Многи од наши народних хероја погинули су ратујући као четници

Ђуро Родић

Брисање историјског памћења

Нажалост, овде и даље преовладава став да ваља промовисати само оне вредности које почивају на националном романтизму и антикомунизму

Пуста Крајина, 28/11/2008,

Желим господину Родићу, за којег по презмену цијеним да је Крајишник, али и другим „познаваоцима“ историје, указати на неколико чињеница.

Прво, сви ми Срби, нарочито Крајишници и Црногорци, починили смо до сада никада објављене, а масовне злочине у истој тој нашој ојађеној Србији. То се десило када смо је 1944. године „ослобађали“ од самих Срба. Жалостан је податак, објављен (барем мени доступно) ове године да је мање Срба стријељано у Крагујевцу 1941. него 1944. године.

Друго, у вези саме „Револуције“ у тој нашој Крајини, коначно треба рећи истину. А она гласи: Устанак у Дрвару, Петровцу, Грахову, Книну, Србу и осталим општинама које гравитирају Тромеђи подигао је народ углавном спонатано и то углавном с вођама који су били прочетнички оријентисани (Момчило Ђујић, Половина, Манојло Роквић, Никола Плећаш, Глиша Раца и Лука Ожеговић-Луне с Бравска, Петар Шкундрић из Јелашиноваца, Никола Врачар из Рибника…), а с малобројним и по ауторитету занемаривим друге оријентације (Ђоко Јованић, Илија Дошен) који се и нису тада декларисали друкчије.

Многи од наши народних хероја погинули су ратујући као четници. Друге устаничке војске није било нити другог назива до почетка 1942.Тек тада, комунисти почињу вршити пучеве у одредима и ликвидирати стварне вође и командире, о чему се само тајно смјело говорити након рата. Тај феномен нико никада није истраживао, био је и остао табу тема. Наши Крајишници су тај ружни злочин против браће и ту своју срамоту и јад сакрили због страха и личне користи код нове власти. Момчило Ђујић је, сам, је у јулу 1941.г. имао 2000 наоружаних бораца. Истовремено, срез Дрвар је имао 6 (шест) комуниста и своју партијску ћелију, а нпр.срез Петровац само 4 и тзв. партијски актив, срез Граховао 1 (једног – Ђуру Пуцара), све од маргиналиних и неафирмисаних омладинаца, за којима у рат не би пошао нико ни из њихових породица. Сваки од ових срезова је имао 35000 до 40000 становника српске националности. Ћутимо над својом срамотом и јадом, али знамо…

Извор: Политика Online (коментари корисника)