Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Преузето са Политика Онлајн (коментари корисника)

Живот који нестаје

…

Стицајем околности, прошле суботе (20. јуна) враћао сам се из свог краја (тамо су села претворена у старачке резервате, да не кажем домове) за Београд. Сумрак ме ухватио на путу између Краљева и Крагујевца. Пут празан, ретко ми у сусрет долазе кола. И села кроз која пролазим пуста, мало света чак и у центру. Само у кућама светлуцају ТВ екрани. Тад се сетим серије.

Над тим делом Шумадије полако се спуштала ноћ. Само су још врхови Гледићких планина горели од одсјаја замирућих сунчевих зрака. Изнад планине пукло плаво, бескрајно небо, с првом трептавом звездом негде на северу. Србија је изгледала као у неком добром рекламном споту. Или као у почетним и завршним кадровима серије „Село гори а баба се чешља“.Има, још има Србије! – како би рекао мој омиљени писац.

књижевник

Милисав Савић

[објављено: 26/06/2009]

Милан Стевић, 26/06/2009,

Села умиру јер су препуштена сама себи. Неравномерни развој у Србији је толико несразмеран да се само улаже у неколико градова а остало пустош. Када би се индустрија будућа ако је буде било равномерно распоредила по Србији неби људи напуштали своја прелепа домаћинства, већ би били запошљени а живели би код своје куће.

А тамо где има људи има потребе и за бизнисом од производње преко разних услужних делатности,трговине,угоститељства итд. Све једно друго вуче. Овако по селима има по нека продавница и кафана и то је све. Па нормално да људи онда траже посао у граду јер га само тамо има. А немогу ни сви да се баве пољопривредом. Што наши политичари не оду мало на запад да виде каква су села. Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.