У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Интелектуалне елите су и даље најамна радна снага у „државним фирмама“

Коментар преузет са Нова Српска Политичка Мисао

Газда Груја

11 четвртак, 21 мај 2009

Елита?
Нема елите.
Тојест, ако је и има, има је у траговима.Елита подразумева свест и образовање достојно елите.Уз то, ОБАВЕЗНО УЗ ТО, НИКАКО БЕЗ ТОГА, мора да иде и материјално-финансијска независност.
Кеш. Стари кеш.
Да се не лажемо. Нема то овде.
– Бео и остале „грађане“ (буржоаску елиту) од пре 60 година, побили су комунисти крајем 45.Та елита је,махом, настала између 2 рата – јер је,нека стара,пред-прво-ратовска елита,пострадала у Првом светском рату – али,ипак је представљала неку, солидно образовану,урбану,буржоаску групу која је, имала,опет,неку перспективу.Али, изби револуција.
– Револуционари су населили своје првоборце (6. личка, 1.пролетерска итд) са територије НДХ и они су постали елита. Политичка елита.Партијска елита.Последица тога је непотизам најстрашније врсте. Интелектуални слој је и даље био најамна радна снага, додуше у „државним фирмама“ и покушавао је у неколико махова,безуспешно,да појача своју улогу (читај статус) у друштву (68-74)
– Када је постало јасно да је „експеримент“ пропао, партијске елите су се окренуле јавашлуку. Трансформацији себе у финансијске елите. Транзицији.Отимачини.Тако су само убрзали крај.
– Онда су почели ратови и распад Државе.Измилела је (опет) нова – овај пут ФИНАНСИЈСКА елита. Кајле, џипови, спонзоруше.Образовање, благоречено, танко.Али је концепт блискоскти властима опстао.
– Дошле су и промене 5.октобра.Финансијска елита жели да, попут пара, пропере и свој ранији крими-статус.Да постане буржоаска елита.
За сада су успели само да буду малограђани. Наравно.На несрећу по нас, властима увек треба кеш па се ту нађу интереси за одржавање статуса кво.
– Интелектуалне елите (ако их има, посебно међу млађима, јер НИКО није ништа учио у школи од 1985 на овамо,на факсу,него је плаћао) су и даље најамна радна снага у „државним фирмама“.Или су директно финансирани из иностранства.Ово је огроман проблем.
– Лумпен-елиту не рачунам.

Генералска деца и унуци нису елита.Него пионири.

Нема елите.Само трагови.

Међутим како све има свој почетак и крај, тако је са 5. октобарским променама, привредно чудо постало „чудовиште”…

Moj grad/selo -GaRaVoOko-(Student)
24. avgust 2007.

Ovde mozete da napisete nešto o svom mestu gde ste rođeni. Možda se nekome svidi pa odluci da poseti to mesto.

Da krenem:

Gornji Milanovac i Selo Savinac
Ovo je kraj izuzetno obdaren pitomim šumovitim planinama i čistim rečicama i potocima, predelom privlačnim u sva četiri godišnja doba. Takođe u Takovu je pod barjakom Miloša Obrenovića počelo stvaranje prve srpske države o čemu svedoči muzej, crkva brvnara, i spomenici drugog srpskog ustanka. Iz najstarije zgrade suda u Srbiji, legendarni vojvoda Mišić komandovao je suvoborsko kolubarskom bitkom.
Manastir Vraćevšnica, na putu Gornji Milanovac-Kragujevac, podignut je početkom 15. veka. U dvorištu manastira su tri konaka i riznica u kojoj se čuvaju Takovski krst i delovi nameštaja dinastije Obrenović.

Savinac je zaseok sela Šarani udaljen 4 km od Takova. Legenda kaže da je ovim putem prošao Sveti Sava i da se u kamenu može videti otisak kopita njegovog konja. Miloš Obrenović je ovde podigao svoju prvu zadužbinu, u spomen svoje supruge knjeginje Ljubice. Ovde počivaju i kosti Vukove ćerke Mine, slikarke i pesnikinje. Sačuvan je i čardak iz Miloševog doba.
Za smeštaj gostiju mogu se koristiti brojne vikendice i sobe u seoskim domaćinstvima.

Ekonomska skola – Pristina
27. avgust 2007.

I ja sam zavrsila Ekonomsku preko puta kasarne. 80 godiste. Ne mogu da se sjetim ko mi je bio razredi al se zato sjecam profesora Rase.
Nisam bila tamo od 1999, nit planiram da idem. Bas sam gledala neke slike na internetu i vidim da je Priština postala još gora i prljavija. I kad se sjetim one buregdzinice ispred skole i koliko su puta prodavili pokvareni sir. Stvarno mi se ne vraca. Al bilo je cool profesora i par normalni ljudi, tako da za vrijeme sokolovanja nije bilo ni loše.

RUDNICKI_SOKO (gorski car)
27. avgust 2007.

He, he, rece neko nema veze odakle si, nego kakav si. Slazem se u potpunosti…
Inače ja sam rođen u Gornjem Milanovcu, podno Rudnika, ali već deset godina ne živim u njemu…
U vreme mog detinjstva Gornji Milanovac je bio privredno cudo Jugoslavije. Kompanije poput PIK „Takova“, „Metalca“, konfekcije „RUDNIK“, nadaleko poznatih „Decijih Novina“, ime grada pod Rudnikom pronosili su sirom sveta. Gornji Milanovac je u to vreme imao vise zaposlenih nego stanovnika, po cemu je bio jedinstven na ovim prostorima. Nedostatak radne snage nadomestao se radnicima iz okolnih gradova, Cacka, Arandjelovca, Topole…
Gornjomilanovcani su u to vreme, zahvaljujuci razvijenoj privredi putovali po svetu i vracajuci se sobom donosili smek svetskih gradova…U to vreme su „Decije novine“ inicirale izgradnju Jugoslovenskog Diznilenda, bas u Gornjem Milanovcu. Obezbedili su i lokaciju, ali…

Čak i u vreme sankcija Gornji Milanovac je bio ispred mnogih gradova u zemlji…Ne retko su se i u to vreme po gradu vidjale privredne delegacije i vijorile zastave zemalja koje su saradjivale sa milanovackom privredom (Norveska, Svedska, Austrija, Ceska…)…

Međutim kako sve ima svoj početak i kraj, tako je sa 5. oktobarskim promenama, privredno cudo postalo „cudoviste“…Opsta otimacina i grabez, pred privatizaciju velikih firmi su grad odveli na ivicu ambisa.Veliki broj ljudi je ostao bez posla, rejting firmi je degradiran do maksimuma (kako bi se prodale za sto manje pare), a sa ulica je nestalo one pozitivne energije koja je grad krasila decenijama unazad…

Danas se Gornji Milanovac prepoznatljiv, bas kao sto rece inicijator ove teme, samo po istorijskim spomenicima i dinastiji Obrenovic i nije ni nalik onom gradu koji je svakog svog gradjanina cinio ponosnim time sto je Gornjomilanovcanin…

curaodBobana (VSS)
28. avgust 2007.

Rođena sam u Banjaluci, jednom od ljepših gradova u BiH,gdje trenutno i živim. Ranije se mnogo ljepše i bezbrižnije živjelo. Grad je nudio više mogućnosti i sadržaja, dok se danas sve svelo na ogroman broj kafića i klubova. Uveče je glavno šetalište gospodska ulica i parkić :-) prepuna mladih ljudi (uglavnom lijepih i zgodnih cura, kako bi rekli pripadnici jačeg pola). Ja sam 7 godina živjela u BG-u, sigurno najljepšem gradu na Balkanu, tako da mi je sad Banjaluka nekako mala i skučena. Opet, kad odem u druge dijelove RS, Banjaluka mi se učini kao NY :-).

gde-sam-rodena!!
28. avgust 2007.

rodjea sam tamo gde cvece, mirise al i saznanje da moje majke nema vise. A sad živim; gde cvece ne mirise, gde se ljudi ne vole i gde samo jedni drugima pakost žele. Gde je majka tamo je dom, a gde je dom tamo je majka – jer majka docekuje, majka ispraca, majka se raduje (uf sto je tuzna tema) idem da se isplacem vraticu se ,,, ponovo ovde al nikad u rodni kraj.

Milicac (…)
28. avgust 2007.

E ovako rođena sam u Gračacu u Hrvatskoj, onda sam živela u Indjiji, pa onda u Lipljanu na Kosovu pa onda u Brusu kod Krusevca pa sam sad u Americi…al najlepsi i najmiliji grad mi je Inđija.

dijana-bl (boginja lova)
29. avgust 2007.

Ja sam rođena u Karlovcu u Hrvatskoj. Jedini grad u Evropi sa 4 reke. Jedan od 5 gradova na svet koji su na 4 reke. Jedan od 3 grada na svetu cija je gradska jezgra i danas sacuvana u obliku sestokrake zvezde.
Sada živim u Beogradu. Jedini grad na svetu koji ima Kalemegdan na uscu Save u Dunav.

Извор и наставак на: SerbianCafe.com

Тек кад почну своје међусобне односе да уређују по Знању и принципу узајамног помагања и сарадње, организација постаје трајно стабилна и чврста

Људска права и слободе

dulebg (posmatrach) – 7. novembar 2007.

Ето проведосмо крај 80-тих и целе 90-те, до 5.октобра, жудећи за људским правима и слободама. Лепо нам рекло са Запада – ел оћете права и слободе? е онда да оборите оног диктатора, ако нећете ви – ми ћемо, ево за почетак да вам напакујемо ратове, изолацију и бомбардовање.

Ал се наш народ не да опепелити – оће права и слободе од оних што га изолују и бомбардују, оних што му малдост развукоше, а пензионере у понижење …

Ево сад дошла права и слободе, ал отишла правда и једнакост! Шта ћеш – не може се све. Заборавили Западњаци да нам кажу да у свету права и слободе – нема правде и једнакости. Има права и слободе да будеш изнад, ако ниси испод. Изнад ће бити они, а испод има места и за нас.

Испаде да слобода кретања важи за оне што имају јахту, ил авион (они су се и раније комотно кретали), а нас остале баш не гледају радо – а и куд ћеш на толику скупоћу, седи ди си, и за ди си ниси!

Можеш да издајеш новине, или да лајеш преко телевизије – ако си тешки тајкун и то себи можеш да приуштиш. У супротном си смешан – нит те ко види, нит чује, нит зарезује. Новине си мого и под Слобом да издајеш и са телевизија да лајеш – онда су се макар чула 2 лавежа: државе и 5-те колоне, сад чујеш само 5-ту колону?!

Stiskavac (travka pobrljavka) – 7. novembar 2007.

Demokratija kao Znanje o obliku

drustvenog uredjenja organizacije

pomoću koje se ostvaruje sloboda

Kada u pojedinim državama sveta dodje do ugrozavanja ljudskih prava i sloboda, pristalice demokratije smatraju da je u tim državama potrebno uspostaviti demokratiju. Sudeci po tome, demokratija bi bila, dakle, Znanje o tome koji oblik organizacije zivota i rada (koji oblik drustvenog uredjenja) treba da bude uspostavljen u jednoj državi da bi u njoj mogla biti ostvarena ljudska prava i slobode.

Dva znanja – dve demokratije

Po Zakonu postojanja, prilikom vecitog pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja Zivot je ciklično uvek iznova podlozan razvoju. Taj razvoj se svodi iskljucivo na pronalazenje najboljeg Znanja (recepta) po kojem će se stvoriti okolnosti koje omogućuju Zivotu da se neometano pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Na početku razvoja svakog ciklusa Zivot smatra da je borba najbolje (rešenje) Znanje, da u borbi jači prezivljava i da je pravo jacega njegovo prirodno pravo. Ovo Znanje podrazumeva da je sloboda bezgranicna i da su dozvoljena sva sredstva samoodrzanja.

Međutim, kada se ovo Znanje oproba u praksi, postepeno se dolazi do saznanja da Zivot teško opstaje u uslovima borbe i bezgranicne slobode, odnosno da borba i bezgranicna sloboda ne predstavljaju okolnost u kojoj Zivot može neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja, posto se pomoću njih ne ostvaruje cilj Zivota, red i Zadovoljstvo, već izaziva i produzava nered i Nezadovoljstvo. Zbog toga se ovakva demokratija kao recept samoodrzanja Zivota ne može prihvatiti, ni tumaciti kao Znanje, već kao laz, odnosno, neznanje.

Na visem stepenu razvoja Zivota, suprotno bezgranicnoj slobodi kao neznanju, je Znanje o uzajamnom pomaganju i saradnji. Po ovom Znanju, umesto bezgranicne slobode uvodi se ogranicena sloboda po kojoj je sve zabranjeno, sem uzajamno pomaganje i saradnja. U prvi mah može izgledati da sada slobode i nema, ali tek pomoću ovakvog oblika slobode moguće je stvoriti organizaciju Zivota, tj. okolnost u kojoj će Zivot moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja – sto i jeste potreba, namera i cilj Zivota – zbog čega tek ovakav oblik slobode treba smatrati istinskom slobodom, a recept po kojem se ona uspostavlja, istinskom demokratijom i Znanjem.

Dok god pojedinci unutar jednog drustva pokusavaju da uredjuju svoje međusobne odnose po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, organizacija njihovog Zivota i rada se neprestano i uvek iznova gradi i rusi. Tek kad pocnu svoje međusobne odnose da uredjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, organizacija postaje trajno stabilna i cvrsta.

Sve organizacije od kojih se Priroda sastoji, od atoma, nebeskih tela i njihovih sistema, pa do tela jednocelijskih organizama i tela visecelijskih organizama, kao sto su, na primer, tela biljaka. zivotinja i ljudi, su stabilne i cvrste, sto dokazuje da svet materijalnih oblika u Prirodi nije stvoren i ne postoji po Znanju i principu uzajamnog nadmetanja, nadmudrivanja konkurencije i borbe, već po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje. Ovo jedino ne vazi za organizacije Zivota i rada unutar ljudskog drustva, koje se neprestano, uvek iznova, grade i ruse. To dokazuje da je svest ljudi još uvek veoma niska, odnosno, dokazuje da se ljudi s ciljem svog opstanka još uvek međusobno bore.

Zavisno od toga da li pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe ili Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti pojedinaca će da bude u tom drustvu zastupljen.

Ako pojedinci svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, to drustvo će biti podeljeno na pobednike i pobedjene tj. biće podeljeno po klasama. Pobedjena klasa će se deliti još po profesijama, tj. po proizvodnim zanimanjima i radnim zadacima koje je kao pobedjena klasa prinudjena da obavlja u korist klase pobednika.

Ako pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, to drustvo će biti podeljeno samo po profesijama i proizvodnim zanimanjima u skladu sa podelom rada koja je nužna da bi se stvorila okolnost u kojoj će Zivot u zajednici, svih pojedinaca podjednako, moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Kao u ljudskom telu u kojem sem podele rada drugi oblici podeljenosti ne postoje. Sto vazi i za ostalu Prirodu, sem za ljudsko drustvo.