Директан говор мржње и контекстуални антисрбизам „друге Србије”

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Контекстуални антисрбизам

Драгомир Анђелковић

понедељак, 15. јун 2009.

„Људска природа је таква да мрзимо оне којима смо ми учинили зло.“

(Тацит)

Недавно нас је Слободан Антонић упечатљивим текстом „Изазивање националне, расне и верске мржње и друга Србија“ подсетио на страшне аутошовинистичке испаде „наших“ родомрзаца. За Николу Самарџића Срби су „биолошки отпад“, Марко Видојковић каже да смо „крезуби смрад“, а Петар Луковић мисли да смо „колективни кретени“. Нема сумње, да су било шта од тога рекли за Јевреје у Немачкој или већини других држава ЕУ, доспели би на суд и били осуђени.

Увреда смислом исказа и последицама дела

У тим земљама би одговарали и многи други припадници тзв. Друге Србије, због онога што говоре и чине, само када би се уместо Срба радило о Јеврејима. Под антисемитизмом се подразумева – како тај појам кратко и јасно дефинише Cassell Dictionary of Modern Politics – свако испољавање непријатељства према Јеврејима. …

„Одбрамбено“ прогањање Срба

Да се сада у светлу реченог осврнемо на речи Весне Пешић. Нећу да говорим о њеним шовинистичким испадима, чији је објекат био Емир Кустурица, већ о нечему што је заступала током деведесетих година. Госпођа Пешић је тада тврдила да је „код Хрвата у питању одбрамбени национализам за разлику од српског који је агресиван“. Из чега произилази да су Срби сами криви и за све лоше што су им Хрвати учинили, односно, како то хрватски шовинисти воле да кажу – да браниоци, с обзиром на начелни карактер њихових поступака, не могу да изврше ратне злочине, чак и када учине нешто што изгледа као злодело! …

Јасеновац и Аушвиц

Тешко би другачије могао да се схвати и поступак Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе, који је у једној телевизијској емисији одбио да се изјасни у вези са минимизирањем броја јасеновачких жртава од стране актуелних хрватских власти. Понашао се, како је то написао С. Антонић, по принципу: „Нисам био тамо, дакле, то за мене и не постоји“! Замислите само каква би била политичка судбина неког израелског функционера, који би се слично понео у вези са нечијим оспоравањем званично утврђеног броја убијених Јевреја у Аушвицу.  …

Република Српска и Израел

Да поменем и Теофила Панчића. Током ратова за југословенско наслеђе етничког чишћења је било на територијама под контролом свих зарађених страна. До истоветног процеса долазило је и током јеврејско-арапских сукоба у Палестини у доба стварања Израела, односно потоњих израелско-арапских ратова. Због оног лошег што се објективно десило у Сребреници и других злочина које су починили неки Срби – игноришући једнако страшних злодела почињених над нашим народом – Панчић за Републику Српску каже: „гнусна државолика краста“, „морбидна измишљотина“, „гломазна цркотина“. …

Нема сумње, оно што Теофил Панчић пише о Р. Српској представља директан говор мржње и контекстуални антисрбизам. О првом је непотребно ишта рећи. Што се другог тиче, не ради се само о томе да вређањем њиховог државног ентитета, многима прекодринским Србима наноси велики душевни бол и омаловажава њихова национална осећања, већ је ствар и у томе да од опстанка те „државотворне красте“ буквално зависи будућност скоро 1,5 милиона Срба у БиХ. …

КОМЕНТАРИ:

директан говор мржње и контекстуални антисрбизам друге Србије

понедељак, 15 јун 2009

Све је речено, треба нам акција! После Антонића, аутор је још експлицитнији – дигнути главу, време је за тужбе!

Ако сматрамо да нас има довољно и да нисмо крпе, хајде да се организујемо и пређемо на терен који друга Србија добро познаје и кога се плаши као ватре, тј.да их ударимо по џепу! Читао сам више пута да је у питању новац, тобоже, друга Србија га има, а прва нема, што једноставно није истина.

Ево, ја сам нешто мало зарадио у животу и припадам пр(а)вој Србији. Ако би се уредници или неко из јавног живота, коме се може веровати, потрудили да анимирају читаоце спремне на борбу и „без новчаних потешкоћа“, ја се јављам да плаћам адвокате, макар једним већим делом, и то оне добре, врхунске!

Не потписујем се из неких својих, одређених разлога, али сам на располагању уредништву ако дође до неке праве и организоване акције у смислу утужења перјаница друге Србије. У одређеним околностима не бежим ни од објављивања мојих генералија, јер живим далеко, у иностранству, а сигуран сам да ми друга Србија не може наудити ни пословно, ни било како, јер су њени припадници изван Србије напросто занемарљива мизерија…

Дакле, неко би морао да организује целу ствар, можда академици Ћосић и Бећковић(?), свакако неко од угледа и речи међу страдалницима и симпатитериам прве Србије. Финансирање судске акције не гледам као неки велики проблем, а познајем доста особа које би својим средствима радо припомогле…

Поздрав!

McMurphy

12 уторак, 16 јун 2009

Neposredno pred ovaj zadnji rat, jedan hrvatski funkcioner SKH je izjavio da je hrvatski nacionalizam opasniji (od srpskog) jer djeluje kroz institucije sistema. Sad, kad nas je D.A. podsjetio na najupečatljivije izjave iz NVO pa i iz same vlasti, moramo se upitati kako se hrvatski nacionalizam tako dobro infiltrirao u institucije u Srbiji. Tako sirovu nacionalnu nesnošljivost kakva stiže iz NVO odavno ne pokazuju ni hrvatski nacionalisti u Hrvatskoj. Čak je i jedan Stipe Mesić prividno nacionalno-tolerantniji u ulozi samodeklariranog „antifašiste“. Doduše, iz te pozicije mu je puno lakše kriviti Srbe za etničku čistoću u Hrvatskoj.

jelisaveta

уторак, 16 јун 2009

Ja se prvi put javlja i ako vec mesecima pratim samo ovaj sajt, jer mi se zgadilo da citam bilo sta drugo. Ovde nalazim utehu, jer kada otvorim OTROV od sajtova koa sto je B92 ili BLIC zaista se rastuzim. Tu sam da vam da punu podrsku i da vas zamolim da zaista krenemo u odlucniju akciju, nekih peticija, angazovanja nekih javnih licnosti, podizanja tuzbi. JER NE ZELIM DA IKO MOJU PRELEPU DECU zove biloskim otpadom ili da se moj sin nekom sutra izvinjava sto je Srbin. Razmisljala sam i privatno da podignem tuzbu, jer me kao gradjanku zaista vredjaju, znam da nemam sanse, ali barem da se zna, da im ne precutimo, da galamimo, da se nedamo.

Molim vas da se ozbiljnije organizujemo

Увек се згрозим када чујем кованицу „јавни сервис“?

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

„Изазивање националне, расне и верске мржње“ и друга Србија

Слободан Антонић
четвртак, 23. април 2009.

… Заиста је необично да се од свих адвоката и, уопште, правника, са макар елементарним осећајем за национално, није нашао ни један да поднесе тужбу због „изазивања националне, расне и верске мржње“ против разноразних „денацификатора“ и „модернизатора“? Примера за тако нешто има много. «Није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију», каже, рецимо, Никола Самарџић у једном разговору за „Пешчаник“. „Шта ће нам Европска унија ако ће убице из Русије да купују капитал у Србији и да сеју овде свој прљави новац? (…) Шта ћемо у Европску унију када имамо доминантну верску организацију (СПЦ – А. С) коју више не представљају духовници, интелектуалци и испосници, него ратни хушкачи, лопови и педофили? …

У Србији је можда дошло време да се размисли и о оснивању својеврсне Антидифамационе лиге – удружења које ће упорно и систематски подносити пријаве против увреда или мржње изречене према српском народу. …

Владан Ненадић, први део

субота, 25 април 2009

Коментар посетиоца под именом „просечан, али нормалан Србин“ навео ме је да свима који посећују ове странице поставим следеће питање: Како би ви, поштовани посетиоци ове локације, описали учеснике емисије Кључ, која је синоћ емитована на РТС-у (увек се згрозим када чујем кованицу „јавни сервис“)?

Ево мог покушаја: Драгомир Анђелковић – помало збуњен, а тезе и ставови које износи, иако тачни и вредни пажње, бивају нажалост обезвређени његовим понекад конфузним наступом. Биљана Ковачевић Вучо – као и сви другосрбијанци, агресивна, самоуверена, на моменте безобразно лежерна у квалификовању свега и свачега, уверена да влада ситуацијом, неоправдано додељену велику минутажу користи без имало устезања, говорећи о свему и свачему. Драгољуб Жарковић – коректан, али некако на опрезу, увек спреман да ускочи, не толико у помоћ БКВ, колико да отупи оштрицу расправе, разводни, скрене на другу страну итд. Слободан Антонић – одмерен, цивилизован, васпитан, говори само кад добије реч, не упада другима у реч и не омета, али некако превише тих, ваљда згрожен наступом другосрбијанске јуришнице.

Па ипак, вредело је гледати емисију! Без обзира на агресивност и неодмереност БКВ, јасно као на длану оцртао се циљ читаве акције око подношења кривичне пријаве против Добрице Ћосића. Да не дужим превише, стратегија је, по мом мишљењу, следећа: прогласити Д.Ћ. за неспорни ауторитет у српском народу (што је, по мени, под великим знаком питања), инсистирати да се ради о „оцу нације“ (БКВ је најмање десетак пута то споменула), одбацити било какву могућност да се ради о реченици истргнутој из контекста или изговореној у посебним околностима, напротив инсистирати на томе да је она (реченица?) чамила у фиоци десет година (као да ју је Д.Ћ извукао на светло дана), одбијати поређење са сличним изјавама каквим обилује српска политичка сцена, и све то уз непрестано понављање другосрбијанских мантри „Европа, људска права, стандарди, грађани Србије, бла, бла бла…“.

Циљ је следећи – облатите ли „оца нације“ и доведете ли га на суд, судите целом народу – одатле оне приче о Ћосићевом ауторитету и небулозе да већина Срба уважава и малтене слепо следи његове ставове. Кад се на то дода изјава БКВ, да се сличне ситуације и изјаве могу третирати двојако (упитана од стране С.Антонића да ли се може у једном случају уважавати контекст у коме је нека изјава дата, а у другом не, госпођа је „ладно“ одговорила да може – значи двоструки стандарди ), јасна је намера целе акције – укуцати још један ексер у мртвачки сандук у који другосрбијанци верују да су сместили српски народ, његов идентитет, културу, историју, српско национално питање, једном речју све што носи српски предзнак. Одмах да напоменем – далеко од тога да Добрицу Ћосића сматрам за „оца нације“ или поистовећујем са српским народом, али овде је намера прозирно јасна – прогласити појединца за симбол нечега (у овом случају српства), а онда „оплести“ из све снаге по њему, а то „нешто“ (у овом случају Србија, српски народ итд.) само по себи бива попљувано. Све у свему, јадно и провидно.

Млади Џедај

недеља, 26 април 2009

У вези емисије „Кључ“ – колега ми је управо проследио анализу времена појединих учесника, преузето са интернет форума Наташе Миљковић:

17 мин 2 сек – Биљана Ковачевић Вучо
10 мин 22 сек – Драгољуб Жарковић
6 мин 52 сек – Наташа Миљковић
6 мин 52 сек – Драгомир Анђелковић
5 мин 28 сек – Слободан Антонић