„Из овог чланка сазнајемо колико се НИН срозао и колико је кренуо ка дну”

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

21. July 2009. by aktivista

Volim časopis NIN zbog jednog tradicionalističkog pristupa svakoj temi i zbog brige o nacionalnom identitetu u svakoj temi koju obradjuje. Volim NIN i što ga čitam dugi niz godina, i što ima prestižnu književnu nagradu, volim NIN i što ne traži kavgu sa ljudima koji ga čitaju i volim NIN što jedan od preostalih simbola nekadašnje Jugoslavije.

No u ovom listu (koji je nedavno privatizovan od strane veoma odvratne kuće iz nemačke RINGIER) počinju da se pojavljuju i ovakvi članci koji ne znam čemu služe. Primer je ovaj u kome saznajemo veliki broj detalja iz života omiljenog arhitekte na ovim prostorima i šire, čoveka na čijim delima su se obrazovali i uzdigli mnogi arhitekti iz celog sveta. Čak nije ni mala stvar kada imate i nekog njegovog učenika, i oni su postali prestižni arhitekti, iako samo njegovi učenici. Čovek je to koji je imao viziju kako da promeni svet u godinama koje su prethodile II Svetskom ratu i kasnije nakon rata, u vremenima obnove. Njegove teorije su imale uticaja na urbanizama tada mlade države Jugoslavije a već dobrano su uticale i na gradnju u Sovjetskom Savezu.

Saznati da je on bio ustvari mamin sin ne znači ništa. Znači samo da se list NIN srozao na nivo lista BLIC (koji je takodje u vlasništvu odurne kuće RINGIER) i da ima nameru valjda da otera stare čitaoce i da stvori novu publiku za svoje retardirane tekstove. Saznati da je za vreme rata očajnički tražio posao u višijevskom režimu takodje ne govori ništa o njemu. Danas arhitekti potežu dobrane veze da dobiju konkurse i slično i dosta srozavaju te iste konkurse. Arhitekte se danas šlihtaju i režimskim ljudima, ulaze u sisteme vlasti ne bi li nekako obezbedili sebi posao. Mogli bismo reći da je arhitekta uvek bio deo režima vlasti jer je to sasvim normalno. Objekti zahtevaju sredstva a sredstva su u rukama političara i to je to.

Iz ovog članka saznajemo koliko se NIN srozao i koliko je krenuo ka dnu. Inače već iz ovog broja lista vidimo da je zapostavio nacionalne interese i počinje da nam drvi o europskoj uniji kao nečeemu što nema alternativu. DOSADNO!

Dosadno je saznati neke intimne detalje poznatih ljudi koji sada više ne služe ničemu, jer je prošlo mnogo vremena i ne mogu da se brane preko novina. Ne mogu da odgovore i da tuže list, ne mogu u krajnjem slučaju ni nama da se obrate. Velika sramota za list NIN! Kakve li tek frustracije imaju beogradski arhitekti koji projektuju one staklenike ili robokap zgrade? Plaše li se i oni svojih mama i tata?

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

K

Коло, коло, наоколо – Како се ничему ненаучисмо

MaliOblak (pustam kišu)

25. jun 2009.

Спаљена књига Васе Пелагића Народна права и даље непожељна у Србији

…

Независност

Какве је све „инкриминисане мисли” Пелагић записао у „Народним правима”, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо”, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних” за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен”. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза”. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. „Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других”. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја”…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански” у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој”. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде”, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба”. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности”. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје”. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име”.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум”, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!”, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!”. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили и у најмању руку у Хаг протерали.

Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)

Реч о Црној Реци, дроги и медијима**

maliperica1 (ing (pripravnik u GM))

27. maj 2009.

ТВ више не гледам него што погледам. Филмове већ годинама не гледам. А, ако и погледам не додирује ме много. Ништа тако не може да и поред најбоље намере и најбоље урађеног прилога, анализе, извештаја дезинформише појединца и јавност као пасивно примање једносмерних информација у дневној соби или ауту од радија, ТВ али и осталих медија. Са писаним се медијима човек ипак може критички односити и са садржајима конфронтирати. Телевизијска слика или слика уопште је тако упечатљива и дубока да у тој својој снази хтела или не ствара само једну димензију ствари о којој се ради.

У први план о раду установе за одвикавање од зависности које проузрокују дроге је пласирано насиље које између два прилога других саджаја реално оставља само једну црно – белу слику беспопомоћности гледалаца. Са том јаком сликом заправо је замагљен цео комплекс проблема који се кратко зове ДРОГА и ЗАВИСНОСТ. Извршена је СЛУЧАЈНА ЗАМЕНА ТЕЗА.

У први план је као део ЛОШЕГ, као онај кога треба ставити на прво место проблема дошао Центар у Црној Реци и преко њега, Епархија и Црква у целини.

Посредна или директна, намерна или случајна ствар у целој причи је КРИМИНАЛНА ЗАМЕНА ТЕЗА.

Друга груба замена теза је подела између оних за ове методе и против њих из које иде још једна на оне који на било који начин желе да помогну и они који на било који начин требају неопходну помоћ у свом очају директне или посредне зависности. Опет је пажња усмерена на последице, а не на ГЛАВНИ УЗРОК проблема.

***

Главни проблем је у и око Црне Реке, светско тржиште и производња различитих врста наркотика и дроге. То тржиште може бити разбијено у року од три године под условом да контролни механизми и системи заштите у свету добију политичку подршку у јасно израженој вољи да се ДРОГА ЕЛИМИНИШЕ из света. Значи кључно је питање односа највише политике и свих система у и око кључних система сигурности у свету меродавних служби.

У склопу ових питања укупне глобалне воље за уништавањм целог комплекса ДРОГА и ЗАВИСНОСТ иде и улога медија у таквој кампањи…али, и ониу имају контролне механизме који омогућавају њихову активну и добронамерну улогу у решавању проблема који је на погрешан начин репрезентован у једном локалном систему са локалним ефектима који и поред најбоље воље свих, на начин како су представљени заправо су СКРИВАЊЕ СУСШТИНСКИХ ПРОБЛЕМА У ПОЗАДИНИ.

Blazo (Or’o!)

27. maj 2009.

Kako објаснити чињеницу да су за вријеме владавине талибана у Афганистану површине под маковим пољима биле минималне?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

• СТОП нарученом нарушавању угледа Црне Реке
• Дрога се нашем лудом народу уваљује као и цигарете и остало смеће
• Лако је бити глуп у шприцати се, тешко је бити нормалан и ићи свако јутро на посао на ринтање…
• Ако неко мисли да је довољно послати зависника у неку болницу, или купити најскупље лекове и то ће бити довољно – у великој је заблуди
• Тест косе показује све могуће дроге. И једне и друге тестове можете да наручите преко интернета
• Наравно, медији истражују само када им неко одозго-намигне шта и када је време да се истражује
• Чини ми се да смо били бољи људи некад него сада, када смо напредно васпитани

Што више трпите и чутите, Србија ће бити маља, ружнија и неслободнија

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Ни седма сила није што је била

Миодраг Зарковић

четвртак, 21. мај 2009.

Коментари

Totalni bojkot

петак, 22 мај 2009 16:16

Kada boravim u Beogradu sa clanovima porodice ne ulazim u stanove ili sobe u kojima se slusa/gleda ‘najslobodnija srpska TV stanica’. Ne zelim da vidim ni njihov logo, ni vest, ni izvestaj sa sportskog nadmetanja. Ne zanima me kvalitet njihovog web sajta. Ne interesuje me njihova ekskluzivnost. Ne citam njihove blogove. Imam Internet, mogu da saznam ono sto me interesuje i bez njihovog podteksta – politike koja se vodi svim sredstvima.

Prekinuo sam sve kontakte sa ljudima koji rade ili pisu za novine u stranom vlasnistvu, i/ili domace, pod totalnom kontrolom neprijateljskog faktora. Imam dovoljno prijatelja i poznanika koji postuju osnovne eticke norme, koji su posteni i ne boje se rada, prepoznaju nepravdu i totalitarni duh. Oni drugi vise ne postoje.

Za mene je jedino resenje totalni bojkot svih koji konzumiraju ovu vrstu opijata i pristaju na ovu vrstu lobotomije. A vi se igrajte demokratije i glumite toleranciju dok srpski mediji vredjaju organizaciju koja je prozvana fasistickom i prave nevidjeni pritisak na sud (bas danas), cirkusom i javnom podrskom kakva ne postoji nigde u svetu. Sto vise trpite i cutite, Srbija ce biti manja, ruznija i neslobodnija. Sturim analizama, gradjanskom neslaganju i blagim osudama je odavno istekao rok. Vreme je za totalni bojkot.

Србија је водећа земља по контроли медија и несумњиви европски шампион у тенденциозном извештавању

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Ни седма сила није што је била

Миодраг Зарковић

четвртак, 21. мај 2009.

…

Шалу на страну, стање у овдашњим медијима толико је лоше да чак и они који су најодговорнији за њега не споре колике су размере катастрофе. А да је заиста реч о катастрофи, и то оној најгоре врсте – која саму себе даље шири – јасно је било коме ко и даље сваког јутра купује новине на киоску, или не пропушта вечерње термине информативних емисија. А још више онима који су се одвикли од штампе и дигли руке од разних „дневника“ и „вести у 7“. Таквих је, показују многа истраживања, све више, и то не само због светске економске кризе која је, да невоља буде већа, на целој планети погодила највише медије. …

Ипак, само ако медији у Србији постану истински слободни, независни, савесни и храбри, имаћемо јавност која зна шта хоће и како то да оствари. А онда ћемо већ подсећати и на озбиљну државу.

Коментари:

Padaaaaa Bastiljaaaaaa

10 петак, 22 мај 2009

Jedino korenita promena svojinskih odnosa u medijima kao i ponovna rasprava o dodeljivanju nacionalnih frekvencija mogu doneti Srbiji promene na bolje.

Lider u korupciji i druga zemlja po siromastvu u Evropi, Srbija je vodeca nacija po kontroli medija i nesumnjivi evropski sampion u tendencioznom izvestavanju. Zar treba da podsecam da se u ovoj zemlji manje cuvala ambasada jedine svetske supersile od jedne obicne radio i televizijske stanice, za vreme demonstracija povom proglasenja NDK? Zar postoji neko ko misli da ovo nije ucinjeno zato sto se u svet slala potrebna slika o nasem narodu i drzavi? U Srbiji ce se vise od vlasti, Skupstine, svih birokratskih i korporativnih centara moci, braniti medijski monopol. Ali pasce i on. Pasce, pasce Bastilja.

Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Лектор „Политике”

Градимир Аничић

[објављено: 08/03/2009]

Страхиња , 10/03/2009,

Био сам срећан када је пре две-три године почео са радом Језички савет и када је као резултат тог окупљања постојала барем на интернет издању рубрика ,,Језички прозор’’. Сећам се чланака професора Егона Фекете који је писао указујући на примере лошег писања у Политици. Колико ме сећање служи после око годину дана ,,Језички прозор’’ је укинут без иједне речи образложења, као да су разлози због којих је постао нестали. На несрећу српског народа то није био случај. Кроз језик неког народа се најбоље одсликава свеколико национално стање душе, промишљања о свету у коме се налази и утицајима из света са којим долази у додир.

Политика је прерасла дневне новине и разне часописе, и са преко века постојања постала је заштитни знак јавне речи у Србији. Ако вам је српски језик основно средство за рад, онда је недопустиво да читам многе чланке (поготову у делу економија) који да нису много мучни и трагични, били би урнебесно смешни. Крајње је време да се новинари и уредници вуку и за рукав ако то треба, да би нас поштедели њиховог ,,серблиша’’ и фрљања са изразима који ни на српском ни на енглеском не значе ништа. Речи као: експерт, борд, франшиза, бренд, менаџмент, билборд, стајлинг, фан, дисконт, бизнис, тендер, холдинг, медији, компанија, брокер, акциза, кластер, онлајн, сајт, фајл, софтвер, виртуелан… и много сличних из серблиша за мене су грозно смеће којим покондирене незналице покушавају да кажу нешто тобоже светско ново и недокучиво ,,што само они занју’’. То што се то ради без потребе јер на српском те речи не значе ништа, и да би се показала уображеност, нема везе, ми шамарамо по језику па шта буде. Ваљда би се онда понеко од новинара и уредника призвао свести. Ако нам је скупштина Србије мерило писмености и језикословља, зло нам се пише. Поред праве голготе којом је изложен говорни српски језик у скупштинској сали, посланицима не смета што код улазних врата не пише ни име државе Србије?!? Исто је и на згради владе?!? О осталим јавним гласилима боље да не говорим.

Не дозволите да се стандард квалитета српског језика којим се пише срозава, јер смо као народ довољно срозани и зарозани. Зашто је језички саветник Како треба писати, објављен као интерно издање само за Политику? Зар је то тајна или то може бити још једно од издања које би се могло делити или продавати. Корист би имала и Политика и српски народ. Ја сам предлагао да Политика уради и приручнике за пословну преписку, ту тек влада расуло и ради ко шта хоће и дохвати. Ако чекамо на установе које су за то најстручније, никад ништа нећемо ни дочекати. Осврните се само на цео век рада САНУ на описном српском речнику који још није прешао ни слово ,,О’’?!? Сетих се чланака Милана Мишића ,,Драги наши читаоци’’ од 8.2.09. Док он уредно шамара серблиш, ето народ све мање купује новине па као немојте да престанете да купујете наше новине…

Писање иза којег стоји добар новинарски рад: истраживање, анализе са подацима а не из ногавица, логични коментари, кључна и важна питања, добар, смисаон, богат, духовит, српски језик, нуђење производа информисања који излазе из оквира просте продаје дневних новина (видети шта и како раде друге новинске и информативне куће у свету као нпр продаја старих чланака, док је архива Политике на интернету нечитљива па је испао прави циркус) … то ће продавати ваше услуге и производе у будућности.

Маштам да могу преко пута зграде Политике да направим плакат на коме би огромним словима писало: Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама, битно је шта хоћете да саопштите и да ли ће вас сви разумети, не скривајте своје незнање покондиреношћу и речником пуним позајмљеница.

Волите, чувајте, негујте и богатите српски језик, јер он нема никог осим нас који га говоримо, пишемо и читамо. Наставите ли овако, олује ће нас развејати.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани

Извор: Спрски Књижевни Гласник, бр. I

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/74331864/

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

ГРГУР МИЛОВАНОВНЋ: О слободној штампи у опште, in 8°, ХVII, 254, Београд, 1901.

…

Дело је г. Миловановића дакле знатна тековина за нашу правну књижевност.

Партнја у којој се говори о појму и важности слободне штампе, о њеном задатку н ограничењима којима она у ошпте подлежи или треба да подлежи, мало је колебљивија. С тога можда човеку по кадшто изгледа као да извесни закључци у потоњим деловима књиге нису у довољној хармонији са поставкама из овога дела. Тако на пример, писац је, као што се из читаве ове партије види, у начелу повољно расположен према штампи и брани слободу исказивања мисли ; али доцније, његова је брига у главном сконцентрисана на то да нађе начин да се спрече злоупотребе које штампа може починити. Услед таке тежње, која је сама по себи оправдана, он по кадшто, н. пр. у историјској партији свога дела, одобрава и мере којима се слобода исказивања мисли спутавала баш и у по неким легитимним манифестацијама својим.

У осталом, ову бригу о спречавању злоупотреба бринули су и сви теоричари н законодавци. Системи који су изналажени у жељи да се слобода исказивања мисли осигура, и у исто време да се злоупотребе спрече, многобројни су и разноврсни: прописивано је претходно одобрење за вршење штампарске радње, узимана је велика кауција, наметана је обвеза потписивања свију чланака, тражене су нарочите квалификације за уредника и т. д. У практици се међутим, показало да све те превентивне мере противу штампе или нису ни у колико спречавале злоупотребе, или, ако су их спречавале, оне су у исто време уништавале и слободу. Мере, које би само злоупотребе спречиле, а слободу исказивања мисло оставиле недирнуту, нису нађене.

Така констатација учинила је, те су слободне државе, које нису хтеле злоупотребе да уклањају по цену слободе исказивања мисли, од превентивних мера одустале. Тим начнном оне сваком остављају могућност да, исказујући своју мисао, учини и злоупотребу, али бар сваком остављају и слободу исказивања мисли са свима добрим и корисним последицама које таква слобода има.

Разуме се да уклањање превентивних мера још не значи и некажњивост за злоупотребе. Баш на против, ако би се превентивним мерама успело да се злоупотреба спречи, онда злоупотреба не би требала ни да буде кажњена, јер није произвела дејство. А кад превентивних мера нема, онда одговорност за онога који је дело учинио остаје и треба да буде потпуна.

Кад смо дакле имали пред собом искуство других, политички старијих народа које нам је показивало да се подесне мере за спречавање злоупотреба не могу наћи, онда је, по готову, било сасвим излишно да и ми окуша-вамо мере које су се код других показале као безуспешне. Али туђим се искуством обично не користе ни народи исто као ни појединци, па смо се с тога, истим путем којим и други, упутили и ми. Али данас би већ наше рођено искуство требало да буде довољно да нас поучи, шта о мерама за спречавање злоупотреба треба да мислимо. Ми смо имали цензуру, па смо је напустили, имали смо кауцију, па смо је укинули, имали смо квалификоване уреднике и видели смо да је с њима штампа, у опште узевши, била још гора но раније, при слободној утакмици. Све то искуство фатално упућује и нас оним истим путем којим сада већ иду други слободни народи у питању о штампи : ми морамо све превентивне мере уклонити и оставити исказивању мисли потпуну слободу. Против злоупотреба има само једна санкција, а то је казна, дакле мера репресивна, а не превентивна.

С тога се никако не можемо сложити са поштова-ним г. Миловановићем који мисли да од уредника треба тражити факултетску спрему, јер држн да ће штампа тако дати много боље резултате но ако се та квалифи-кација од уредника не тражи. Факултетска диплома може бити доказ да једна личност има ону спрему која се у факултету добија ; она никако још не може бити доказ ни о интелигенцији ни о моралности. А питање да ли ће у један лист бити пуштани кажњиви написи, да ли ће се у тај лист намерно пропуштати злоупотребе или не, зависи директно од моралности и од деликатности осећања одговорнога уредника и других меродавних личности у листу, а никако од њихове стручне спреме. Када дакле стручна спрема не постоји ни у каквој директној вези са моралношћу и деликатношћу једног човека, онда откуда се могу од те стручне спреме очекивати последице које од стручне спреме никако не зависе? Да законодавац тражи од одговорнога уредника доказе о његовој моралности и деликатности, такав би се захтев могао у неколико још и разумети. Али камо критеријума по коме ће се оценити да је један човек у оној мери и у оном смислу моралан и деликатан у коме је то потребно па да штампарске злоупотребе не чини, и ко ће о томе да судн ?

…

Јер, за јавне послове у опште нису довољне само интелектуалне особине и стручна спрема, него су у равној, а по кад што и у већој мери потребне и извесне моралне особине које стручна спрема не даје и које, ако се нађу код човека без на-рочите стручне спреме, могу и треба овом да обезбеде већи успех него ли другом неком његова стручна спрема. Превентивне мере ваља дакле укинути; репресивне нека остану. Оне ће вазда бити као нека претња над главама оних који буду показали склоности да слободу исказивања мисли злоупотребе. Међутим, ако се репресивне мере размотре са гледишта њихове употребе, онда ће се констатовати ово: у земљама у којима је јавни живот развијен, и јавни људи и власти све ређе и ређе чине употребу од репресивних мера које им законодавац ставља на расположење против штампарских злоупотреба. То не долази само отуда што се, у слободним земљама, они који рукују инструментом слободне штампе постепено навикавају на то да сами, без икаквих цензорских или других превентивннх мера, злоупотребе избегавају; то долази још и поглавито отуда што се сама читалачка публика, са употребом слободе, постепено навикава да штампарске злоупотребе одмерава правом мером и да им не поклања више кредита но што таке појаве у истини заслужују. Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани. Ако је истина да грађани треба да буду претходно васпитани за то да слободу штампе не злоупотребе или се не даду њоме заводити више но што то треба да буде, исто је тако истина да грађани само под режимом слободне штамне могу то васпитање добити. Не треба мислити да се до тога резултата може лако доћи, или да ту способност брзо добијају и најшири кругови грађана. Така би претпоставка била нетачна. Али оно што је тачно јесте то, да у слободним земљама број грађана који таке способности добијају постаје све већи и већи и да се тим самим опет корелативно смањује број грађана који се злоупотребама у штампи дају заводити. …

В. С. Вељковић.

Онда остаје само стрпљив и упоран рад у одржавању независних медија

Ех, те деведесете…

Слободан Антонић

среда, 15. април 2009.

Наша политичка елита је, према рачуници Млађана Ковачевића, од 2000. године на овамо, проћердала 62 милијарде евра (21 милијарде долара новог ино-дуга, 26 милијарди од дознака наших радника из иностранства и око 15 милијарди долара од приватизације), а да привреда данас није у много бољем стању него што је била 2000. Штавише, наша је индустријска производња још увек нижа него 1998. године! Паре су завршиле у џеповима домаћих тајкуна и страних банкара и произвођача, уз корупциону провизију која се за поједине „еврореформске“ политичаре мерила износима од неколико милиона евра на годишњем нивоу! Оно што су, деведесетих, са нашу „патриотску“ политичко-шпекулантску елиту били рат и санкције, то су, очигледно, ових година, за нашу „еврореформску“ политичко-шпекулантску елиту били приватизација и „транзиција“.

…Тиме долазимо и до треће сличности између Србије деведесетих и ове данас – до готово потпуног медијског монопола. … Чак и у медијима намењеним образованијем слоју, након најновије „медијске реформе“ и приватизације, све мање сте у прилици да прочитате нешто што одудара од уобичајене „ЕУ нема алтернативу“-гњаваже. Значај контролисаних медија је не само у томе што прикривају грешке власти, већ још више у томе што затомљују сваку позитивну алтернативу.

Контролисани медији не само да умањују неспособност владајуће политичке, економске и културне елите. Они остављају медијски „невидљивим“ талентоване и образоване актере из под-елите (или контра-елите) друштва.

… Пошто смо деведесте већ искусили, имамо барем представу о томе како се излази из овог зачараног круга. Један елемент за промену свакако да је дужа, дубока криза. Она подстиче људе да се више не задовољавају уобичајеним медијским матрицама објашњења, већ их тера да трагају за алтернативним решењима. Та потрага публике за новим одговорима јача независне медије, где такве одговоре публика једино и може наћи, као што и у њима долази до постепене кристализације позитивне алтернативе. Када, међутим, лаж владајуће идеологије дође у тој мери у раскорак са истином окружујуће стварности, владајућа елита бива све више исмевана и куђена, чак и од своје ближе околине, те стога губи самопоуздање. Тако на неким од избора опозиција ипак успева да освоји више гласова него што власт може да украде (буквално, или медијски). Тада се догађа преокрет и контра-елита постаје владајућа. …

Dragan K. среда, 15 април 2009

Zaista se divim moćima propagande da pola od glasaća koja gleda sve ovo sto i autor opisuje,i dalje podrzava isto stanje i iste partije koje su najodgovornije za to stanje. Mnogi,sto se tice odlucivanja, nalaze se u pat poziciji,jer opozicija isto deluje konfuzno i nesigurno,i nije garant da moze bolje. Postavlja se pitanje, dali Srbi u ovom momentu imaju jake moralne licnosti,nepotkupljive i sposobne da povuku u pravom smeru svoj narod,dali su isti sposobni da se organizuju , prezentiraju svoje ideje i izadju na glasacko bojno polje. Mislim da su materijalna sretstva samo opravdanje za neaktivnost ,iako ne negiram njihovu vrednost. Ova zapadna demokratija je i tako zamisljena da bogati imaju vece sanse da se docepaju vlasti,da kao vlasnici medija peru sistematski mozak,eto skoro polovini glasaca i da ti glasaci skoro nemaju nikakvu mogucnost da smene,iako gledaju katastrofalne rezultate,takvu na prevaru izabranu vlast.

Gde je izlaz od ove lazne demokratije? Ako se otstrani nasilje kao metod posle kojeg skoro po pravilu dolaze jos gori vec ovencani“slavom“oslobodioci, onda ostaje samo strpljiv i uporan rad u odrzavanju nezavisnih medija,koja bi trebalo da budu pod kontrolom sto sireg broja ljudi,kako bi se izbeglo lako prodavanje istih, glasaci bi trebalo da budu aktivniji i da oformljuju svoje nevladine organizacije, i tako zdruzeni imali bi vecu moc uticaja a i bili bi zasticeniji nego pojedinci. Svi bi morali da trazimo nacina da ovo sto se dogadja bide jednom prekinuto. Izvinjavam se na latinicu koja mi je strana ali neznam kako kompjuter da mi pise cirilicu.

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Како да се изврши морални препорођај друштва?

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија… Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

… Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

…Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

…Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

… Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав „испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској