Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Тито је, дакле, био оруђе, а Срби су, и даље, жртве политике која је то оруђе користила”

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника)

Напомена: Наслов, делове садржаја из колумне Еве Рас,  коментаре и фотографију одабрао Соларић

Ексер у крушку југоносталгичара

Југоносталгичари не престају да величају друга Тита и његову државу дуготрајног мира, која је додуше једноумљем одржавана, и која се распала у страшним, братоубилачким ратовима. Много сам пута рекла, написала и објављивала да никада нећу опростити Западу што је деценијама подупирао комунистичког диктатора на рачун народа који су насељавали ту државу, људи, попут мене, која сам такође имала све лажне бенефиције; на пример, бесплатно здравство у којем сте могли да се лечите само ако сте имали дебеле везе, иначе су домови здравља били створени да вас прогласе здравима и кад сте били болесни и да вам не дају упут за виши ниво лечења. Тако сам изгубила мајку и мужа.

Поново смо безочно суочени са делом и ликом Јосипа Броза Тита, као да није био диктатор, штампају се књиге о њему, приказујутелевизијскe серије са недвосмисленим симпатијама као да је друг Тито био Свети Сава, а не хедониста чији је дом обухватао цео један архипелаг на Јадрану, а успут, широм земље још на стотине и стотине резиденција. „Није он то понео са собом у гроб, смирите се, госпођо!“ Заиста није, али је јасно показао свој себичан, саможиви став, да не говорим о томе да је за време своје владавине годишње бар пола године био на путу око света, да би имао о чему да обавештава Запад… На крају, мени ће, недужној, југоносталгичари да одрубе главу само зато што желим да ту епоху именујем правим именима.

Иво Андрић и Вељко Влаховић су умрли истог дана и тако збунили комунисте који су о свему бринули. Дуго су већали кога званично да ставеда је први умро, кога ће прво сахранити? Андрић је морао да причека јер је избор пао на Влаховића, а данас кад сурфујете Интернетом лако ћете наћи ко је све тога дана умро кад и нобеловац Иво Андрић, али Влаховића нема, из простог разлога – јер на тим списковима нема локалних политичара…

Ева Рас

[објављено: 17/07/2009]

Еразмо , 17/07/2009,

Поштована госпођо Рас, верујте ми да је Тито, феноменолошки, потпуно неважан. Да није био Тито, био би неко други. Америка је и прву Југославију створила као брану руском утицају на Балкану. Тако је било и сдругом, последругосветскоратном. Тито је био само извршилац, а Руси су били маестрално надиграни и изиграни. Такозвани Југословени добили су невероватан „друштвени систем“, у ком је све било лажно и вештачки одржавано захваљујући, пре свега, огромним америчким субвенцијама, у разним облицима (као што дају, рецимо, и даље Египту.). Кад је Русија поражена у дуготрајној борби која се еуфемистички звала „хладни рат“, Америка је ликвидирала Југославију као непотребан трошак, створила низ прозападних држави на Балкану, и једну проказану Србију, вечну „малу Русију“, али тако уништену и осакаћену да буде неважна и чак и Русима некорисна и неупотребљива. Тито је, дакле, био оруђе, а Срби су, и даље, жртве политике која је то оруђе користила. Не вреди се секирати због историје.

Хвала Ева, одлично! , 17/07/2009,

Молим Еву Рас да више непише овакве Погледе. Није то добро у овом замаху оптимизма. Србија је у идеолошкој реституцији. Визе само што нису а и „светла будућност“ поново је надомак. Постоје нека стања у којима само бајке пролазе а не овакве истине. Знате Ева, преценили сте овдашњу свест и то није грешка. Превенцију нико неволи. Кад загусти, читаће Вас поново. А дотле… Хвала Вам.

Miki Cg, 18/07/2009,

Pozdrav Evi,velikoj umetnici i coveku! Tito i njegovo vreme se opisuje kao vreme ekonomskog blagostanja iako je bolji standard nastupio 70tih sto je otprilike bilo na cetvrt veka njegove vladavine, pre toga je bilo jad i beda! Dobro ako mu i priznamo ekonomski razvitak, cinjenica je da je on bio u svih 6 republika, doduse u nekima izrazeniji, da li to znaci da su i ostali segmenti njegove politike bili dobri prema svim narodima u Jugoslaviji?

Cinjenica je da je on politicki unistio srpski nacionalni prostor, srpsku drzavu, i vratio je u doba pre balkanskih ratova 1912 god. i tako obesmislio sve srpske zrtve od 1912-1945.god i takva njegova politika kojoj je on bio kreator i po zadnjem ustavu 1974. a i pre od 1943.po Avnoju je dovela do krvoprolica 90tih!

A price da je on Staljinu rekao NE ’48 i da je tako spaso sve nas inace bi zavrsili kao Poljaci,Madjari,Cesi itd,a pogledajte de su oni a de mi posle njegovih „zakuvavanja“ na ovim prostorima! Ja mislim da to on nije uradio zbog nas nego zbog sebe, zbog vlasti, nije mu se vracala vlast Staljinu koji mu je istu dao ulaskom sovjetskih tenkova ’44, jer sta bi uradio da su Sovjeti napali?

Pa borio bi se do poslednjeg Srbina, kao sto je i ranije praktikovo, i onda napustio zemlju…otiso bi kako je i doso…Nije imao sta da izgubi,u svakom slucaju,osim vlasti…A nama na vlast bi doso neki SSSR kadar koji nas ne bi politicki unistio i ne bi morali ratovati ko ’90tih a mozda bi jos postojala druga Jugoslavija!

A o Titovoj Jugoslaviji se i danas pricaju bajke,sto o zivotu sto o ustrojstvu, a kraljevina Jugoslavija se zanemaruje a fakat je da se prva raspala stranom oruzanom agresijom spolja a druga sama od sebe,migom nekih stranih sila,koliko je bila na klimavim nogama ustrojena od velikog vodje sto je i uostalom i bio njegov zadatak kad je doso na vlast 1944.godine!

Кратка хронологија Титине епохе

Posted in НСПМ, повесница by Соларић on мај 31, 2009

Коментар преузет са Нова Српска Политичка Мисао

брм

четвртак, 28 мај 2009

кратка хронологија титине епохе

45-50 сиромаштво, масовна стрељања под разним изговорима, принудни откупи, смрзавања јер се нема огрева (види Лоренс Дарелове успомене из Београда), голи отоци

50 – 60 мир и сиромаштво, решавање кризе дозвољавањем да огромни вишкови радне снаге оду на привремени рад у западне земље и одатле нас пуне девизама

60 – 68амери одрешили кесу, јер смо ппрактично ушли у НАТО – споразум са Турском и Грчком (више бесповратне помоћи и инвестиција него у Јапан и Немачку) ..први ефекти се виде тек крајем 60 -их

68 – 74 неки студенти озбиљно схватили социјалистичке пароле, милиција их брзо разуверава

74 – 80. криза, инфлациује, рестрикције разне НОН СТОП, ХАПШЕЊА ЗБОГ ВИЦЕВА, НАУЧНИХ РАДОВА И ОСТАЛОГ СВЕТСКОГ ТЕРОРОИЗМА

САЛДО: 5-6 НОРМАЛНИХ (65-68) ОД УКУПНО 35 ГОДИНА ТИТИНЕ ВЛАДАВИНЕ
Јапан је 60. био на ИСТОМ ступњу развоја као ФНРЈ а САДА?
ниједан муслиман и католик, скоро ниједан Македонац а Ни део Црногораца НИСУ ВИШЕ СРБИ

браћо Срби живија вам тита кад сте тако паметни

Заиста је тешко објаснити љубав према диктатору

Posted in НСПМ, Србија, друштво, повесница by Соларић on мај 31, 2009

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Дан младости и лудости

Јована Папан

четвртак, 28. мај 2009.

Носталгија је једна универзална и вечна појава, својствена свим друштвима. У постсоцијалистичким државама појавила се врло брзо након друштвено-политичких ломова и успостављања новог система. Превише промена за кратко време, економски проблеми, друштвена нестабилност, велика очекивања и велика разочарања – све то је учинило да некадашње време „друштвене равнотеже“ и вере у прогрес, сада заличи на истинско златно доба.

Оно што је типично за носталгију, па и за југоносталгију, јесте да се најсветлији примери из прошлости упоређују са најцрњим из садашњости. Тако су у СФРЈ „сви били запослени“, иако је 20% радне снаге идући трбухом за крухом завршило у туђини, „стандард је цветао“, иако се економски проблеми сматрају за једно од најкрупнијих семена раздора, и „сви су се волели“, иако се та љубавна прича завршила у општем маскру.

Наравно, колико с једне стране искрена, носталгија је с друге стране исто толико и уносна, па оваква „догађања СФРЈ“ обично опседају продавци свакојаких југо-сувенира, од титовки и значки, преко слика и бисти, до застава, мајци, шољи, привезака. Не профитирају на југоносталгији само ситни продавци – васкрснути екс-Ју музичари данас жаре и пале од Вардара преко Триглава па до Малмеа, кафане и клубови базирани на концепту југоносталгије ничу као печурке после кише, а и музеј „25. мај“ може да се похвали са више посетилаца него што их има иједан музеј у Србији.

Ипак, не треба заборавити на једну ствар у вези са носталгијом – а то је да она најчешће представља управо чежњу за нечим што је бесповратно отишло. Јер, руку на срце, када би заиста могло да се понови, можда нам уопште више не би деловало тако бајно. …

Неофит77

10 четвртак, 28 мај 2009

Заиста је тешко објаснити љубав према диктатору, по чијем наређењу је крајем рата и непосредно после њега стрељано на десетине хиљада људи, чак и они који се нису борили, већ су изводили представе за Немце или су радили свој посао под окупацијом, било је ту професора, балерина …

Данашњим термином, тај човек је био ратни злочинац, а њега највише воле они који се наводно боре против српских злочина, воле га јер је највише убијао Србе, растурио је Србију на две покрајине, којима она од 1974. није ни управљала, оставио је преко милион Срба ван авнојевских граница, што је и био главни узрок крвопролића 90-тих, једном речју разбијао је Србију, зато га неки толико воле.

Воле га сви они чији је џеп изнад свега, изнад државе и изнад живота својих сународника, а таквих је у Србији много, како би смо иначе објаснили да 40% становништва гласа за пулене запада, на задњим изборима, и то само неколико месеци пошто је тај исти запад признао Косово. Надам се да сваки пад је предходница новог успона и да ће после овако жалосних генерација Срба доћи неке које ће једва и знати ко је касапин из Кумровца и које ће имати само једну земљу којом ће се поносити, Србију!