ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ У СРБИЈИ.

МИХАИЛО АВРАМОВИЋ.

Има нешто јаче од десет година како je y нашој земљи заснован један покрет који задире y битне материјалне и друштвене интересе најширега привреднога слоја нашега народа, a o коме баш људи који узимају y руке овда онда и друго што да прочитају, осим дневних лнстова, мало што знају. То je тако звани задружни покрет y области земљорада, или кратко: Земљорадничке Задруге.

По дневним лпстовима о овим задругама je доста писано ; саме оне, тј. њихов Главни Савез, издају свој лист „Земљорадничку Задругу“, који стално обавештава своје читаоце о делању Задруга. У јесен, сваке године, Задруге држе свој годишњи састанак, када ce стеку на једном месту y великом броју задругари из свих крајева Србије, те и том приликом јавност чује штошта о њима. A  ко ce y јачој мери ннтересовао, могао je познати и особита издања, књиге u брошире, које je Главни Савез ових Задруга издао већ y приличном броју.

Све то скупа, као и интересовање које ова установа изазива y крилу сеоскога живља y свима српским крајевима, даје повода мислити да неће бити сувишно ако и наши књижевни часописи жртвују неколико својих страна овом покрету. Кад многобројни књижевни листови на Западу, поред стручних часописа, готово редовно указују пажњу у оваквим питањима y нас, држимо, то треба да буде y толико пре што и иначе таквих, књижевних листова посве мало имамо, a стручних, на жалост, још мање. У исто доба, и сама ствар Земљорадничких Задруга добила би тиме: потребно je да ce она изнесе и пред публику која чита понајвише часописе, пред публику која ce не интересује непосредно за привредна питања. Потребно је уопште да се све класе наше публике  заинтересују за питања овога значаја.

Од како је Србије, земљорад  у њој вазда се сматрао као занимање   које не потребује много бриге ни потпоре. Живаљ, сеоски, у  маси неписмен и неспреман, иије, наравно,   био средина   да  сам  нешто боље крене  и учнни: уз то скроман у потребама својим, ограничен већим   делом на намирнице    које је сам   производио,   иије осећао ни потребе да се напреже да би   што више и боље произвео и привредио. Државна привредна полтика, пак, у колико није зависила од случајности, кретала се увек пре у другом правцу, водила је бриге пре о свему другом, али земљорад и његове интересе није никад  озбиљније узимала у рачун.   Свега двапут, од ослобођења до најновијега доба,   наша се државна привредна политика сетила била и земљорада: једном, када је донесен закон да   се сељаку   не могу узети у попис   (за приватне дугове) пет дана ораља,   кућа,   окућница до једнога дана орања и најпотребнија оруђа за рад, и, други пут, када је решено да се сељаку чине позајмице из Управе Фондова – оба, дакле,   пута у једностраној намери,   да се сељак спасава   од зеленаша н интережџија.

Међутим, живот се кретао својим током.

Развитак саобраћајних средстава довео је Србију у ближи додир с другим земљама. С бродовима, железницама и путницима, продирали су понајлак у Србију и нови обичаји, нове потребе и нове погодбе за живот. Од патријархалне Србије, која је још пре пола века живела својим скромиим животом, постајала је постепено „културна“ Србија, с већим потребама и захтевима. Круг потреба и појединаца и целине (државе) ширио се свакога дана; држава је брже боље уводила нове установе које је у другим земљама видела; сама је стала живети животом каквим живе земље које броје у прошлости векове слободнога живота и прибирања; то је тражило,наравно, великих жртава, и држава се није устезала да их поднесе.

На исти начин, и по истој мери, мењао се и живот појединаца. Саобраћај с напреднијим народима донео је у нашу земљу и развио нове потребе и укусе; а увозна трговина, која је у том процесу вршила и врши ревносно алн штетну улогу, похитала је да ни једна таква потреба не остане незадовољена. На тај начин, круг намирница нагло се почео ширити; занатлигја није више био кадар да задовољава потрошаче, а сељак је у велико стао набављати намирнице које није могао произвести у свом газдинству. Потреба новаца све се више наметала и осећала, и сељак, стуб привредни у Србији, морао се у јачој мери одати производњи, не толико за своју властиту потрошњу, колико за тржиште и новац.

Док се тај процес вршио у нашој земљи, у светском земљораду извршио се читав преврат.

Велики напреци у техници и стварање великих индустријскпх центара, одвукли су понајлак велики део радне снаге са села. Домаћа земљорадња Енглеске, Француске, Немачке и неких других земаља, није већ више била кадра да подмирује домаћу потрошњу. И оне су се внделе принуђене да недостатак у храни доносе, у замену за своје пндустријске продукте, из других земаља. То је од своје стране, изазвало умножавање и усавршавање саобраћајних средстава, а ова опет, умножена н јевтина, брзо су нашла и довела у додир најудаљеније земљорадничке земље, о којима се пре тога једва што знало. На тај начин индустрија је добила у изобиљу и јевтине хране, а с друге стране отворила себи нова потрошачка тржишта, што јој је дало још већа полета, али је земљорад домаћи задесно нов удар, и он га је тешко осетио.

У неколико занемарен у својој властитој земљи и остављен самом себи, с друге, опет, стране доведен под утакмицу земаља које нису осећале ни стоти део терета на својим плећима, којима је он био поодавио изложен, – земљорад Енглеске, Француске и Немачке стао је тражити излаза у усавршицама – у каквоћи и количини својих прпизвода – и мерама које му обећавају поспешан и безбедан развитак. Тада је настало оно племенито такмичење у науци, које је на крају краја уздигло земљорад на много виши ступањ, а доцније и они привредни и политички покрети у крилу европских земљорадника, који су имали смер да сачувају домаћи земљорад од нових потреса.

Са све већим напредовањем природних наука, земљорад је постао у правом смислу речи занимање које тражи много знања и спреме. Сада већ није лако бити добар земљорадник. Преображаји који су досад извршени у земљорадничкој техници, тако су замашни и тако компликовани да се неће ни мало погрешити ако се каже да земљорад из дана у дан узима извесне особине које има тек модерна индустрија.

Сада се у земљораду производи више и боље; у семену се врше особита одабирања као и у стоци; а научним путем потнуно се може унапред одредити која је земља за коју биљку као и којој биљци која земна храна потребује; земља се у велико нагнојава хемијским материјама које се по вољи могу додавати или умањавати; сређивање производа врши се несравњено брже уз припомоћ савршенијих земљорадничких справа; у преради земљорадничких производа постигиути су успеси који у многоме подсећају на успехе и усавршице у индустрији. а све то скула подигло је и каквоћу и количину пронзвода земљорадннчких, поднгло је релативно и ренту и принос у земљораду, што је у осталом и био главни смер, Сувремени земљорадник је не само произвођач сировина, што у исто време и прерађивач њихов; најслабија страна његова, да не преплати своје намирнице и потребе за рад, отклоњена је удружењем много њих, и земљорадник је данас у исто време свој властити набављач свега што му је за кућу и рад потребно; на тој истој основи он је постао и свој властити продавац, и свој властити обезбеђивач (сам себи, а у друштву с другима. обезбеђује н усеве, и стоку, н имовину, н жнвот), и гледа да ни на коју страну не изгуби ни паре од свега могућнога приноса, који му сувремена техника произвођачка и сувремена организација производње, прераде и промета ујемчава. Једном речи, све што је дуго искуство и наука могла да донесе и открнје, све је то већ примењено или се понајлак ставља у примену, и ко може рећи где ће се зауставити тај процес !

За све то време ових преображаја и усавршица у напреднијим европским земљама, српски је земљорад . чамео или се бранио од зеленашких операција. Остављен самом себи а без сваке спреме за рад која обећава боље изгледе, земљорадник је превртао земљу стародревном ралицом, овде онде заводио полугвоздени плуг, крчио и разоравао нове земље да бн платио нове и веће тражбине државне и општинске, и понајлак дотерао да скида с једнога хектара земље 727 кг.¹ Истина је да је он за то време претрео многе и честе недаће, ннр. филоксера му је уништила винограде, неродица или град бацали су га у зелнашке дугове, ратови су га ометали и односили му, поред знатнога дела мала, и најбоље радне снаге, али је истина и то, да је врло мало учињено да се изгубљено или пропуштено накнади. Подигнуто је много нових винограда на америчкој подлозн, али у том простору и броју мало има чисто сељачких, него већина припада дућанџијама, чиновницима и занатлијама. Сељак је и ту заостао. Он је нешто успео у сточарству; стока се несумњиво поправила; али је маса у исто време остала без стоке. Статистика каже да на 100 сеоских домова долази тек 109 грла стоке за вучу. Успео је и у воћарству, особито шљивама, које доста гаји. Али је све то, што он производи, по каквоћи исто какво је било пре пола века. На том пољу, земљорад у Србији није коракнуо напред. Особито није коракнула ни за длаку прерада земљорадничкнх производа – млека, воћа, зрневља итд. и, мада су били у том погледу постигнути највећи успеси у европском земљораду, наш сеоски живаљ прерађује и млеко, и воће, и зрневље, и све друго онако исто како су прерађивали њихови преци у незапамћеним временима. Али опет зато, у знатној мери рашириле су се ннтережџијске и зеленашке операције на селу. Тешко је наћи сељака који не дугује неком иитережџији или зеленашу. У последње време почеле су се тим одвратним пословима бавити и неке веће трговачке фирме из вароши, што само сведочи како је на селу велика оскудица и како давање новаца сељанима у зајам представља веома лукративан посао у нашој земљи.

У таквим околностима, морао је најзад и сељак увидети да му не остаје друго него да пође трагом напреднијих земљорадника. И он је почео да се прилагођава, у почетку неодлучно и споро, али затим брже и одлучннје: почео је овде онде да новачи и да ради по савету или „по књишки“; али баш на том путу он се на првом кораку сукобио с једном незгодом, коју дотле није опажао ни осећао у тој мери. Појединачна снага показала се недовољна за тај корак. Сваки иоле јачи рад тражи и више средстава, а сељак, као што се види и зна, у томе баш највише оскудева. Старе, породичне задруге, које већ сасвим ишчезавају, нису му у томе могле више помоћи, пошто су и саме дошле у коб с новим привредним приликама. И сељак се стао обраћати другом једном фактору удружењу многих појединаца – који је у другим земљама, израније примењен, показао изврсне резултате. Тако су стала ницатн најпре ситна и доста несређена сељачка удружења ради позајмљивања у невољи или ради набавке које веће справе земљорадничке, итд. Данас нема више ових првих удружења, а мало их је, у осталом, и било; нека су живела по неколико година, а друга су врло кратко време животарила и пронала. Тек у 1894 години поникло је прво организовано сељачко удружење под именом Земљорадничке Задруге са широким задатком:

(а) да својим задругарима набавља потребан новац и даје у облику позајмице за њпхове земљорадничке послове;

(б) да буди и шири свест о штедњи међ сељанима;

(в) да набавља задругарима средства за посебну или заједничку употребу, као : земљорадничке справе, семење, саднице, стоку итд.;

(г) да набавља задругарима средства за потрошњу, као: со, гас, зејтин, опанке и све друге намирнице за живот;

(д) да заједнички производи земљорадничке производе или да их заједнички прерађује или да ради и једно и друго;

(ђ) да заједнички продаје своје производе или прерађевине.

Тако је, ето, поникла у нашој земљи мисао о економској организацији сељачкога живља, мисао у потпуном смислу здрава и плодна, која је дала, и ако је време релативно доста кратко, већ добрих резултата.

II.

Задругарство је, дакле, последица новога начина производње у земљораду.

Под новим начином производње разумемо примену свих оних техничких и научних изуметака који су дали земљораду индустријске особине, тј. особине производње за тржиште, производње која се не умара, која влада собом, подешавајући како каквоћу тако, донекле, и количину производа према тржишним приликама и потребама.

Али је задругарство првенствено ствар ситних привредника. Ново оруђе производње у земљораду захтева у првом реду већу радну спрему, а затим и више средстава за рад него што је то бнло потребно за времена ранијега оруђа пронзводње. Ако је газдинство велико (крупно), онда се ово новачење врши лако и брзо уз припомоћ великих капитала. Напротив, ако је газдинство мало (ситно), та се новачења не могу никако друкчије извршити до удруживањем много ситних привредника, или просто задругарством, које с тога и долази у економску погодбу за примену новога оруђа производње у ситном земљораду.

Али не треба ствар схватити сасвим буквално. Рекли смо да је задругарство производ нове земљорадничке технике, и да нов начин производње захтева јачу спрему и јача средства него што то у појединаца може наћи. Међутим, и задругарство од своје стране утиче на нов начин производње. Онде где таква производња није још продрла, ту је задругарство њен најбољи пропагатор и пионир, и оно врши ту мисију у толико лакше и успешније у колико има начина да у исто време прилагоди и оспособи земљорадника за њу. На тај начин, нов иачин производње изазива појаву задругарства у земљораду, и. обратно, појава задругарства, својом интервенцијом (као што се то често дешава у сложности економских појава) уноси у земљорад нов начин производње, тј. једно друго узајамно помаже и допуњује.

Али задругарство није само због новога начина производње. Као ствар ситних привредника, оно има утицаја и на својину. Оно снажно помаже да се земљорадник одржи на својој земљи, већ самим тим што га оружа новим оруђем производње, и, на тај начин, оспособљава за нове погодбе производње и тржишта. Оно, тако исто, олакшава прелазак пемалаца у имаоце (сопственике), и с тога гледишта, задругарство има своју важиу и велику социјалну улогу, коју му нико не може разложно оспорити.

Ево, по томе, природнога реда којим задругарство врши своју улогу у подизању земљорада.

1. У земљама где маса сељака нема своје земље или где многи остају без земље утицајем новога стања ствари, задругарство је позвано да ради на томе да се сељаку набави земља. Оно то може чинити самостално, му, ради  примене новога оруђа производње, и задругарство притекне у помоћ.

може тога ради тражити помоћи или просто споразума у које веће кредитне установе која има могућности да чини позајмице с дугим роковима, а дужност му је да и државу позове, тога ради, у помоћ. Данска држава даје сваке године 2,000.000 круна на набавку земље лицима која земље немају а хоће да је имају, и онима који су стицајем прилика остали без земље а ради су да је набаве, и дотични дужници враћају свој дуг поступно држави натраг. У нас би то могла да врпи Управа Фондова, када би се нешто мало преуредила да користи у првом реду маси народној, а не, као сада, да народним каииталима служи готово искључиво варошке сопственике и спекуланте. Последице,јавних продаја“ не би биле тада тако фаталне као сада, и сељак би се, кога ново стање ствари избацује из правилнога колосека у толико брже у колико је сиромашнији, убрзо прибрао и опоравио, особито када му, ради примене новога оруђа производње, и и задругарство притекне у помоћ.

2. Где је земљиште већ подељено, да свак или бар већина има своје земље, тога првога оруђа производње,, ту задругарство има само у неколико улогу у прибављању ситнога поседа: у колико је потребно да дођу до земље они који је немају. Иначе, ту је његова улога сасвим друкчија, и има се кретати поглавито у организовања производње, чини економску и политичку силу првога реда у земљораду. Ту је средиште јединога истинскога демократскога елемента на селу, коме припада будућност, ради кога вреди да се заложи сваки слободоуман човек у земљи.

Али оспм тога, ситно газдинство, које је у нас нераздвојно од ситне својине, и производније је од крупнога. На супрот процесу што је извршио нов начин производње у индустрији, у земљораду не само што није потиснуо и уништио мало газдинство, него га је, шта више, ставио у известан положај који доминира крупном газдинству. Рационалан земљорад, интенсивна култура, само се на малом газдинству може нзвести потпуно. Отуда, несумњиво, и видимо појаву да се мала газдинства умножавају и у Француској, и у Њемачкој, и у Белгији ; па чак и у Енглеској крупни посдедници све више теже да своја земљишта уступају непосредно малим закупцима, а не великим арендаторима који су закупљену зсмљу од своје стране затим уступали малим закупцима¹.

3. На путу организовања производње, промета и потрошње, и на првом месту, задругарство има задаћу да организује пробитачну набавку свега онога што је производњи нотребно, као : доброга семена, добре стоке, добрих садиица, добрих справа, ђубрета н свега другога што ново оруђе пронзводње обухвата. Разуме се да ће набавка бити у толико боља у колико буде потпуније уређена. Набавка, на пример, на ситно. никако не може бити пробитачна. С тога се препоручује удруживање месних задруга у окружне и главне савезе, који врше улогу великокупаца. тј. користе се својом великом куповном снагом да постигну најниже цене. Тако исто, по себи се разуме, да с организовањем ове набавке мора ићи и уређење подеснога кредита, пошто у томе и лежи олакшица и подобност целога система, да мали сопственик олако дође до свеколикога модернога оруђа производње а да не мора тога ради да пада у зеленашке дугове, који су тек права и највећа опасност за ситну својину и ситан рад на селу. Искуство и наука утврдили су да је за земљорадника најпогоднији онај кредит који је у његовој непосредној блнзини, који му даје могућност лаке контроле, који је, дакле, у његовим рукама. Такав кредит је једино тзв. задружни кредит, тј. кредит без спекулативна смера, који се ствара ради земљорадника а не да другоме неком, из земљорадннчкога џепа, прибавља добит.

4. Затим,  задругарство има да организује набавку животних намирница,   или. другим речима,да утиче на појевтињавање живота на селу, који је,   као и набавка новаца, због зеленаша и интережџија дућанџијских, јако поскупео. Има људи који важност овога задружнога рада још довољно не увиђају; међутим, он је много важнији него и сама набавка новаца, јер новаца чак сваки земљорадник не потребује, док без животних намирница,   ма како потрошња на селу била ограничена и мала, не може да буде ни једна кућа.

5. Задругарство је, даље, позвано да организује прераду сировина које земљорад даје, те да користи од тога рада припадну земљорадницима. Ту долази: прерада млека, прерада воћа, прерада зрневља, прерада сточних пропзвода,   или   другим речима:   млекарске,   воћарске (и виноградарске),  млинарске, хлебарске итд. задруге.

6. После, а у заједници с организованом набавком средства за производњу и животних намирница, на задругарству је да уреди и саму продају земљорадничких производа и прерађевина, те да прибави и ујемчи земљораднику цене и погодносзи тржишне, које тек продаја на велико пружа. За тај смер препоручују се све врсте задруга за продају, које, разуме се, раде потпуно у духу задружних начела јер ми већ, на жалост имамо, у нашим варошима већ и таквих „задруга“ које су задруге само по имену, а у ствари су обичне спекулативне и зеленашке установе.

7. Напослетку, задругарство треба да осигура мал и плодове рада земљорадникова, и то не у намери да добит гради, него да осигураницима умањи ризик и штету. Особито овде ваља нагласити обезбеђење стоке, која је врло важно оруђе производње у земљораду.

Као што се из овога види, многострука је улога модернога задругарства и свак ко ствар правилно схвата и неће за инат да говори, мора стећи уверење да на задругарству лежи велики део наде на будућност, особито средњега и ситнога земљорада.

У нашој земљи има данас око 460 земљорадничких задруга, које обухватају преко 800 села у Србији, и имају, у својој области, нешто јаче од 90.000 домова или преко 130.000 пореских глава.

Облика задружних има 8, од којих је најјачи кредитни, па затим набављачки.

У једној само години (1903), кредитне земљорадничке задруге издале су у позајмицу својим задругарима 790.815.85 дин. И примила од њих отплату 626.043.95 динара. Међутим, од како постоје, њихове позајмице износе преко 4.000.000 динара, што је дано земљорадницима већином на набавку бољега оруђа производње. Ко зна како је у нас редак новац на селу, како је он скуп и како се тешко добија у зајам, а уз то, коме су макар површно познате обавезе којима се подвргава земљорадник кад узајмљује, какав је и колики утицај зеленаша и интережџија и у нематеријалном погледу, томе ће сами ови бројевн бити довољно објашњење о корисности земљорадничких задруга и о њиховим успесима.

Смер кредитних земљорадничких задруга је да набаве земљорадницима јевтин и подесан кредит; „подесан“, велимо, јер ту баш и лежи сва тешкоћа питања. Зеленаши су дали мнлијуне народу; Управа Фондова му је и дала и изгубила милијуне, па ипак њихов „кредит“ није пмао готово никаква, или врло мала, утицаја на побољшање самога начина и оруђа производње. У Србији се за дуго мислило, па и данас пма, иначе паметних, људи који држе да је земљораду потребно много, врло много новаца, и да ће успеха бити тек онда када се много новаца буде дало сељаку. Кредитне земљорадничке задруге пошле су с другога гледишта.

Пре свега, оне оснивају своју акцију у првом реду на самопомоћи самих сељана. У њима се ради по начелу да маса једна, која носи на својим плећима општину, срез, округ, државу са целим њеним огромним и гломазним апаратом: која је даље, једини потрошач занатлијских артикала и најглавнији купац у свима продавницама; која, дакле, држи и занатлије и продавце – да та маса мора имати у себи толико снаге да и саму себе помогне. У почетку је, истина, свест о тој самопомоћи још неразвијена, и тада је потребно нешто и туђе потпоре, док свест не ојача и док се властита снага не развије. Али чим то буде, а то мора бити, сељак ће сам себи бити довољан, и његова ће задруга бити довољно кадра да га прихвати у свакој оправданој прилици. За десет година свога живота, наше су задруге, држећи се овога принципа, саставиле већ близу милијуна динара својих приштеђевина, свога капитала, и за то време пола милијуна динара државне потпоре (позајмице) изврсно им је помогло.

А после, земљорадничке задруге налазе се у непосредној близини, тако рећи у кући сељаковој. Оне га знају од главе до пете, знају му подобност и имовину, знају му намере и неприлике, и у стању су да врше једновремено и васпитни утицај на њ: да га упуте и спреме да се кредитом корисно послужи у продуктивном смеру.

Земљорадничке задруге не чине позајмицу ако не знају на што ће се новац употребити, и где посумњају у успех употребе, ту у самом почетку одбијају тражиоца. Разуме се да је њима то лако и да извршавају пошто им основа није спекулативна. Основане само ради својих задругара, оне немају ни побуда да своју радњу упућују на стварање добити. Напротив, сва њихова делатност креће се једино на корист њихових задругара, који према земљорадничким задругама стоје онако исто као што према потрошачким задругама стоје стоје њихови задругари, потрошачи. Другим речима, као што код потрошачких задруга сва посредничка добит припада потрошачима, тако исто код кредитних земљорадничких задруга сва добит капиталиста (ималаца новаца, интереџија и зеленаша) припада дужницима – задругарима, који употребљавају задругин кредит.

Набављачке земљорадничке задруге и њихови огранци – да сад на њих пређемо – набавиле су у 1903 години преко 500.000 динара вредности разних предмета (стоке, справа, семена, плавога камена итд.) Корист је отуда очигледна, нарочито кад се има на уму да задруге врше набавке на велико; да, на тај начин, представљају великокупца и, наравно, постижу најниже цене.

Један облик ове набавке ваља особито истаћи. Велике земљорадничке справе, као што су: тријери, сејалице, жетелице, вршалице, не може мали земљорадник сам да набави, нити би му такве справе што самоме користиле, пошто нема посла за њих. Међутим, и више малих земљорадника тешко би овакве справе могли набављати, ако би морали одмах новац да дају. Наше земљорадничке задруге решиле су ово питање на један начин који задругара не стаје ни једне паре. Оне повлаче потребну справу на свој кредит, задругари се наизменице, по извесним правплнма, служе њоме и плаћају за то ујам који је у сваком случају мањи од ујма што наплаћују приватни имаоци сличних справа; задруга тај ујам чува и, кад се накупи, претвара у новац. Затим се из добивена новца чини оваква подела : најпре се исплате сви трошкови које је справа имала (награда руковаоцу, на ситне оправке и подмазивања итд.). и од онога што остану шаљу се три четвртине у отплату справе (дуга за справу), а једна четвртина уноси се у резервни фонд, одакле се врше веће оправке кад се потреба укаже. На тај начнн, мали имаоци добијају на послугу све справе којима се и велика газдинства служе, користе се, дакле, преимућством великпх газдинства, а не сносе никакве терете за то. Оваквих је справа набављено досад за нешто јаче од 400.000 динара, али њихова рачунска вредност (пошто су многе амортизоване) није износила на крају 1903 годиие више од 80.000 динара. Уз то су имале своје резервне фондове близу 8.000 динара.

Као и свеколики други радовн наших земљорадничких задруга, и овај је рад тек у зачетку. Па ипак резултати су тако повољни. Али је особито важно то да је овим почетком најбоље показан и утврђен пут, како се ситни земљорадници могу без новаца снабдети, олако и брзо,свима већим савршенијим земљорадничким справама.

Сем ова два облика, важан је потрошачки, који сада већ броји преко 50 задруга на селу. Он има велику будућност у нас; сељани се врло много интересују за њ, а то је, уосталом, на свом месту, пошто ни један други задружни рад не даје тако брзе и непосредне резултате као он. Задружном набавком намирница, сељак постиже знатне уштеде на трошковима око издржавања своје куће, тј. појачава куповну моћ свога новца или, другим речима умањава трошкове око производње, што, разуме се, само доприноси његовој снази на тржишту, у утакмици с другим страним произвођачима.

О другим облицима који су тек у зачетку, нећемо овога пута ближе да говоримо, али ваља ипак макар само поменути облике прерађивачке (прерада млека, шљива, грожђа) који ће имати будућност у нашој земљорадничкој отаџбини. Сада већ имамо у земљи 6 млекарских и 2 виноградарске задруге.

Тако различите земљорадничке задруге, али које све теже једној мети: укидају посредничке добити, повећању приноса и ренте на селу, а уз то економском организовању нашега сељака, које ће кад тад играти видну улогу у нашем привредно-политичком животу, уједињене су у Главни Савез, који их представља, упућује и контролише. Главни савез се брине и о пропаганди задружне мисли у нашој земљи, за што се служи зборовима, курсевима, броширама и другим издањима, својим органом који двапут на месец излази, и најзад годишњим својим састанцима, који се пред јесен сваке године држе у другом месту.

Осим Главнога Савеза, земљорадниче задруге су удружене и у Главну Задругу, која их кредитира, набавља им (у великим количинама) семена, справа и сдр. Средстава за производњу. Главна Задруга располаже новчаним средствима до 800.000 динара.

Ове јесени, земљорадничке задруге су држале свој девети годишњи конгрес у Врању, и на њему су, поред редовних својих послова, донеле неколико одлука поводом предавања, која су на конгресу држана. Конгрес је био обилато похођен. Осим задругара из Србије, на броју преко 800, конгрес су походили многи страни задругари, који су дан два пре тога били на међународном задружном конгресу у Пешти, што је свакојако леп знак о гласу, који наше земљорадничке задруге уживају у иностранству.

(Крај.)

Извор: Српски Књижевни Гласник, XIII

Веза до часописа: http://www.archive.org/details/texts (у поље унеси „Srpski knjizevni glasnik“ и потражи књигу бр. 13)

Сродне теме:

• Моба и Задруга
• Апсолутни захтев фикције, да новац производи новац
• Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.