao s obzirom u inostranstvu si zavrshio? Jeli to prednost ili nije? Sva iskustva kroz šta ste morali proc navedite,šta ste ovcekivali? šta vas je najviše sokiralo a i možda razocaralo? Sva mišljenja vezano za temu su prihvacena. Zahvaljujem

@#@^tiny_mce_markeramp;
02. jul 2007.

Nebi se slozila sa tobom, jer su fakulteti u instranstvu nabijeni sa glupostima, vidim da si iz danske ako se ne varam, ali u kanadi su fakulteti kao sto sam rekla, npr filozofija, isto kao kod nas što se tiče gradiva, uci se fjord i drugi jevreji, economija je pisana i finansirana od strane kapitalista, sto znači da je oni i vode, mislim ekonomiju, malo ako se cita među redovima i videti će se o cemu pricam.

Mnogo je vise sazvakano ali i uce samo sto treba, zato su jako rezervisani i limitirani po meni glupi jer su tako uceni, neznaju za vise, nikad ničemu ne prilaze kriticki kao mi, nikad se ne UPITAJU zašto ovaj zakon postoji i ko ga je pisao i zašto je tako napisan, ko je doneo ovu odluku, zašto se knjige pišu kao što se pišu itd.

Ono sto nauce, bilo da je teorija ili nešto drugo shvataju kao fakt kao istinu jer su ih ucili prvo u osnovnim skolama da je teorija istina-glupost, sto po meni nije nimalo o.k, znaci razmišljaju jako jako limitirajuce, i sto je najgore svi misle da su bolji i vise u pravu od drugih, to je bolesno, a tako ih sistem uci ove zemlje jer je sam sistem bolestan. JOS su oni i ok šta ih sve uce, da ne pricam o pederstvu i koje kakvim bolesnim ispadicama.

OH, znam, sad ćete da mi pametujete, ali sama sam ravrsila ovde po drugi put srednju skolu, naravno dosla sam iz srbije gde sam i tamo zavrsila srednju i malo fakulteta, ovde sam druga godina University of Waterloo za psihologiju, stariji student,pa tako da razumem vise od prosecnog studenta koje je 18 godina.

Samo da jedno nezaboravite, zapadni sistem je napravljen i ima jako puno umesano psihologije u svemu, da bi se bolje vladalo masom i radnicima, i oni koji zavrse fakultet je ništa drugo nego „radnik znanja„, razlika je u zaradi onaj koji ga ima i onaj koji ga nema.

Ovde sve sto postoji ništa nije slučajno nastalo a da se dobro nije razmotrilo dali će kapitalisti da imaju iz toga koju dobit.

Ovde su skole BUSINESS, i ništa vise, niko te ne mazi i ne tera i ne brine, sam investiras i gubis ako ne ucis, zato su jedne od najvecih istitucija, i sve extra placas, i kad cuju tvoj akcenat pa ako te uhvate na zub, nisu svi takvi ali ih ima, ja lično osetila, izgubis ocenu tj. investiciju, sve jedno drugo vuce, mislim ja nisam pala al mi je dao losu ocenu. itd

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Све што не можеш да уновчиш на првом радном месту уновчићеш на другом радном месту

Alex64 – 12. juni 2007.

Nema veze koliko ko ima razreda osnovne skole, već koliko je sposoban, i koliko su njegovi rezultati rada kvalitetni.
Mi smo uvek imali razlicite zanatlije koje su popravljali i radili zanatske radove u stanu i u kuci gde su živeli moja baba i deda.
Dugo godina je za nas radio jedan moler pok. MIca koji nije imao zavrsenu osnovnu skolu, ali je zato bio ekspert u svom poslu, uvek nasmejan, vedar, iako umazan od glave do pete u krecu.
I dobro je i zaradjivao, vise je imao para nego moja pok mama koja je bila doktorka, ali je radio kao crnac na plantazama.
I svuda smo ga preporucivali našim prijateljima, i poslovnim kolegama.
A uzeli smo jednom pre toga i neke druge molere, koje su upropastili potpuno stan, te smo morali da placamo nekoga ko bi to sanirao.
Nss jedan dalji rodjak je imao staklarsku radnju, bio je takoreci bez osnovne skole ali je od svoga rada iskolovao troje dece, a najstariji sin je ostao i preuzeo ocevu radionicu, iako je imao zavrsen fakultet, mnogo je vise zaradjivao pstavljajuci staklo.
A ovde je moleraj zanimanje koje se vecina naših novodolslih imigranata bavi dok ne nauci dovoljno jezik zemlje gde žive.

Nema svako petlju da se bavi samostalnim radom, uvek se secam kada sam pitao jednog ocevog kolegu, inzenjera koji je radio kao privatnik, kako prolazi, on mi je rekao kao vuk, nekada gladan, nekad sit.
A u pravu je steksi, nije važno koliko si sati radio, već šta si uradio, ti možeš da se pojavis na posao na vreme, i da sedis ceo dan, da ne prodas ništa, ništa da doprineses i da ocekujes posle da to se plate rezultati tvoga nerada.

U vreme kada je ovde bila kriza putovanja zbog dogadjaja 91, ja sam se bavio prodajom luksuznih putovanja-krstarenja. Vecina njih je bila pokunjeni i razocarani trenutnom situacijom, i zalili se kako niko neće da putuje, već jedino dobijaju pozive su otkazivanje narucenih putovanja. Ja sam pak non stop bio na telefonu, i podsecao ljude o neverovatnim popustima za luksuzna putovanja. Naravno oni koji su očajavali posto se niko nije javljao na telefon, i komentarisali dogadjaje preko TV nisu dugo izdrzali i par njih je ili napustila ili bila otpustena zbog slabih rezultata , dok sam ja imao rekordnu prodaju u firmi. A svi su oni bolje govorili engleski od mene, i imali mnogo melodicniji glas, ali nusu bili proaktivni, i nisu se zalagali na poslu, već su ocekivali da im sve padne sa neba.

Imala je moja žena ovde jednu sekretaricu koja je radila za nju, i ciji je zadatak bio da podseti telefonom pacijente da je vreme da se dodje na redovni pregled. Posle nekoliko dana, moja žena je primetila da nema nikakvih rezultata, odnosno nekoliko zakazanih pacijenata, ali svi otkazali. Naravno ta sekretarica nije ni napravila pozive, već je nasumice upisala imena ljudi koji su bili na spisku. dakle ona je redovno dolazila na posao, pretvarala se da radi, i da zove pacijente, ali nije bilo rezultata. Moja žena je uzela telefon, nazvala par pacijenata, pitala ih šta ima novo kod njih, kako se osecaju, i zakazala nekoliko pregleda, i zahvalila se na usluzi toj sekretarici.

Naravno vecina nasih u Srbiji uvek vole sigurnost državnih poslova, bez obzira na to da li im se plate isplacuju ili ne, posto znaju da se u privatnim mora raditi da bi se imalo platu.
Takođe nikome ne pada na pamet da idu tamo gde ima posla, evc ocekuju da će se otvoriti poslovi u sred Beograda gde je poslovni prostor preskup. A u provinciji, nemaju dovoljno lekara, zubara inzinjere, advokate, ucitelje, i zanatalija kojih ih ima ali na Birou za zaposljavanje.

Ovde ljudi voze i po dva sata u jednom pravcu na posao, a ne verujem da bi kod nas iz Beograda isli do Stare Pazove, i Galenika u Zemunu im je daleko. Moj brat od tetke je kukao da nema posla, i tražio pare od njegovog rodjaka koji je tada bio direktor na Torlaku (sada u zatvoru posto je radio za Zlobu), ali kada mu je njegov rodjak ponudio posao da radi na održavanju zivotinja za ispitivanje placen preko nekoliko stotina evra mesecno, odbio jer je daleko, treba ustati u 5 sati da se dodje od Terazija do Torlaka.

jedna je stvar zašto covek otvori biznis, i to mogu biti razlozi: da bude sam svoj gazda (možda ne voli da radi za drugog možda je to genetski ili etnicki nap primer Jevreji i Persijanci), da uradi nešto što ne bih mogao radeci za drugoga.
Druga je stvar šta u tome biznisu sve ostvari i koliko mu taj biznis pruza: ugled, i prestiz u drustvu, mogućnost da pozitivno utice na okolinu tako što daje sansu onima kojima velike organizacije ne bi dale sansu, mogusnost da uoci u nekome talent koja ta osoba nije svesna, da mu biznis omogući da živi u kraju u kome ne bi mogao živeti da radi za drugoga, i profit koji će da iskoristi tako što će da skoluje svoje dete da mu pruisti ono što ne bih mogao(la) radeci za drugoga.

Moji su u porodici uvek imali neku tezgu iako su radili za naučne institucije, te tezge su omogućili meni i mojoj sestri da ostvarimo ono sto oni nisu uspeli.
A neko pomene ne-profitnu organizaciju, sticajem okolnosti smo ucestvovali u jednoj od takvih organizacija (iako nema profita predsednik i potpredsednik imaju neverovatno dobru platu, i svi putni troskovi vezani za tu organizaciju su placeni)

Ja sam inače poceo moju biznis (poslovnu) karijeru tako što sam bio mladi novinar (napustio sam i presao u komercijaliste zato što nije bilo placeno redovno) i pisao sam clanke o tome zašto i kako ljudi osnivaju svoj biznis, i na stotine sam „intervjuisao“ vlasnika malih biznisa i u Americi kao i svojevremeno u Srbiji, i jedna je crta svim njima zajednicka ljudi koji vole rizik koji je sracunat, i zelja da se uradi nešto sto bi bilo spektakularno i fascinatno, mnogi i promene sredinu i emigriraju u preko-okeanke zemlje i pocnu od nule, na primer: razgovarao sam sa Italijanom (inače prijateljem moje porodice) iz Venecuele koji je stigao sa praznim koferom pre 40 godina, a sada je jedan od najbogatijih u drugom po velicini gradova u toj zemlji poceo je popravljajuci radio-aparate, jer mu za to nije bio potreban kapital.

Neki od njih možda nisu nikada imali pravu sansu da urade u većim organizacijama, zbog razlicitih razloga, pa su onda otvorili svoje firme, nekoliko sam njih upoznao koji su otvorili firme da bi sami sebe sponzorirali (sa par njih sam i radio i saradjivao).
nnogi su i workoholic (pravog prevoda nema u sprskom jeziku: vole previse da rade).

Moja mišljenje da je to nešto sto je urođeno kod vas, da nešto coveku neda mira i tere ga nemoguće poduhvate kako bih uradio nešto izuzetno teško i uzivao u svomjim plodovima napora.
Desetine knjiga i predavanja ne mogu coveka ubediti ako nema u sebi tu petlju, jer neki ne vole tu neizvesnost.

Mnogima je lakse ako im se kaže imaš zagarantovano primera radi: 400 dolara na dan (dnevna plata zubara za 8 sati rada), zašto bi se mucili ako neki dan može da bude profit manje od 100 dolara a drugi dan možda 1000 dolara (dnevna zarada male zubarske ordinacije bez rashoda). Bolje bravac u ruci nego golub na grani.

A za one sto pricaju o izrabljivanju radnika, mnogi mali biznisi investiraju vreme da bi obucili radnike koji u treneutaku kada su sposobni da konacnio zarade za vlasnika odlaze u organizacije koje su u stanju da vise plate, secam se kada mi je moj prvi sef u Americi (inače profesor na nekoliko fakulteta u Njujorku) rekao onoga trenutka kada pocnem da mu zaradjujem i pravim novac ja ću otici, ja sam se tada smejao govoreci da je to nemoguće, a upravo sam to i uradio posle 2.5 godine segrtovanja i ucenja kompjuterskih programa.

Otac mi je uvek govorio sve što ne možeš da unovcis na prvom radnom mestu unovcices na drugom radnom mestu, samo ako imaš neohodno znanje, strpljivost, sigurnost u sebe i iskustvo u resavanju problema.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У нашем школству се истицао лажни колективизам, на Западу се инсистира на лажном индивидуализму

Nemilosrdnost je kljuc uspesnosti?

Nunki – 08. септембар 2004.

Preovladjujuce misljenje i ponasanje uspesnih biznismena je da – da bi uspeli, neophodno je da budu nemilosrdni.

Ospustice koliko smatraju i kad smatraju, bez imalo samilosti, platice koliko treba da im vrhunski strucnjaci ukazu na sve moguce rupe u zakonu, dace vam da potpisete primamljivu ponudu (kredit) kad kupujete njihove proizvode ili ce jednostavno na prilozenom uputstvu za upotrebu ono sto je problematicno, kao i kad je kredit u pitanju, da bude odstampano toliko sitno da vecina i ne može i nema zivaca da cita…sto ce kasnije da vas najverovatnije dovede do ludila jer niste bili pazljivi, a već je kasno, potpisali ste/kupili ste.

Nemilosrdno se uglavnom poistovecuje sa uspesnim. Neminovna cena rasta? Ili je pohlepa glavni pokretac, a empatiju mozemo da odlozimo na prasnjavu policu zaborava…

O ovom je rec: da li su ti uspesni, bogati, kvalitetniji od ostalih? Ne, nisu, samo su nemilosrdniji. I da, ako je nekom stalo da dospe „tamo“ mora da po pravilu (manimo se izuzetaka) bude „gadan“, verovatno jos „gadniji“.

Jedino sto ‘ohrabruje’ je, da kad se jednom covek odluci na takav potez, i pregrmi početne dileme i nedoumice, posle je nekako lako, vise se po pravilu ne osvrce. Jer, kad se jednom suocila sa prevladavanjem nad ljudima koji su pametniji, naterala ih da u njenom prisustvu drhte, takva osoba se više ne vraca nazad, nema refleksiju da li je ispravno, moralno, opravdano to sto cini. Ta osoba je uverena da jeste ispravno i da zasluzuje to sto dobija takvim nacinom. Nema tu straha, nema emocija. Nema moralisanja. Skalp, po skalp, samo napred.

Oni to cine. Oni to umeju. Ako neko nema nerava da uspe, u redu, uvek može da postane socijalni radnik, da peva narodnjake za drustvo u kafanama, da peca, da crta…

Laz, manipulacija, izlivi laznog besa, pokazivanje stvarnog besa, pretnje, izazivanje osecaja krivice kod drugih, ma, ceo arsenal, to je alat i taktika uspesnih ljudi danas.

Makiaveli bi se divno osecao u nase vreme. Kao i svaki prorok, bio je pred svojim vremenom.

Voleti sebe, nikad se ne izvinjavati za svoje postupke, kakvi god da su, čak i ako sve ode dodjavola, jer, istina je rastegljiva, može da se uvek savije na stranu koja vam odgovara.

Dakle, vratimo se temi: reč je o tome da je moguce da se bude uspesan, bez obzira sto vecina to tako ne uvidja, tako što se uspostavi funkcionalan i efikasan poslovni model na osnovu sposobnosti da se privuku ljudi, resursi i novac i usklade u okviru takvog modela koji obezbedjuje izuzetan kvalitet kako konzumentima, tako i partnerima, zaposlenim, investitorima.

Nazalost, brojcano posmatrano, daleko je manje uspesnih preduzetnistava postavljeno na potonjim principima, nego na principu nemilosrdnosti. Za sada je takvo stanje. Mozda je ohrabrujuci podatak da vecina novoosnovanih preduzetnistva prestaje da postoji nakon pet godina. Mozda i nije, jer ogroman procent registracija, bilo gde u svetu, upravo i ima za cilj ‘jednokratnu upotrebu’, sto opet govori u prilog prvobitno izlozene teze…

Malkovich (gerila) – 08. септембар 2004.

nunki,
mislim da ti je postavka tacna 100%.
jer se zasniva na jednom od osnovnih prirodnih i evolucijskih zakona:
prirodne selekcije i opstanka najjacih.
ova zakonitost je samo transponirana u najuspesniji ekonomski model danas,  americki kapitalizam liberalnog tipa, koji postaje globalni model uspesnosti i recepta za profit. to je makro sistem, a na mikro nivou tj. kada su pojedinci u pitanju, oni jadnicki samo plivaju po zakonitostima sistema, naravno za svoje dobro. iza svega je ljudska pohlepa (greed), a psiholoski možda egzistencijalni strah.
u moralnost toga ne vredi ulaziti. ima filozofija, religija, vojska spasa, un da izbalansira nepravde ovakvog sistema. ali takav nam je nivo danas, takav nam grah pao ;)

У Америци је премија ако знаш добро да „булшит“ (BS)

Šta je vaznije u Sj. Americi, BS ili diploma?

Turmalin (tragach)

2008-04-23

Foliranje, ciganski tipovi, ono sto je u Evropi prezreno, u Americi je najveca vrlina., a od postenja se oprosti.

U Americi je premija ako znaš dobro da ‘bulshit‘ (BS) (namjerno izostavljeno još jedno ‘l’), jer ti je to često vaznije od strucne diplome, a ako imaš oboje, onda ti nema granica uspjehu.

To se inače, rijetko direktno uci u školama (postoje doduse neki kursevi), ali se najbolje stice iskustvom. Takođe postoje oni koji su prirodno nadareni za to.

Zivot je puno laksi ovdje za one koji posjeduju tu vjestinu.

Cesto, kad dodje do otpustanja u firmama, ostaju postedjeni oni koji su majstori u ‘bulshitting’-u. Cesto oni koji samo rade, cute, odradjuju redovno sve zadatke, čak i vikendima dolaze da rade, su upravo oni koji prvi ostaju bez posla, ako ne posjeduju vjestinu ‘BS’.

Ja sam se i u YU kretala u vrlo postenim krugovima na Univerzitetu, u takvoj sam grupi radila 20 godina, mada dobro znam da tamo nije zivot takav ali ja ništa nisam iskusila od tog muvanja. Posle toga 5 godina u Nemačkoj , gde su svi posteni i korektni, da ne kažem možda čak i previse pa ponekad deluju čak glupi.

Otisla sam u USA na elitni univerzitet sa radnom dozvolo H1B, radila u struci, i već prve nedelje se duboko razocarala, sve me je neodoljivo podsecalo na Srbiju, i ništa bas ništa na tu Nemacku, i tome nema kraja, a tek sad drugi put kad sam dosla, uzas.

Београдски универитет

Valja li taj Beogradski Univerzitet?

Ivan – Dec 10, 1998

Ovo je odgovor na post na topicu ‘valja li ta amerika’…

ali mislim da zasluzuje poseban topic. BlackAdder je pomenuo kako neko treba da bude zahvalan sto je studirao besplatno kod nas…

u odnosu na USA gde se to placa.

Terapeutista – Dec 11, 1998

Dobra tema.

Diplomirao sam na B.U. pre 15 god. sa prosecnim uspehom (u roku). Gimnaziju zavrsio i to onu staru, klasicnu (matematicki smer – hvala lepo – predzadnja generacija pred „usmereno“).

Vec 9 god. u Kanadi radim isti posao kao i u Beogradu.  Ovde polagao ispite i bio na obaveznoj praksi da bi dobio registraciju i verifikovao Diplomu. Ukratko, smatram da imam iskustvo za ovu temu.

Posto je Ivan pitao „Sta se trenutno desava sa B.U.?“ moj odgovor je NE ZNAM. Da se politizovao vise nego ikada je cinjenica. Da li valja kao sto je nekada valjao mislim da NE, ali sam siguran da je to posledica sistema a ne krivica B.U. Isto tako sam SIGURAN da oni ljudi koji imaju cilj u zivotu i dovoljno volje i ambicije da ga ostvare, mogu sa uspehom da ga zavrse (Univerzitet) i da budu jako priznati i poznati strucnjaci.

Контрапродуктивно је бранити приватне факултете генерално

arnold_snarb

31. maj 2008.

Kontraproduktivno je braniti privatne fakultete generalno. Oni su dio jednog problema koji je siri od njih samih, a to je kvalitet visokog obrazovanja uopste. Taj kvalitet zavisi od motivacije predavaca i studenata, kao i od iskrene zelje jednih i drugih da se stvori jedna nova vrijednost. To varira od ustanove do ustanove. Takav je slučaj i sa državnim fakultetima.

Tehnicki uslovi koji ukljucuju i organizaciona pitanja NISU presudni za kvalitet visokog obrazovanja. Oni su presudni za kvalitet rada skole, ali obrazovni proces se odvija na visem nivou od prostog okupljanja jednog broja studenata u savremenom, dobro opremljenom objektu sa mladim i perspektivnim nastavnim kadrom, sto je okosnica marketinskih kampanja privatnih fakulteta.

Ministarstvo prosvjete postavlja sljedece uslove za početak rada privatnih univerziteta: najmanje pet fakulteta u sastavu univerziteta, toliko i toliko kvadratnih metara po studentu u objektu koji je u vlasnistvu ustanove ili osnivaca, biblioteku od najmanje 3000 naslova po fakultetu, 50% predmeta u jednoj godini pokrivenih stalno zaposlenim nastavnim kadrom, bankarsku garanciju za upis na godisnjem nivou i sl.

Kad covjek pogleda, formalni uslovi za početak rada jedne privatne visokoskolske ustanove se mogu zadovoljiti za kratko vrijeme. Isti uslovi se traže i za državne fakultete, samo sto je njihov osnivac država.

Problem nije u formalnostima, nego se radi o motivisanosti studenata da ista nauce dok su na fakultetima. To je problem i jednih i drugih.

Poseban problem predstavljaju putujuci profesori koji predaju paralelno na vise fakulteta, i privatnih i državnih. To su ljudi koji svugdje pricaju isto, kradu vrijeme, prebacuju nastavu na studente zloupotrebom koncepta interaktivne nastave, prodaju prepisane udzbenike i, sve u svemu, srozavaju kvalitet nastave kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima.

Gdje je to srozavanje u manjoj, a gdje u vecoj mjeri, zavisi od konkretne ustanove, ali se radi o procesu srozavanja i ni o cemu drugom. Svi bitni pokazatelji govore o tome da nove generacije sve manje i manje žele da uce. Vremenom se tu stvorila prica o tome da je sada, zbog postojanja svjetske baze znanja (misli se valjda na Internet), potrebno samo usmjeriti studente na pravi put u trazenju informacija, ali je ta ideja izvitoperena zeljom predavaca da se izvuku od posla i zeljom studenata da se izvuku od obaveza. Naravno, teško je izvuci generalne zakljucke, ali ovo o cemu govorimo je svakodnevica. Državni i privatni fakulteti imaju veliki broj studenata koji nisu savladali pravopis i gramatiku svog jezika, barem u onoj mjeri u kojoj bi greške bile prihvatljive u okviru nekog novog konsenzusa o potrebnom nivou pismenosti.

Prije nekoliko mjeseci sam prisustvovao intervjuisanju kandidata za mjesto internog revizora u preduzecu koje je sada u vlasnistvu kompanije Arcelor-Mittal, proizvodjaca celika. Kandidati su bili svjeze diplomirani ekonomisti i sa privatnih i sa državnih fakulteta. Ljudi koji su ih intervjuisali bili su Indijci. Volio bih da je iko ko se bavi problematikom visokog obrazovanja bio prisutan jer bi mogao da vidi u cemu je stvarni problem. Jednak je bio tretman i jednih i drugih diplomaca, čak i sarkasticni komentari tipa „hajde da vidimo šta ste naucili u tim vasim skolama”. Selekcija uopste nije bila obavljena po principu najboljeg kandidata, jer niko nije bio najbolji kandidat! Niko ništa nije znao o aktuelnim standardima interne revizije koji su kao radni materijali dostupni u bazama znanja i strucnoj literaturi.

Niko se nije pripremio za intervju. Svi su dosli s nekom apstraktnom idejom o reviziji kakva im je predstavljena u nekoj skripti. Ona nije u skripti, ona je ovdje i sada. I šta je bio komentar – bio je tipa „svakako moramo zaposliti diplomiranog ekonomistu, pa ćemo uzeti onoga ciji je engleski najmanje los”.

Bespotrebno je prebacivati krivicu nekome, bio to državni ili privatni fakultet. Sve to na kraju zavrsi u istom kosu i s komentarom „hajde da vidimo šta ste to naucili u toj vasoj skoli”. Ili to ili uhljebljenje negdje na državnim jaslama.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„Home Schooling” је у суштини организовање образовања детета од стране родитеља

sta-li-ja-radim-ovde (radim)

29. новембар 2008.

„Home schooling” nije isto sto i izolovanje dece od drustva i poducavanje dece na samo, u okviru roditeljskog doma i samo od roditelja. To bi se moglo nazvati vrstom bolesne manipulativne kontrole nad decom i spada u „abuse”.

„HOME SCHOOLING” je alternativa slanju dece u državnu ili privatnu instituciju gde roditelji nemaju nikakvu kontrolu nad time šta se desava sa njihovim detetom svaki dan po ceo dan, najmanje pet dana nedeljno. Kada kažem „nikakvu kontrolu” onda to znači da roditelj ne zna ni šta će dete da cuje niti šta će da dozivi u skoli, sem u grubim crtama: da će se uciti matematika ili jezik ili neka vrsta istorije…

Home Schooling je u sustini organizovanje obrazovanja deteta od strane roditelja. Umesto da je curriculum i nastava nešto što se kreira van roditeljskog doma i uticaja, roditelji koji su preuzeli obrazovanje svoje dece u svoje ruke sami organizuju nastavu, kao i sve ostalo sto je presudno za rast i intelektualni razvoj deteta: sa kim će biti u grupi, gde će se odvijati nastava, šta će se uciti u toj „home schooling” nastavi, i tako dalje. Mnoge home schooling organizacuje tako imaju svoja neka pravila ponasanja i deca koja ih se ne pridržavaju su automatski iskljucena. na primer nije dozvoljeno da deca psuju, da se biju, da se pljuju i da se grizu (naročito kada su mala deca u pitanju)… sto i nije teško kontrolisati kada se uzme u obzir da je odnos 1:1 – na svako dete ima jedan odrastao.

Najcesce se home schooling nastava organizuje u okviru komsiluka. Neki kraj grada će imati 10-20 ili vise porodica dece koju roditelji ne žele da salju u privatne ili državne skole i oni će se sami organizovati i rešiti šta i kako da predaju svojoj deci. Na primer u Kaliforniji se često takva nastava održava u parkovima kada su deca do 4-og razreda u pitanju. Tamo oni zajedno crtaju, uce pesmice, igraju se i napreduju u atmosferi drugarstva i podrske. Skoro bez izuzetka nije dozvoljeno da dete bez roditelja prisustvuje nastavi, već je potrebno da svi roditelji ucestvuju u tako organizovanoj nastavi.

Ovo podrazumeva nekoliko stvari: da su roditelji dovoljno bogati da makar jedan od njih ne mora da radi, i da su sami roditelji dovoljno obrazovani da mogu da poducavaju decu isto ili najcesce daleko bolje od profesora i nastavnika u skoli.

Jedan od takvih roditelja je Steve Wozniak koji je kreirao prvi Apple computer. On uglavnom ogranizuje nastavu u njegovoj garazi, a ostale predmete (znaci sve sto nije matematika, kompjuteri i slično) predaju drugi roditelji iz komsiluka.

Naravno, postoje i zatucani roditelji koji pod izgovorom „home schooling” u stvari izoluju svoju decu od sveta i indoktriniraju ih svojim glupostima, najcesce religioznim stvarima. Ali to nije pravi home schooling, to je nešto što se smatra zlostavljanjem i ne treba ga brkati sa necim sasvim suprotnim.

U nedavnim istrazivanjima se pokazalo da su home schooled deca daleko naprednija od one koja su isla u obične skole. Na fakultetima imaju bolje rezultate, na poslu su daleko produktivniji i imaju daleko manje problema sa kolegama. Jednostavno su zreliji jer ih vaspitavaju grupe zrelih ljudi a ne grupe dece njihovog uzrasta.

Postoje mnogi primeri uspesnih ljudi i dece koja su na sličan način vaspitavana: Joaqim Phoenix je na taj način obrazovan (mada pod strogim uticajem religije pa je to sve skupa ostavilo kontradiktorne posledice na njega), sva tri brata iz grupe „Henson Brothers”, a od muzicara bih spomenuo onima koji ne veruju u home schooling Art Tatum-a kao najboljeg primera nekoga ko je bez ikakve skole postao nešto sto niko od skolovanih muzicara nikada nije postigao. Za Art Tatuma je recimo Vladimir Horovitz (skolovani muzicar) rekao da je Art Tatum najbolji muzicar ikada, bez obzira na instrument o kojem govorimo! (Art Tatum je svirao klavir i imao je samo privatne casove kod svoje kuce, do svoje 12 godine; kasnije je bio mentor Oscar Peterson-u, a i inspiracija George Gershwin-u koji ga je redovno pozivao kod sebe kuci i ucio od njega jazz).

Poslednji pobednik na poznatom americkom takmicenju spelovanja je takođe bilo dete koje je home schooled – cinjenica koja je svuda u medijima preskocena.

Bez strogog uticaja državnog aparata na razvoj deteta se ne može postici drustvena opresija i dobrovoljno ucestvovanje naroda u sopstvenom orobljavanju, prema tome onima koji predstavljaju vlast je u interesu da roditelji stvarno veruju da je za njihovu decu bolje da prepuste njihov odgoj i obrazovanje nekom druge, nekome koga ni ne poznaju dobro ,a cije ciljeve još manje znaju. Kasnije kada se ispostavi kakvi su bili ciljevi i kakvi su rezultati, bude kasno.

Dovoljno je samo pogledati gde ti isti koji kreiraju obrazovanje salju svoju decu i sve će vam biti jasno: svi oni organizuju home-schooling za svoju decu. oni isti koji će vas kritikovati ili čak silom terati da saljete vasu decu u njihove skole, svoju decu nikada neće poslati u te iste skole, sem kasnije na fakultete.

Takođe saznajte gde je najviše dece organizovano u home-schooling i videcete da se radi o najbogatijim opstinama. Ali to što je home-schooling naizgled rezervisan za bogate i mocne ne treba nikoga da obeshrabri, jer i dalje postoje nacini da vi uticete na sve sto će vase dete da vidi, sazna i prihvati kao istinu iako možda niste bogati ili uticajni.

Home schooling je iz svih ovih gore navedenih razloga u Americi u drasticnom porastu i sve je vise porodica koje nisu bogate a koje svoju decu sami obrazuju uz pomoć prijatelja i komsija koje imaju iste ciljeve.

Извор: SerbianCafe.com

Скоројевићевски капитализам

Мирослав Лазански

Упутство за посао

Немате неко знање, немате ни школе, ни радно искуство, али сте на време постали члан неке странке, радили сте у њој годинама, прошли сте све степенице од политичког убеђивања грађана по моделу „од врата до врата“, преко уличних штандова са рекламним материјалом ваше странке, до редовних састанака на којима се расправља и о проблему пирата у водама Сомалије.

S. Vucetic , 01/12/2008,

Dobro je poznata ona izreka, koja kaze da se u kapitalizmu politikom bave bogati da bi sacuvali on sto imaju,a u socijalizmu“ golci“, da bi nesto stekli.

Pravo je pitanje dali je kod nas socijalizam ili kapitalizam? Socijalizam je razvlastio kapitaliste i oduzeo im imovinu, a ovaj nas Skorojevicevski kapitalizam ucinio obratno. Novopeceni skorojevici u politici oduzeli su radnickoj klasi ono sto je ona sticala desetljecima i to prodaju.

U tom procesu oni postaju posjednici dobrog dela kapitala i imaju svoje postovaoce, kojima eto valja ciniti usluge narocito u zaposljavanju, zdravstu, skolstvu i svim sferama ljudskog zivota.

Te, koje oni opsluzuju su partijski drugovi, jer zaboga treba misliti na izbore, kada se dug treba vratiti, pa ako treba ici i od vrata do vrata. U takovom sistemu skolovani ljudi nisu od velike potrebe, jer njima odgovaraju poslusnici, koje su zaduzili, i najverniji su tu manje obrazovane kategorije ljudi.

Zato danas obrazovanje daje manje sansi za zaposljavanje u zemlji, ako se nema dobre karakteristike podobnosti. Uostalom nesto slicno smo imali u Brozovo vreme u kojem si mogao imati vise fakultete, ali ako nisi presao Sutjesku i Neretvu manja je korist od toga.

Samo ti „podobnjaci“ su do te privilegije dosli ratujuci po „sumama i gorama nase zemlje ponosne“, a ne“setnjama „ulicama i trgovima voljenoga grada. Bilo je i kod njih vatre (ne puscane), ali samo u svom parlamentu. Na ovako zestoke kritike njihovog rada niko od njih ne reaguje,kao da se to njih ne tice.

Извор: Политика Online (коментари корисника)