Све ово мирише (СМРДИ) на још једну кампању против ПОЗИТИВНОГ у нашем друштву

Спортски коментатор напушта РТС због Ђоковића

Јавни сервис попустио притиску оца и стрица Новака Ђоковића да новинар који им није по вољи не коментарише „Србија опен”. – Тијанић без коментара, протест УНС-а и НУНС-а

Небојша Вишковић, спортски коментатор, одлучио је да напусти РТС због одлуке Јавног сервиса да он неће коментарисати Србија опен, први АТП турнир у нашој земљи. Према његовим речима, Срђан и Горан Ђоковић, отац и стриц Новака Ђоковића, нашег најуспешнијег тенисера, утицали су на такву одлуку претњом да ће у супротном онемогућили пренос овог такмичења. …

Вишња Дугалић

[објављено: 09/05/2009]

бранко , 09/05/2009,

Из текста се не може закључити да ли је и шта Вишњић урадио или радио, сигурно то знају боље они који су у том спорту, па наравно и Новакови. Ако неко мисли да су Ђоковићи претерали, заиста и јесу, уложили су и улажу СВОЈ КРВАВО ЗАРАЂЕНИ НОВАЦ у СВОЈУ ЗЕМЉУ СРБИЈУ!!!.

Да ли ће се од тога обогатити, и то сада у СРБИЈИ!!! Сигурно да неће, јер тај крваво зарађени новац и даље зарађују и моћиће да зараде само ван Србије. Па онда, ако је тако, нешто овде не штима.

Биће да постоје људи у срединама (БЕОГРАДСКИМ) па и у јавном сервису РТС, који не симпатишу приступ Ђоковићевих према својој земљи (ОТАЏБИНИ), а поготову што су са Косова, што су вртоглаво (али не случајно) успели и што свој допринос проширују на хуманитарни аспект, односно здушно помаћу унесрећене (углавном избеглице).

Ако неко мисли да Ђоковићи на овај начин деловања у својој земљи можда желе у политику, сигуран сам да се грдно варају. Ипак све ово мирише (СМРДИ) на још једну кампању против ПОЗИТИВНОГ у нашем друштву, против свега оног што покушава да допринесе мирнијем, праведнијем и хуманијем животу, а таквој кампањи сигурно смета и РТС и Ђоковићеви. Можда је то опет један од покушаја да се једним ударцем убију две муве (овога пута Тијанић и Новак), а да се при томе замене тезе, па испадне да је један новинар жртва!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Брисање националне културе је (НЕ)културна послједица неолиберализма, тј. екстремне економске деснице

Коментар преузет са НСПМ

Наука о држави (по Слободану Антонићу)

Бранислав Димитријевић

уторак, 12. мај 2009.

Nikola

среда, 13 мај 2009

Gospodine Dimitrijeviću, da li je možda i Naomi Klajn (Klein) ekstremna desničarka?

Postoji jedna sličnost između Bagdada i Beograda – i u jednom i u drugom, poslije dolaska DOSa ili NATOa, ne radi Narodni muzej. U stvari, mislim da je onaj u Bagdadu proradio, ali tek kad su hiljade kulturnih artefakata nestale kao da nikad nisu ni postojale. To Naomi Klajn pominje u svojoj knjizi “Šok doktrina’’, koja se bavi neoliberalnim posljedicama u društvima sa raznih kontinenata. Brisanje nacionalne kulture je (NE)kulturna posljedica neoliberalizma, to jest ekstremne ekonomske desnice koju vi predstavljate u oblasti kulture.

Vrijednosti zajednica nastalih viševjekovnom evolucijom jednostavno nisu neoliberalna šolja čaja, i moraju biti eliminisane. To je u Iraku urađeno sveopštom krađom nacionalnog blaga, a kod nas – kartonskim kutijama namijenjenim za kontejner. To je Vaša (NE)kulturna politika. Jer kritička svijest je istorijska svijest, reče Herbert Markuze (da nije i on ’’ekstremni desničar’’?) i ostade živ, a neoliberalizam ne voli ljude koji razmišljaju svojom glavom.

Neoliberalizam voli zatvorene Narodne muzeje i važne istorijske dokumente na smetlištu (istorije?).

Drugo što valja istaći je što se veliki kulturni dekontaminator poziva na film ’’Invasion of the Body snatchers’’ Abela Ferare, inače poznatog reditelja rimokatoličke vjeroispovjesti i predvodnika njujorškog konzervativnog filmskog talasa. Dimitrijević se poziva na desničarski film da bi dokazao da je Slobodan Antonić – desničar. Pa to je genijalno.

Ali mora se priznati da je najfascinantija stvar ipak ’’reforma’’ Crkve. Ja nisam tako genijalan kao gospodin Dimitrijević pa ne znam kako može da se reformiše vjerovanje da Bog – postoji? Mnogo mi to komplikovano. Možda jede krompiriće? Možda ne jede krompiriće. Možda je Bog – krompirić? Možda je krompirić tijelo Isusovo? Izgleda da to nećemo saznati do sljedećeg visokoumnog teksta sina Dragana, ovaj Dimitrijevića.

Њима је било добро и они се не сећају како су недужни хапшени, малтретирани, осуђивани пред идеолошким судовима

Тито без холивудизовања

Мој повод за писање је емисија „Да. Можда. Не“. Оливере Ковачевић која је емитована у среду увече. Не бих се сложила са неким тврдњама лепе водитељке.

Братство и јединство, дивно доба! Тито и његови каубоји – партизани!

Неко ко проповеда толеранцију и љубав не би смео да у истој емисији превиђа другу страну, а госпођица Ковачевић је са негативном емоцијом нападала нас који смо били жртве комунизма, део народа који још постоји, није изумро. …

Ева Рас
[објављено: 24/04/2009]

В. Рајковић, 26/04/2009,

Читам коментаре и згражавам се над безосећајношћу појединих, али не бих могао да кажем да сам претерано изненађен. Њима је било добро и они се не сећају како су недужни хапшени, малтретирани, осуђивани пред идеолошким судовима.

У сећању су остале полутке преко синдиката, јефтина летовања и зимовања, пасоши „с којима смо могли свуда“, кредити које је јела инфлација, па после десетак година више нису ни постојали, станови које смо сви плаћали, па су их прво добијали најподобнији, а неки никада…

Памти се и „бесплатно школовање“, које је, гле чуда, било тада а и данас је бесплатно и у Америци и у Русији, као и у Кини. Али се не памте десетине хиљада поштених вредих и часних људи који у рату нису имали никакве везе ни са једном страном, који су без разлога и повода прогањани као „кулаци“, „класни непријатељи“ и „реакција“. Не памте се ни они несретници који су због једне погрешне реченице „преваспитавани“ у концентарционом логору као теткица Валерија. Од зла добро не може бити, па макар се оно сликало с „пионирима“ и слало поморанџе са свог приватног острва незбринутој деци.

Питао бих те који су окретали главе и правили се да не виде, да ли би опет пристали на то. Да ли би волели да им опет буде „лепо“ као под диктатором, а да им комшије, пријатеље и рођаке „једе мрак“, па да се неко врати а неко не?

Извор: Политика Онлајн

Увек се згрозим када чујем кованицу „јавни сервис“?

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

„Изазивање националне, расне и верске мржње“ и друга Србија

Слободан Антонић
четвртак, 23. април 2009.

… Заиста је необично да се од свих адвоката и, уопште, правника, са макар елементарним осећајем за национално, није нашао ни један да поднесе тужбу због „изазивања националне, расне и верске мржње“ против разноразних „денацификатора“ и „модернизатора“? Примера за тако нешто има много. «Није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију», каже, рецимо, Никола Самарџић у једном разговору за „Пешчаник“. „Шта ће нам Европска унија ако ће убице из Русије да купују капитал у Србији и да сеју овде свој прљави новац? (…) Шта ћемо у Европску унију када имамо доминантну верску организацију (СПЦ – А. С) коју више не представљају духовници, интелектуалци и испосници, него ратни хушкачи, лопови и педофили? …

У Србији је можда дошло време да се размисли и о оснивању својеврсне Антидифамационе лиге – удружења које ће упорно и систематски подносити пријаве против увреда или мржње изречене према српском народу. …

Владан Ненадић, први део

субота, 25 април 2009

Коментар посетиоца под именом „просечан, али нормалан Србин“ навео ме је да свима који посећују ове странице поставим следеће питање: Како би ви, поштовани посетиоци ове локације, описали учеснике емисије Кључ, која је синоћ емитована на РТС-у (увек се згрозим када чујем кованицу „јавни сервис“)?

Ево мог покушаја: Драгомир Анђелковић – помало збуњен, а тезе и ставови које износи, иако тачни и вредни пажње, бивају нажалост обезвређени његовим понекад конфузним наступом. Биљана Ковачевић Вучо – као и сви другосрбијанци, агресивна, самоуверена, на моменте безобразно лежерна у квалификовању свега и свачега, уверена да влада ситуацијом, неоправдано додељену велику минутажу користи без имало устезања, говорећи о свему и свачему. Драгољуб Жарковић – коректан, али некако на опрезу, увек спреман да ускочи, не толико у помоћ БКВ, колико да отупи оштрицу расправе, разводни, скрене на другу страну итд. Слободан Антонић – одмерен, цивилизован, васпитан, говори само кад добије реч, не упада другима у реч и не омета, али некако превише тих, ваљда згрожен наступом другосрбијанске јуришнице.

Па ипак, вредело је гледати емисију! Без обзира на агресивност и неодмереност БКВ, јасно као на длану оцртао се циљ читаве акције око подношења кривичне пријаве против Добрице Ћосића. Да не дужим превише, стратегија је, по мом мишљењу, следећа: прогласити Д.Ћ. за неспорни ауторитет у српском народу (што је, по мени, под великим знаком питања), инсистирати да се ради о „оцу нације“ (БКВ је најмање десетак пута то споменула), одбацити било какву могућност да се ради о реченици истргнутој из контекста или изговореној у посебним околностима, напротив инсистирати на томе да је она (реченица?) чамила у фиоци десет година (као да ју је Д.Ћ извукао на светло дана), одбијати поређење са сличним изјавама каквим обилује српска политичка сцена, и све то уз непрестано понављање другосрбијанских мантри „Европа, људска права, стандарди, грађани Србије, бла, бла бла…“.

Циљ је следећи – облатите ли „оца нације“ и доведете ли га на суд, судите целом народу – одатле оне приче о Ћосићевом ауторитету и небулозе да већина Срба уважава и малтене слепо следи његове ставове. Кад се на то дода изјава БКВ, да се сличне ситуације и изјаве могу третирати двојако (упитана од стране С.Антонића да ли се може у једном случају уважавати контекст у коме је нека изјава дата, а у другом не, госпођа је „ладно“ одговорила да може – значи двоструки стандарди ), јасна је намера целе акције – укуцати још један ексер у мртвачки сандук у који другосрбијанци верују да су сместили српски народ, његов идентитет, културу, историју, српско национално питање, једном речју све што носи српски предзнак. Одмах да напоменем – далеко од тога да Добрицу Ћосића сматрам за „оца нације“ или поистовећујем са српским народом, али овде је намера прозирно јасна – прогласити појединца за симбол нечега (у овом случају српства), а онда „оплести“ из све снаге по њему, а то „нешто“ (у овом случају Србија, српски народ итд.) само по себи бива попљувано. Све у свему, јадно и провидно.

Млади Џедај

недеља, 26 април 2009

У вези емисије „Кључ“ – колега ми је управо проследио анализу времена појединих учесника, преузето са интернет форума Наташе Миљковић:

17 мин 2 сек – Биљана Ковачевић Вучо
10 мин 22 сек – Драгољуб Жарковић
6 мин 52 сек – Наташа Миљковић
6 мин 52 сек – Драгомир Анђелковић
5 мин 28 сек – Слободан Антонић

Сви имају исту, наглашену америчку дикцију, ваљда по угледу на новинаре „Гласа америке“

Јавни сервис

mostro (junior member)

30. mart 2009. u 15.09

Углавном слабо гледам ТВ, али вечерас сам био код родбине и био ТВ укључен. РТС-1, јавни сервис око 18 х, показују лоше паркиран аутомобил чији је снимак направио возач градског аутобуса. И спикерка коментарише: „Вероватно возач није мого да прође, па је трубео… !“

Мало касније на ТВ „Студио Б“ око 19.30 спикерка чита вести: „ Немачки концерт … купио је Предузеће ‘Колубара Универзал’ за 11 милиона евра…“

verba30. mart 2009.

Водитељи, уредници и новинари на РТС се бирају по политичкој линији.
Писменост је споредна и неважна категорија.

bubili-007 (ekonomista) 30. mart 2009.

Некада се тако нешто није дешавало.

Мени је највећи бисер био када је новинарка, обилазећи Аду, наишла на козе па изјавила да имају три козе и један козац! :)

–w– (zanimator) 30. mart 2009.

А која је Бисерка изјавила да иако нема ништа против монархије, лично никад не би отисла да живи у манастиру ?

Mostro (junior member) 30. mart 2009.

Нисам ловац на грешке, али бре, питам се на основу чега данас врше избор спикера. Раније су правили избор и према дикцији, правилном граматичком изражавању и сл. и било је заиста немогуће да видиш неписмене да воде дневник. Посебно ми пада у очи некултура новинара, навешчу као изразит пример емисију „Полиграф“. Позову неког госта и тај од новинара никада не може да заврши одговор, увек га исеку и уносе му се у лице. Такође заковрћу очима кад читају вести и ударају јаке акценте, сви имају исту, наглашену америчку дикцију, ваљда по угледу на новинаре „Гласа америке„. Ма… и тако и тако су нам половина постојећих тв канала амерички, шта па имам да гледам… :))