Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Антун ФАБРИС

АНТУН ФАБРИС.

I.

У једном француском роману који је спадао у најмипију лектиру једне наше старије генерације, или бар озбиљнијег и трезвенијег дела њеног, а који је у осталом, без праве уметничке вредности, чак без претенсија на њу, и писан само са извесним политичким и друштвеним тенденцијама; у Лабулеову „Паризу у Америци“ наиме, има фигура једног новинара, додуше нереално рађена, фантастична и апстрактна, али која је остављала јак утисак на наше „дечачке имагинације кад смо тај роман случајно као гимназиалци читали. То је фигура Истинића (већ по самом имену, које има да изрази карактер, може се видети у каквим је литерарним традицијама овај роман рађен), новинара који врло трагично схвата свој позив, само мисли на уређивање свога листа и ширење својих здравих и тачних идеја. а сатире се на том послу, трогши ту своје преслабо здравље, умире при напорима које сам себи задаје. Ех, на ту фигуру, више него ма на коју другу, подсећао ме је Фабрис; несрећни дубровачки новпнар био је као неко оживотворење оне имагинарне, идеалисане егзистенције коју је францускп писац створио.

Рођен 5 апрпла 1864, у Дубровнику и ако пореклом с Корчуле, Антун Фабрис изучи основну школу и гимназију у месту рођеља, и после одлично положенога испита зрелости, 1885 годпне, пође у Беч, на славистику. Редак је то обичај у дубровачких матураната да се одају на славистику, и уопште на философију, која је за њих специално потребна. У својој честој сиромаштини, они се обично записују у правни факултет у којем могу, без практичне штете по довршавање својих студија, и не полазити предавања, не живети стално у Грацу или Бечу, него просто остати код куће, у Дубровнику, и на тај начин месецима и годинама живети под врло повољним материалним условима, а ипак бити ђаци на неки начин. Фабрис се није за тим обичајем повео. Да ли зато што је сам јако волео словенску науку, или под утицајем ондашњих својих професора који су њу нарочито препоручивали и гледали да омиле, тек се Фабрис уписа у философски факултет, и ако је био врло слабих новчаних средстава, слабијих него многи његови онданшњии други другови; ја сам пошао на универсу су 20 фор. мјесечно“, иисао ми је он једном пре три године.

Довршивши1889 године факултет, у којем је нарочито радно код Г. Јагића у семинару, Фабрис би постављен за суплента у спљетској гимназији, и у њој, у главном а с прекидом од једне године кад је био у гимназији у Задру, проведе све време свога наставниковања. Одмах у првим годинама своје наставничке службе, он се узе спремати за ..испите оспособљења“ како се то тамошњим званичним језиком каже, за државни, професорски испит како бисмо ми рекли, и у пролеће 1891 предаде Г. Јагићу своју „испитну тему“ о Марину Држићу. Међутим, он, ни тад нн доцније, због незгода новчаних и здравствених, не имаде прилике да тај испит полаже, и цео његов труд остаде узалудан; у јесен 1895 он оставља државну службу и прима се уредништва ,.Дубровннка.“ То је важан моменат у животу нашег јавног радника: он, најпре, може показати мотиве са којнх је Фабрис постао уредник, а после, он је био предмет једне кратке новинарске полемике. управо оптужбе на Фабриса и његове одбране. Оптужбу је учинпо један непријатељски расположен лист, Фабрис је одговорио на њу, и тај се лист ..повукао пред чињеницама и извинио.“ Ствар је, дакле, потнупо на чнсто изведена, и своди се на то да Фабрис није изишао из државне службе и примио се уредништва зато што је то као морао „према законима школским“, ..који свему одређују рок’ па и његовој суплентури, и што је као „не имајући где и не знајући шта друго да ради“, ,,понудио се за уредника“, како је инсинуација гласила, него просто за то што је хтео да жртвује службу ради уредништва. Баш у то доба кад се примао уредништва а кад је таман почињала нова школска година, директор спљетске гимназије који, мало времена пре тога, из не знам каквих разлога којима је оспоравао Фабрису право на вршење наставничке службе, није најпре хтео потписати његову признаницу на плату, а после, услед жалбе овога на вишу школску власт, морао то учинити и признати му сва оспорена права; директор тај, дакле, позове Фабриса да се врати на своје место, а овај телеграфски одговори: .,не примам се“. „Предсједник одбора српске странке у Дубровннку. говорио ми је Фабрис једном приликом, понудио ми је тада уредништво,и ја сам пристао: један је глас само у одбору био противан томе, и да сам то онда знао, додао је он, ја не бих био пристајао“.

Фабрис је, дакле, постао уредннк „Дубровника“. Знате ли шта значи то бити уредник „Дубровника“? Значи није претерано ни неумесно рећи бити сам, без сарадника, без икога који вам може помоћи ма у којој рубрици, иматисамо по којег случајног помагача или дописника из покрајине, писати све од почетка до краја листа, од наслова уводног чланка до последње „дубровачке вијести“ о кретању и крцању домаћих пароброда, радити као човек којега је странка изабрала, узела, скоро погодила да пише и уређује, а ви сад трљајте главу како ћете писати и уређивати! Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан: „па шта је то тако страшно, могу они рећи, па и ми скоро тако исто пунимо број, и још наш лпст излази сваки дан а не једанпут недељно као „Дубровник“! Знам, али има листова и листова, има разлике између онога чиме се „Дубровник“ пуни а чиме њихови листови, који би, у осталом, бољи и кориснији били кад би излазили шест пута мање недељно, па и седам пута. Да се савесно уреди један број „Дубровника“, да се пажљиво испише и проконтролише све штоо треба да попуни три стране овога листа које су можда веће него два цела броја помемутих листића, да се ни при једном броју не задоцни у актуалности, да се ни за једно пптање о којем је реч не оскудева у аргументацији и подацима, да се у сваком чланку и у свакој белешци погоди тон који треба, и пази на све потребне обзире -потребно је, поред много мишљења, још и много читања, припремања. Потребно је било Фабрису, који је врло високо схватао позив свога листа, да много чита; да чита све листове, словенске и туђе, редом, од првог до последњег; да чита часописе и посебне брошире, расправе и књиге, и стручне, многостручне; да се стално одржава у течају свих ствари српских, словенских и туђих ; да непрекидно ради на томе и никад не остави лектиру и послове једнога дана за сутрашњи дан кад друга лектира и послови долазе; да од понедељника у јутру до суботе у вече једну масу, огромну једну хрпу публикација прегледа, прочита, да исподвлачи у њима или запише потребно, да асимилише и у себи прекува све што се јави у јавном жнвоту преко једне недеље дана, и све само зато да у свом листу, може дати израза томе, коментарисати домаће ствари са те тако високе тачке гледишта и са тим тако општим идејама, пружити есенцију свега што треба рећи, срж од сржи, бирано међу бираним. „Нема се времена писати колико треба читати“, говорио је Бјелановић, и Фабрис се врло често сећао те речи, под притиском своје обимне а непрестане лектире; и ми који смо га на послу гледали, знали смо како је то врло тачно. Додајте још да је Фабрис уређивао и „Срђ“, и поред „Срђа“ календар „Дубровник“, и поред тога водио бриге и о „Српској дубровачкој библиотеци“, и уз то био члан неколико локалних друштава, и то члан активан и најпречи, итд., па ћете видети колико је био апсорбован послом, прогутан њиме да не може да дане, да дигне главе.

Тај би посао и џина свалио, и најаче здравље истрошио, а камо ли Фабриса који је био слаб као сенка, блед, жут, увео као вејка! Још на университету где је учио много а живео „су двадесет форината мјесечно“, и баш зато што је тако учио а с толишном сумом живео, Фабрис је покварио желудац и истрошио нерве ; те две ране болести развијале су се доцније све више, и од њих су после дошли и врло немиран сан, и жутица, и све друге немоћи и слабости којих се он целог века није опростио. Слаб и мршав је био да сте му на купању у мору сва ребра могли пребројати. Па и оно лице његово, у осталом озбиљно и достојанствено, са испупченим широким челом, смелим и живим црним очима. правилним носом, карактеристично густим, правим и дугим црним брковима и јачом зашиљеном брадом ; оно маркантно и ретко лице под којим је недостајао само бели широки колир па да изгледа какав оживели стари портрет из доба Хенрика IV – мледно ли је било, како би рекли Дубровчани, болешљиво. уморно! И уморан ли је и он скоро увек нзгледао, са својнм лаганим и тешким подизањем очних капака; па суморан,забринут, тајанствен, ћутљив, и како ћутљив! По цели сат могао је каткад с вама преседети, па рећи само реч две, најпотребније, оне које не повлаче за собом живљега разговора, и то с паузама и прекидима, као с тешкоћом. Цео живот, бар последњих година, он је махом проводио у суморности; све дане, монотоно и тужно. Такав је он био често и у јутру, на кави, у познатој кафетарији на Пилама која је одавна у књижевност ушла, читајући обнчно „Нову Слободну Пресу“ и љутећи се на просјаке којих је у Дубровнику као и свуда на југу пуно, и који у непрекидној серији обилазе столове и молитвају своју дугу и лажну просјачку литанију.

Такав је био и у редакцији, у подне, на жућкастом кабинету, сав опкољен и засут новинама. Такав, и у вече, нарочито последњих дана у недељи у којима је спремање броја требало потпуно довршити, нетком рецимо. кад је седео за редакциским столом,   на   којем    су   и   данас   печати   што   је    полициска власт   у познаатој   „дубровачкој   афери“ ударила,   поред две   запаљене   свеће,  и   писао   својим   мало   старачким  а меким и пријатним рукописом, док се одоздо, три  спрата ниже,  са  Плаце дупком  напуњене светом  који је ишао у шетњу, дизао јак и јасан жамор, испресецан ритмичним звуком  од облигатног повлачења ногу по лепом  и равном плочанику.   Суморан   је   био доиста, скоро увек. Та суморност, у осталом, није долазила само од болести, него од стотину других ствари, од несрећних породичних околности на прпмер: сестра  му је пре неку годину умрла,њено дете њему остало на старање: ,.ја нијесам ожењен, говорно је он, али имам добар дио брига ожњњњна човјека“. Па и та самоћа, ако хоћете,   утицала је на њега много; и природа у Дубровнику уз то, која је већим делом суморна.   Колико   је  год Дубровник   у лето, поред свих врућина, леп, ведар, вечито обасјан, толико је он у зиму, па каткад мало и у јесен, поред све благости клнме, монотон, тужан, меланколичан. Кад ударн понеки пут она дуга   и   јака киша   која  је по дужини и непрекидности род   провербиалној   киши   у Котору за  коју је   некакав Енглез, кад је,   дуго година после свог бављења   у том далматинском граду,  срео у Лондону неког капетана из тих крајева, питао да ли још пада; киша која вас, чим дођете у њено доба у Дубровннк, одмах љубазно дочека, учини с вама познанство, и постара се да оно буде што дуже и трајније;   која вам,   лијући као чесме на које у овом граду једнако наилазите, да кишобран у руке а ноге задржи у води,   и   пусти вас тако да идете цео дан по води и мокроти и на Плаци, и на Пилама, и на Плочама, и кад се пењете уз Коно, по уским каменим степеницама с којих лије вода па вам се чнни као   да се пењете уз водопад; – кад та киша понеки пут почне, како ли мали и затворени Дубровник изгледа суморан, и како је тешко тада живети у њему! А Фабрис је скоро цео век у њему провео.   Каткада   је   тражио лека томе, тој општој суморности од болестп, несреће, од свега.

Тражио је веселости, тражио је да би растресао живце, говорио је да је она врло потребна у дубровачкој „арији“ (ваздуху) која је опасна за нерве, а и иначе волео ју је и уживао у веселим разговорима и људима; и ишао је радо на забаве и седељке, у Штионицу и Радничко друштво, зими, о карневалу нарочито, његовом карневалу како га је волео звати, и веселио се  – само је и у тој његовој веселости било нечега очајног, мало необузданог.

Можете мислити како је било Фабрису, који је као приватан човек толико патио, кад је уза све то имао да претрпи и познате вам патње као политичар, као јаван радник. Знате већ његово тамновање, познато широм белога света, у дубровачком Кармену, под бедемима старога града, које је довршило његов преслаби живот. Али сем њега било је и сваковрсних мањих незгода којима је он био изложен као смели уредник једног вазда опозиционог листа, и он је нпр. често пута могао страховати да га не нападну, ноћу, кад се без револвера враћао из града својој врло удаљеној кући. А требало је често бити консеквентан и смео, у оној по Србе страшној политичкој атмосфери у Дубровнику од 1899 па дуго на овамо, која се дај Боже поменула а не повратила; а Фабрис је био смео (то су му и противници признавали), и против својих интереса често, и у пркос разноструким опасностима.

Још свему томе додајте оно што га је највише пекло, његову унутрашњу патњу, опет као јавног радника, то што је гледао како бедно стоје српске ствари, упркос свима плановима и тежњама његовим. Као патриота, желео је пуно ; као политичар, тражио је позитивне путове да ма најмању жељицу оствари, бадрио је да се створе ма у колико повољније прилике за наш злосрећни народ, ма само толишно да се лакше и срчаније издржи даља борба, а сваким даном гледао је како, поред местимичног и спорадичног подизања главе, народ његов пада, малаксава, одустаје од борбе, губи терен који је једанпут тобож чврсто ухваћен. Са својим свесрдним а скромним, стварним патриотским жељама, он често није био задовољан ни стањем у Далмацији, ни стањем у осталим српским покрајинама. Дубоко уверен да се све српске ствари могу подићи само ако се са српске стране ради кондеквентно, истрајно и непрекидно, а само по позитивним, реалним путовима, ако у том раду уделују све српске покрајине, свака на свој начин али све хармонично, саобразно, уједињено, и ако све иде непосредно циљу, и правом најкраћом линијом, он је тешко гледао честе примере у јавном животу српском кад се од те линије удаљавало. Њему је тешко падало кад је виђао у Дубровнику, у његовом Дубровнику који је он тежио сав посрбити, у српском смислу васпитати, у здравим политичким идејама образовати, како се понекад и у српским круговима фриволно мислило, нездраво политички радило; или како се каткад у Далмацији, у крилу српске странке, после смрти Бјелановића, који је држао све чврто у својим рукама, долазило до раздора, до врло рђавих последица, до последица убитачних како је он овда онда помишљао („фунеро Бјелановића је фунеро српске странке“, говорио је он који пут, својим кратким, простим, а крепким и сентенциалним стилом); или како се, напослетку, у Србији, чију је културну моћ и претежни утицај високо ценио. Често радило и делало наопачке, сасвим противно оном што треба. Бунила се против тога његова мало (ако су ови изрази дозвољени) ауторитарна и деспотична природа, његов преки темпераменат као у каквог малог кнеза из времена Препорођаја, који би, да је могао, све потчинио, ма и суровијим начином, једној идеји, својој идеји, и то и јесте његова мука била што му је снага мала, слаба, трагично слаба и прометејски закована за стену, са које не може да мрдне, и где јој никакви напори, никакво оримање не помажу.

Фабрис вам је био chevalier de triste figure како се у „Дон Кихоту“ каже, и сваки онај који га је добро познавао и у разним моментима виђао, сећаће га се у суморној и црној боји дуже но у којој другој, и вероватно ће га замишљати, кад се његове слике сети, како прав и усамљен шета по Лападу, под Горицом светога Влаха, и иде ка Михајлу, старом дубровачком гробљу, по том најсуморнијем крају дубровачког земљишта који је њему најмилији био и који је најверније одговарао његовој прпроди и судбини.

(Крај.)

III.

Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за Српски Књижевни Гласник), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, Срби Дубровчани и општина (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд.

У тим чланцима, Фабрис се није држао своје обичне девизе „fortiter in re, suaviter in modo„, него је нападао жестоко, јако, мушки; у многима је јака инвектива, пасажи пуни речитости.   Каткада је у те чланке уносио и хумора, као што је случај у „Хрватском плебисциту у препарандији“ (1901, бр. 39); и тај хумор је добар, леп, пријатан, и Фабрис се чешће њим служио, нарочито у оним кратким белешкама на  трећој страни листа  које  су потписиване  именом  „Орданда“.

Али ако је Фабрис јак у чланцима у којима напада, он није мање јак у онима у  којима дискутује. Чак је, ако хоћете, ту и јачи; ту у логичној дискусији, анализи, расправљању, извођењу ствари на чистину. Он је имао сигурне, утврђене принципе; при сваком политичком догађају, ценио је ствари само по тим принципима је каткад те догађаје из разних разлога било теже праведно и потпуно ценити — е, ту, у таквим случајевима Фабрис је био најбољи. Његово непрестано мишљење о политичким односима, његова логичност, његова начитаност  која му је увек пружала масу згодних примера и његова обазрпвост уз то, дедикатна обазривост, широка и свестрана објективност чинили су да се он баш у анализи одликује, да баш у детаљној дискусији и фином разликовању ствари буде најбољи,   да  баш   у критици покаже своју најјачу снагу. Он је ту каткад показао и оштроумља поред логичности. Наводим,   као  у том погледу карактеристичан пример, оно објашњење у чланку Послије сабора“   (1901,   бр. 28) зашто странка права није на том заседању далматинског сабора тражила сједињење с Хрватском. Или онај чланак о Г. Јагићу и његовом познатом писању о Старој Србији и Маћедонији (1903, бр. 13); ту се Фабрис осврће и на Г. Јагићево установљавање „босанског“ језика, и не грди га за то просто, само љутито, него хвата његове неконсеквенције: како може,  изводи он,   тврдитп  егзистенцију нарочитог босанског језика  онај исти професор који је тврдио пред својим ђацима да су српски и хрватски језик једно исто, и који  је  то тврдио   баш   на супрот свом претходнику на катедри, Миклошићу, за којега је познато, да је правио разлику између ових „језика“? Или онај о „језичном питању'“ (1903, бр. 43)   где хвата све нетачности и недоследности у увијеном  званичном предлогу о уређењу језика у покрајини.   Или онај   о Бјанкинијеву говору у делегацијама о Босни и Херцеговини (1904, бр. 10), који нам је жао што   због малог простора   не можемо изложити, а који је пун анализе у ситно,  похватаних неконсеквенција, налажења доказа за своје тврдње у тврдњама непријатеља. Могли бисмо  још  пупо чланака наводити као пример логичне и оштроумне анализе  Фабрисове, али ћемо се зауставити само на оннма који се тичу Хрвата, где се та његова критичка моћ највнше и показује;  том приликом (а зашто се не бисмо том приликом користили да и нешто политичких идеја Фабрисових изложимо?), познаћемо и његово мишљење о овима.

Његово мишљење о Хрватима данас је, после скорашњих југословенских дана, врло занимљиво. Што је најпре занимљиво, то је питање је ли он био против Хрвата; и томе ћемо питању најпре приступити. Против Хрвата Фабрис је стално писао, с хрватским новинарима једнако полемисао, на многе хрватске институције или манифестације стално нападао, али — ствар која може да изненади оне који су њега само у тој улози и замишљали — није им био непријатељ, и није био непријатељ слоге с њима. Напротив, ма колико то чудно изгледало, он је био стално за ту слогу и жалио је што је нема; сви који су с њиме ближе општили, или који су пажљиво читали и његове најжешће чланке против Хрвата, уверени су о томе. Мене је лично изненадило кад сам, у прво време познанства с Фабрисом, једно вече пред познатом српском „љекарницом“ у Дубровнику, баш при пролазу хрватске музике и светине која јој је акламирала, баш у данима кад је српско-хрватска борба у Дубровнику била у најачем јеку, чуо од Фабриса, којега сам дотле замишљао као најодлучнијег анти-Хрвата, врло помирљиве речи о Хрватима, тврдо уверење о потреби једног, ма и тајног, правог споразума с Хрватима. То исто уверење нашао сам после и у његовпм чланцима; наравно, оно се увек не види на први поглед, пошто оно није било главни предмет његових чланака, али се види у основи, у дну, у понекој врло изразитој реченици. Карактеристичан је у том погледу један пасаж у његовом отвореном писму Андрији Ферјанчићу (1900, бр. 4), Словенцу, који је у делегацијама тражио Босну и Херцеговину за Хрвате, пасаж који овако гласи: „Србе боли кад слушају (таквих) тврдња…; боли их тијем више што долазе из уста браће Словенаца којијех би задаћа и дужност морала бити да гранчицом мира на темељу права и правице посредују између завађенијих Срба и Хрвата…И то је Фабрис писао 1900, јануара, дакле неколико месеци после доласка Хрвата на општинску управу у Дубровнику, онда кад је он био највише раздражен против њих, кад је скоро сваки њихов акт нападао! Додајте том пасажу ону честитку скорашњем југословенском омладинском конгресу, па ћете видети како је Фабрис и 1900, и после ње, и пре ње, увек озбиљно желео споразум и слогу са Хрватима. Само, он ту слогу није замишљао платонски, и није хтео да због ње назаренски жртвује битне српске интересе; он је хтео слогу али чисте рачуне. „Ми смо — каже он у једном чланку (1900, бр. 43) који нам такође, и то врло категорично, сведочи о његовим идејама о споразуму — искрени заговаратељи1 не само поштена компромиса него праве слоге и заједничкога рада, особито између Срба и Хрвата; али желимо чисте рачуне„. На основу тога, он је увек нападао Хрвате кад год је њихова акција ишла против Срба.

Али сем тих погледа о односим.а Срба и Хрвата, интересантни су, и нарочито поучни, и Фабрисовп погледи на Хрвате уопште, на њих саме. Фабрис је налазио пуно ствари да им замери. Најпре, клерикализам, који је код њих сила, а тако исто и на Приморју, и против којега је Фабрис стално војевао и поставио као девизу свом листу („једна је од главнијех задаћа овога листа, каже он, војевати против клерикализма„)2; тај клерикализам он је сматрао као велику и непосредну опасност, против којега све што либерално мисли, треба да се удружи. „Једино заједничка акција — каже он (1900, бр. 40) пуним уверењем, јакнм речима, одмеравајући сваки израз, тоном човека који опомиње за времена — либералнијех Словенаца, Хрвата и Срба могла би се успјешно борити против коалиранога клерикализма; …одсудан час куца, кућа гори, а клерикализам хоће да поведе јужне Словене Аустро-Угарске онамо гдје није ни мјеста ни снаса“. После клерикализма, замерао им је за непријатељство (раније, наравно) према Србима. Није то замерање било само оно обично, просто, онај комуни протест против сваке непријатељске акције према Србима уопште,  него је то био акт мудрости, правилнога схватања, тачног појимања ствари. Узмимо за пример само онај чланак о познатом нападу Хрвата на Србе у Загребу, о чувеном септембарском догађају (1902, бр. 36).
Тај је чланак, поред свега тога што је писан одмах после догађаја, што се у осталом и осећа, пун паметних савета, скроз мудар, диван; мн смо раније рекли да ћемо у чланцима о Хрватима наћи најбоље примере анализе и критнке Фабрисове: ето овај је чланак један од тих.
У њему, Фабрис,  после првих речи којима карактерише догађај, истиче најпре да Србп из Хрватске и Славоније имају право да у Загребу, који је средиште земље, оснују и своје културно средиште, и додаје да им бар то не треба забрањивати кад им се иначе вечито пребацује како „теже преко граница“.   А после.  развија  идеју да је баш то централисање српске активности у Загребу
добро за саме Хрвате: Загреб,  главни хрватски град, тиме „добија већу важност“, и може добити утицај и на приморске Србе, и учинити да се „сломије противност српска ка здружењу Далмације с Хрватском и Славонијом“, а то је једна  од најтоплијих жеља самих Хрвата.

Баш су, каже он, „Хрвати  имали ићи  на руку Србима Загрепчанима у остварењу њихове замисли“; „кад већ једном мора да буде   и једно српско средиште,  у интересу је Хрвата да оно буде у Загребу, а  не у Новом Саду, као што добар број  Срба жели.  Најпосле,  завршава идејом да Хрвати тим нанадом ништа нису добили, а много изгубили: „руку која је ту рану наиравила, каже он, хрватска ће покољења сигурно проклињати, као што данашњи Пољаци (код Фабриса је честа компарација Хрвата с Пољацима)   куну и проклињу своје непаметне очеве и дједе“. Тако (в. и чланак „Збор Срба из земаља круне Св. Стјепана“ (1902, бр. 40) у којем се те исте идеје настављају и даље изводе, и у којем има такође врло мудрих и политичких идеја.) је писао Фабрис поводом септембарског догађаја, и толеранција и објективност које су ту исказане чине му част; али, оставивши то на страну, што бисмо ми ту хтели још да истакнемо, то су нарочити погледи које је он том приликом развио, ново и оригинално гледиште које је ту имао, а што је све дошло услед његовог дубљег познавања ствари, услед свестраније анализе догађаја, услед савесне критике његове. У чем је Фабрис још налазио замерке Хрватима, сем клерикализма и неполитичког држања према Србима, то је у њихову одвосу према Мађарима; то, у осталом, и није била замерка, него више обраћање пажње на ту врло опасну страну у хрватском националном животу. Интересантан је у том погледу чланак „Мађарн и море“ (1904, бр. 6), један од последњих Фабрисових, и у којем је рељефно исказао једно од својпх најдубљих уверења. Смисао је чланка да Мађари желе излаз на море, и да ће жртва те жеље бити Хрватска, коју ће Мађари временом просто поделити на неколико мађарских жупанија, или којој бар та опасност прети. Тај чланак, који, како Фабрис изрично уверава „није излијев непријатељског расположења“ него излив чистог и ако врло песимистичког уверења, сав је основан на чистом логичном извођењу, на резоновању по стварним чињеницама, по онима које и сами Хрвати признају, на просто научничкој анализи појава. После чланака у којима су исказане ове опште замерке хрватској политици или указивања на незгоде у њој, пређимо на чланке, врло интересантне у погледу критике и анализе Фабрисове, о реалпстама хрватским, о политици млађих. Главнп чланцн о њима су: „Хрватска Мисао“ (1902, бр. 6), „Говори ч. дра Смодлаке“ (1902, бр. 31), „Немири у Хрватској“ (1903, бр. 21), „Хрватски јавни живот“ (1904, бр. 12), итд., и сви су они пуни фине анализе, објективног и искреног схватања, мудрих погледа, каткада златних речи. У првом аналише програм реалиста који крећу часопис „Хрватска Мисао“, и то аналише тачку по тачку, и хвата их у контрадикцијама, неконсеквенцијама или недовољностима у погледу њихових назора о државном праву, држању према Србима, клерикализму. У другом, аналише говор Г. Смодлаке. говор пријатељски према Србима и којим би се површнији политичари одмах задовољили, али у којем Фабрис налази ипак доста недовољности, а у исто доба, логичним дедукцијама из тврдња исказаних у говору, и пуно потврда своме, чисто српском схватању; узмите за пример само оне дедукције које Фабрис изводи из речи Г. Смодлаке да „Срби треба да признаду хрватској мисли да је народна мисао“, па ћете се уверити о логичности и оштроумљу Фабрисове анализе. И трећи чланак је такав. Говорећи о антимађарским демонстрацијама у Загребу Фабрис осуђује револуцију и уопште „велику политику“, препоручује „ситан посао“, (то он препоручује и у чланку без наслова од 1903, бр. 7, који такође овамо спада). И те су речи златне колико су тачне; у исто доба, он закључује, баш из тих демонстрација, да Хрвати не могу ништа без Срба, и тај закључак, њему тако драг, изведен је врло оштроумно. У четвртом чланку, у којем констатује кризу у странци реалиста и налази да се догодило оно што је он раније предсказивао да ће бити, он препоручује младој странци да води самосталну политику а да се не подаје илузијама да ће са старим штогод моћи учинити. И тако даље. Сви су ти чланци (в. и чланак о сједињењу Далмације с Хрватском и Славонијом, 1903, бр. 40) врло добри, одлични, одлични по суђењу и пзвођењу, по критици и анализи (можда ипак нешто јаче песимистични), и који се могу сматрати за модел ове врсте чланака, критич-ких чланака како бисмо их у невољи назвали.

Сем ове две врсте чланака, критичких (у које смо ми нарочито убројали оне о Хрватпма), и полемичких, Фабрис има јаких чланака и друге врсте. Има његових чланака у којима су просто изложени његови погледи, његове теорије; могли бисмо их, узгредно и за тренутак, назвати теориским чланцима. У њих спадају понајвише они у којима се говори о политичком положају Срба, о међусобним односима Југословена, о будућности њиховој и путу којим треба да иду, итд.; главнији су: „Слике из сабора“ (1900, бр. 19). који је у главном полемичан али у којем има врло изразитих пасажа о југословенској заједннци, „Борба против српскога имена“ (1901, бр. 14), један без наслова из 1903 (бр. 7) а такође у главном полемичан, „Србија и Бугарска“ (1904 бр. 4), итд.1 У свима препоручује узајамност, осуђује србофобске аспирације које се каткад међу Југословенима допуштају, и то не осуђује с простог, готово моралног гледишта, него по чисто политичкој идеји, која је код њега била најдубље уверење, да су Срби потребни осталим Југословенима. „Босна и Маћедонија, каже он, земље су које треба у интересу јужнога Словенства очувати српској народној мисли и српскоме језику“ (1900. бр. 19). „Борба против српскога имена јесте борба против словенске мисли, јер је Српство на југу најјачи словенски фактор.“ (1901, бр. 14). Та поносита и утешна идеја о улози Срба међу Југословенима је чисто Фабрисова. У овом теорисању, у разлагању о положају Срба, Фабрис је каткада долазно до врло интересантних опсервација и закључака, до сасвим оригиналних компарација, које је, у осталом, само он, доле на југу и међу католицима, могао чинитп. Кад је нпр. Фирмилиан посвећен за митрополита, многи су листови донели коментар тога догађаја; нико, сигурно, не овако оригиналан као „Дубровник“ (1902, бр. 28) с Фабрисовим чланком. Фабрис је довео у везу ово посвећење са тадашњом изменом папинога бревеа о свето-јеронимском заводу, повукао компарацију између та два догађаја у којима су, истовремено, две највише црквене власти, оне које су од векова у оштрој борби, два пола светска, Рим и Цариград, дали за право Србима и учинили им услуге. ,.Та два вијековна такмаца, каже он, Рим и Бизант, од којијех је српски народ много пропатио, нашла су се овога пута у случајној, за њих, заједници;.. не могоше а да не удовоље српске праведне захтјеве“.

Кад човек чита редом, из године у годину, политичке чланке Фабрисове, не може да не види како га је из године у годину све више хватао песимизам, све јаче освајале црне идеје. Он све више препоручује „ситан посао“ место „велике политике“, све сетније схвата положај Срба и Југословена, све мирније и нежније пропраћа ствари и оних југословенских народа против чије је политике стално војевао. Често и велико сељење српског народа у Америку, страшљивост оних који тај народ имају да заступају, нереална политика Хрвата, неузајамност јужвих Словена, све су те ствари њему тешко падале, и његова убијеност због њих све се јаче осећа у његовим последњим чланцима. Прочитајте онај чланак „Аустро-угарско Словенство“ (1903, бр. 50), који резимује те његове црне мисли, па ћете видети. „У балканској политици, каже он горко, јетко и с пуно емоције, сви су хрватски политичари, с ријеткијем изузецима, за имиериалистичку политику Беча под фирмом великохрватском, а Срби, страхују… о томе проговорити гдје треба…: овако политичари, а народ? Он веома мало или ништа од свега тога не разумије, већ гладан, го и бос, као слијепац, бјежи с рођене груде у далеки свијет. Ово је права слика нашијех прилика; ко је хоће љепшом учинити, нека је сам црта.“ Тек на крају свога писања, у посдедњем свом чланку („Послије београдскијех свечаности“, 1904, бр. 40), а поводом југословенских београдских дана, Фабрис престаје с тим црним идејама, има наде и веселости; тек пред смрт, осећа радости и живота. Као оног несрећног Клазомена којега је Вовнарг описао, тако је и сиромаха Фабриса „престала уморена судбнна да гони тек кад се смрт указала његовим очима.“

Павле Поповиђ.

Сродне теме:

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: